Helićka, Pedi, Volfgang i Mektić na istom zadatku

Britanski Dom lordova, Maršalov fond za Evropu, ministarstvo unutrašnjih poslova BiH i dr. novi su akteri koji su se u posljednjih desetak dana, kao po dogovoru, okomili na demokratski izabranu vlast u Republici Srpskoj i njenog predsednika, i to pri kraju mandata. Otkud ti novi, pored tolikih starih, i otkud svi odjednom?

Prvi razlog je što je predsednik SAD nedavno smanjio budžetska sredstva predviđena za Zapadni Balkan i naterao Evropljane da preuzmu troškove „da Rusi ne zauzmu geopolitički upražnjen prostor“. Biznismen Donald Tramp, uz pomoć efikasnog Hojta Jia, slomio je otpor makedonskog naroda i predsednika Ivanova i posle ubrzanog formalnog uključenja u američku vojnopolitičku organizaciju NATO, premijeru Zaevu sledi kupovina američkog oružja koje su Milovi Crnogorci već naručili na rate. Sada je na Briselu da otvori svoj otančao „buđelar“ i pokaže svoju meku moć koja, za početak, podrazumeva i neke isplate iz pretpristupnih fondova. Istina, nemačke banke su na spasavanju grčke ekonomije zaradile milijardu i po, pa teret troškova, bez kompenzacije, uglavnom pada na istočnoevropske pridošlice u EU. Na Zapadnom Balkanu, pred vratima EU još će se načekati i Srbija i Monte Negro, pa i Makedonija, dok Albanija i, pogotovo, BiH mogu da uđu samo preko debele geopolitičke veze, poput svojevremeno Bugarske i Rumunije. Van NATO-a, sem „strateški neutralne Srbije“ i veće polovine BiH koja jedva čeka da uđe, ostala je samo još Republika Srpska, koja hoće da sledi neutralnost matice, ali neće ništa bez neposrednog izjašnjenja naroda na referendumu, iako je ishod unapred poznat. Pod protektoratom koji izbegava antidejtonska „bonska ovlašćenja“ i „svoj posao“ prepušta kompromitovanom i po sastavu inostranom Ustavnom sudu BiH, nevelika ali samosvesna Republika Srpska, predvođena neposlušnim predsednikom, u hladnoratovskim očima SAD i EU deluje nepredvidiva, te, s obzirom na podršku Rusije, i opasna. A iz iskustva znamo na koje sve načine oni to rešavaju.

Drugi razlog je što je i godinu dana do parlamentarnih i predsedničkih izbora ishod, takođe, svima unapred poznat. Iako ne treba zanemariti da je vladajuća koalicija tokom minule tri godine u izuzetno teškim uslovima ostvarila političku i ekonomsku stabilnost, gotovo siguran uspeh pre svega duguje opoziciji. Kao „drugi nivo vlasti“ u zajedničkoj Parlamentarnoj skupštini i Savetu ministara u Sarajevu i u koaliciji sa SDA, srpski poslanici i ministri delovali su kao udarna pesnica Bakira Izetbegovića i tzv. međunarodne zajednice protiv RS. Izborna baza je to drastično kaznila fijaskom SDS-a na prošlogodišnjim lokalnim izborima i rukovodstvo je racionalno reagovalo ostavkama i kadrovskim obnovom u vrhu.

Međutim, dok su patriotski zaokret prepustili naslednicima na čelu stranke, njeni najuticajniji ljudi ne samo što su ostali na starim ministarskim i poslaničkim funkcijama u Sarajevu nego su i nastavili po starom. Sveži rezultati istraživanja agencije IPSOS pokazuju da bi da se predstojeći opšti izbori danas održe, i sam SNSD osvojio 37 odsto glasova (sa DNS-om i SPS-om preko 50 odsto), naspram SDS-a sa 14 odsto. Zato je u političkim kuloarima kao jedina neizvesnost posle jeseni 2018. preostalo nagađanje da li će Dodik otići u Predsedništvo BiH ili još jednom biti premijer RS, odnosno da li će Mladena Ivanića, koji se u međuvremenu vešto distancirao od SDS-a, uspeti da pobedi još nepoznati kandidat SNSD-a (DNS-a ili SPRS-a). U situaciji kada nemaju šta da izgube, a isprobali su sve: od nekoliko ciklusa opštih i lokalnih izbora, preko uličnih protesta i napuštanja sednica skupštine, do proizvodnje medijskih afera o predsednikovim navodnim malverzacijama („kila zlata“, „zaduženja u Bobar banci“ i sl.) i opstrukcije kreditnih linija za budžet RS – lideri SDS-a na mandatnom boravku u Sarajevu krenuli su u fizičko blokiranje rada Skupštine, koje, takođe, nije dalo rezultat. I na tome sigurno neće stati.

Ali, ko su članovi Gornjeg doma britanskog parlamenta sem što su lordovi, odnosno ko su baš tih desetak koji su se odjedared našli pozvani da se pozabave sa BiH? Nekoliko verzija medijskih izvještaja ne daju, naravno, tako celovitu sliku kao video snimak rasprave. Reč je o grupi vremešne i uglađene gospode, superiorno cinične i politički korektne naracije, koji su malo upućeni u naše složene ne/prilike, ali im ne manjka neokolonijalne svesti da imaju i pravo i obavezu da se petljaju u tuđe probleme, koje su dobrim delom i izazvali. Oni su neprestano postavljali nekoliko opštih pitanja. Da li bi u BiH mogao ponovo da izbije rat? Bi li to moglo da zapali čitav Zapadni Balkan? U kojoj meri su u BiH prisutni islamski teroristi? Kolika je penetracija ruskog faktora u regionu? Kakve su mogućnosti britanskog angažovanja na tom EU prostoru s obzirom na bregzit? Sve postaje jasno kada se u kadru kao glavna „pitalica“ pojavi baronesa Arminka (dobro priudata bosanska muslimanka i bošnjačka lobistkinja, ledi Helić) i kao glavni „odgovarač“ lord Pedi (Srbima po zlu poznati arogantni v.p. Ešdaun).

Među nekoliko dama, Armina je jedina postavljala konkretna, ali tendenciozna pitanja, koja su Pediju nabacivala lopte da objasni kako je jedino on rešavao probleme u Bosni i kako je sa njegovim odlaskom sve stalo. U toku njihovog dugog, režiranog dijaloga iz priče je, naravno, nestao islamski terorizam i u prvi plan su izbili RS i Dodik kao remetilački faktori u BiH, koje treba pritisnuti preko Srbije. Mi komparativ „kao engleska kraljica“ pogrešno uzimamo za metaforu „visokog statusa bez realnog uticaja“, pa analogno i aristokratiju za puki anahronizam, ali titula lord, pored političke, obično podrazumeva i materijalnu moć, i još moćniju diskretnu umreženost. Elem, ne treba potcenjivati lordove, a ni Helićku, jer je ona gurala i britansku rezoluciju o genocidu, koja bi prošla u SB UN da nam ne bi Rusa. A hvalisavi Pedi čak je i bahato lagao, što sve zaslužuje zaseban širi komentar.

Ko pak stoji iza Maršalovog fonda? Austrijsku filijalu ove moćne američke NVO vodi, od Pedija ne manje arogantni, Volfgang Petrič, drugi od dva v.p. koji su Srbima najviše zagorčali život. Čestim intervjuima sarajevskom „Avazu“, naoružan iskustvom habzburške aneksije Bosne, a prema tekućim potrebama Zapada, Petrič plasira potpuno proizvoljne ocene o situaciji na terenu. Tako kori Bakira što se toliko zbližio sa Tajipom, očito zato što se Erdogan udaljio od SAD i posvađao sa Merkelovom, te sa Putinom polaže gasovod za ruski prirodni energent. Zatim tvrdi da iza pritisaka Zagreba na Sarajevo, na liniji obnove Herceg-Bosne, ne stoji Beč odnosno Berlin, ali ko da mu poveruje u tu konstrukciju. Najzad, Dodiku preti da je Rusija daleko i da Srpsku finansijski pomaže malo, ali ne kaže zašto ga onda toliko sekira ta beskorisna saradnja Dodika sa Putinom. Istupi visokih činovnika evroameričkih vladinih i nevladinih organizacija, poput EU i Maršalovog fonda za Balkan, nikada nisu iz njihove glave i zato i Petričev intervju zaslužuje širi zaseban komentar.

Najzad, koja persona se krije iza Ministarstva bezbjednosti BiH? Glavom i bradom ministar Dragan Mektić, Srbin iz SDS-a. Ono što neke njegove stranačke kolege u Sarajevu rade diskretnije, on za iste interese – „međunarodne“ i bošnjačke, radi bez rukavica. Pored ostalog, kao da je znatno ranije dobio koncept Ešdaunove ekspertize u Gornjem domu, on je još proletos pokušao da zabije klin između Srpske, matice i matuške: „Dodikovi ljudi, preko ruskog sajta, ruše Vučića“. Prošle nedelje je već preporučio „makedonski recept“ za Srpsku, što bi valjda praktično značilo da zamjenik pomoćnika Hojt Ji natera predsednika Dodika da parlament i vladu RS prepusti SDS-u. Dokazano spornih školskih kvalifikacija i očito ograničenih spsobnosti, barem u borbi protiv islamskog terorizma, Mektić, kako kod takvih obično biva, ima velike ambicije da bude ključna ličnost prevrata u RS.

Kako bi scenario rušenja vlasti u Srpskoj mogao da izgleda? Ruski ekspert Andrej Fursov tvrdi da su među „globalnim gospodarima iz senke“ pripadnici stare britanske aristokratije uticajniji nego Rokfeleri i Rotšildi pa bi pomenuta grupa iz Doma lordova dala početni impuls. Savet za međunarodne odnose SAD, moćna NVO koja kroji strategiju Stejt departmenta, primio bi loptu pa bi Tilerson dao operativne instrukcije Hojtu Jiu.

U međuvremenu bi Tužilaštvo BiH, inače još jedna antidejtonska institucija, prozvalo predsednika Republike i predsednika Narodne skupštine zbog odbijanja RS da primeni odluku Ustavnog suda BiH – u kome takođe mimo Dejtona kolo vode tri stranca – o oduzimanju vojne imovine entitetima. Na odbijanje Dodika i Čubrilovića da se odazovu, posetio bi ih Hojt Ji da ih ubedi da se zakon mora poštovati, čak i ako je falsifikovan i ako je protiv naroda i na štetu Republike. Ako bi „zamenik pomoćnika“ izašao neobavljenog posla, iza njega bi ušao ministar bezbednosti BiH Mektić i čelnike RS sproveo u Sarajevo uz zaštitu „slučajnih“ američkih saputnika iz takođe „slučajno“ ojačanog  obezbeđanja kosookog funkcionera Stejt departmenta. Trojno Predsedništvo bi proglasilo vanredno stanje na celoj teritoriji, koje bi kontrolisale objedinjene Oružane snage BiH. Rusija bi zatražila hitan sastanak SB UN, a onda bi počelo natezanje u koje bi, dakako, bila uključena i Srbija, kao sa Srpskom specijalno vezani međunarodni garant Dejtona. Zapad bi, kao uslov normalizacije vanrednog stanja, tražio da ode Dodik, a da njegovu funciju do skorih izbora kao v.d. pokriva član Predsedništva BiH Ivanić. Usput bi se provuklo da ode i, takođe neposlušni, ministar Lukač i da entitetski resor unutrašnjih poslova, radi bolje koordinacije sa Sarajevom, privremeno pokrije Mektić. A ovaj bi opet odmah počeo da radi na objedinjavanju entitetskih policija, jer su se pokazale kao glavna prepreka reviziji Dejtona, centralizaciji i unitarizaciji BiH.

Pošto su se najuticajniji kadrovi u vođstvu SDS-a tokom participacije u vlasti u Sarajevu stavili u službu jačeg koalicionog partnera SDA, kome je strateški cilj ukidanje RS, te od opozicije vlasti u RS zabrazdili do opozicije samoj RS, reagovali su njeni istorijski osnivači. Momčilo Krajišnik, Aleksa Buha, Božidar Vučurević, Radomir Lukić i dr. osnovali su novu partiju, pod imenom „Prvi SDS“, da bi rehabilitovali izvorna nacionalna i patriotska načela ove partije. Da ne bi bilo nejasno u kojoj partiji danas vide otelovljenje tih načela, pozdravnu reč na osnivačkoj skupštini održala je premijerka Željka Cvijanović. U nazivu opozicione koalicije Savez za promene, ono „promene“ u posljednje tri godine je dobilo zloslutno značenje. Da li je na pomolu širi predizborni front „Savez za odbranu Srpske“ u kome bi se zajedno našli njeni osnivači i branitelji, protiv Helićke, Pedija, Volfganga, Mektića i moćne internacionale koja stoji iza njih?

Izvor: Fond Strateške Kulture