Herta Miler, ćerka SS-ovca

U okviru manifestacija vezanih za ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu, nemačka književnica Herta Miler, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2009. godine, bila je gost tribine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pod nazivom „Logika 29. februara”, gde je sa sa našim književnikom i prevodiocem Ivanom Ivanjijem i nemačkim piscem Mihaelom Martensom vodila razgovor o eksploziji nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije.

Tom prilikom ova žena čija politička shvatanja i moralni kodeksi o opravdanosti upotrebe nasilja u rešavanju političkih konflikata odgovaraju onima koje je svojevremeno zastupala protagonistkinja Četvrtog Rajha, Medlin Olbrajt, iznela je ne samo niz neopravdanih i ničim potkrepljenih optužbi protiv Srbije vezano za ratove devedesetih na ovim prostorima, već je prema srpskom narodu ispoljila otvorenu, reklo bi se patološku mržnju. I prema ruskom, takođe (“Duša me boli kad vidim šta Rusi rade u Ukrajini … Kad vidim koliko je ljudi tamo nastradalo, treba dati ljudima oružje. To ja govorim. NATO zato i postoji.”)(1)

Drsko zamenjujući teze, govoreći o NATO bombardovanju Srbije rekla je: “Srbija je sama sebi nanela zlo i njeni građani moraju da žive sa istinom da su sami sebi naneli patnju”(2), a za zločine na tlu bivše Jugoslavije rekla je “U svemu je učestvovala i Srpska pravoslavna crkva“(3).

Nema potrebe navoditi dalje izlive mržnje prema srpskom i ruskom narodu nemačke književnice. A bilo ih je. Kada je ono što je rekla izazvalo snažno neodobravanje u delu publike, ali i među njenim sagovornicima, književnica je dodala da je sve vezano za Jugoslaviju rekla u ono vreme, ali i da danas misli tako, te da zbog toga nikome ne želi da se pravda.

Nema ni potrebe za pravdanjem. Mržnja ne može imati opravdanja. Ali može imati svoje uzroke. Zato se treba zapitati odakle toliko mržnje Herti Miler? Odakle joj toliko moralne beskurpuloznosti da tako govori u zemlji nad kojom je njen narod četri puta vršio zverstva u prošlom veku? Ili je razlog baš u tome što nisu uspeli?

Da li ju je, možda, kako misli Kusturica, trebalo odvesti na stratište u Kragujevac, pa je pitati čime su te 1941. godine srpska deca i prosvetni radnici zaslužila fašističke metke. Zar samo time što njihovi očevi i rođaci nisu prihvatili nacističku čizmu kao božiji dar?

Iskreno, ne verujem da bi to išta promenilo u njenom stavu o Srbima, raspudu bivše Jugoslavije, pa ni o nacizmu. I baš u tome, odnosu prema nacizmu, leži odgovorna pitanje o korenu njene mržnje prema Srbiji i Rusiji, koju je tako otvorena izrazila Herta Miler. O tome nam je sama rekla:

“Moj otac je bio u SS jedinicama. Cela ta generacija je bila u SS jedinicama” (4) – kazala je  tonom kao da su SS-ovci bili modni kreatori, a ne nosioci najzverskijih zločina u istoriji Čovečanstva. Očigledno njeno vaspitanje nametnulo joj je stav da su Srbi dovoljno glupi da ne znaju od koga su i kako umirali, niti ko su bili SS-ovci.

Ali, znamo! I zato joj kažem:

Vi lažete, gospođo nobelovko, gošćo Druge Srbije! Možda je cela ta generacija rumunskih Nemaca (Herta Miler rođena je u Rumuniji) bila u nemačkoj vojsci,mada ni to nije morala, ali recimo da je to bio izraz nekakvog patriotizma. No, gospođo mržnjo, nemačke regularne jedinice i SS  divizije dva su različita pojma. Potpuno. U SS su ulazili samo odabrani. „Vitezovi zločina“. Svi su morali biti članovi nacističke partije, svi su morali sami da se prijave, svi su morali da polože posebne zakletve i svi su morali da imaju besprekorno nemačko poreklo. Kao dokaz njihove „posebnosti“, koja se ispoljavala kao beskurpuloznost u zločinima nad civilima i zarobljenicima, na desnoj podlaktici imali istetovirani broj – što manji broj tim viši rang i istorija u SS-u. To je onaj broj zbog koga su, kada su rat izgubili, sebi odsecali komade mesa da bi ga uklonili, jer bio je dokaz ko su i šta su uradili.

Ne, gospođo Miler, to što je bio vaš otac nije bio ni hir, ni greh, generacije već iskrena odanost mračnim ciljevima Rajha i spremnost da se na oltar tome prinese svaki izraz ljudskosti i čovečnosti, koji je u SS-ideologiji smatran slabošću. Žrtve te ideologije bile su i deca SS-ovaca sa kojima se u Rajhu radilo po posebnim programima. Zna se to, robinjo mržnje!

Otuda su,  gospođo Miler, vaše reči izrečene u Beogradu odraz vaše mržnje stečene još vaspitanjem u detinjstvu od oca SS-ovca, i specijalnih rajh-programa, u kojima je mržnja prema Slovenima bila sastavni deo. Iz vas ne govori književnica koja za sebe otvoreno kaže da nije pacifistkinja, već ćerka SS-ovca dobro upoznata sa oživljavanjem fašizma u novom vremenu.

I vaša nobelova nagrada deo je tog procesa, koji podrazumeva da nacistička deca osvajaju prostor u evro-atlantskoj politici, kulturi, nauci i svim drugim oblastima. I to se zna. Kao što se i zna da su sve zemlje saradnice nacističke Nemačke na tom talasu stekle svoju nezavisnost (od Hrvatske do Estonije), i da su sve one danas neprijatelji Srbije i Rusije. A nije ni tajna da nobelova nagrada već davno nije priznanje već način nametanja izokrenutih civilizacijskih vrednosti.

I zato samo napred, sipajte svoju nacističku mržnju. Možda će vaše reči pomoći Srbima da shvate gde su krenuli. A što se tiče onoga što ste izrekli o Putinu i Rusiji, mislim da vas on još uvek samo posmatra. Nije mudro da ga terate da se mršti …

Ako mi Srbi, Sloveni i pravoslavci, kao „niža rasa to ne možemo“, valjda vi Nemci, Arijevci, imate dovoljno nacionalne mudrosti da naučite svoje istorijske lekcije. Ili, možda, mislite da je došlo vreme da probate četvrti put …

___________________________________

1. www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/odgovor-kusturitse-herti-miler/
2. Isto
3. Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture