Ideja o „Velikoj Albaniji“ juče i danas

U razvoju situacije na Balkanskom poluostrvu i u vezi s njim sve aktivniju ulogu igra albanski faktor, čiji sastavni deo čini ideja formiranja „Velike Albanije“ u tom regionu, države koja bi ujedinila sve teritorije sa albanskim stanovništvom. Prema rezultatima ankete Gallup Balkan Monitor najmanje 75%  anketiranih na Kosovu i 70% u Albaniji izjavljuje da podržava ideju o „Velikoj Albaniji“, mada je još 2006. samo 2,5% kosovskih Albanaca smatralo da je ujedinjenje sa Albanijom najbolji način rešavanja problema Kosova[1].

Međunarodne institucije i uticajne svetske države  ignorišu pretnju koja postoji  u vezi sa aktiviranjem albanskog faktora na Balkanu i u Evropi uopšte. Oni pokušavaju da delovanje  kosovskih separatista predstave kao pobunu Albanaca Makedonije protiv makedonske vlade, ekstremizam Albanaca južnosrpske Preševske doline  ili ilegalni rad albanskih nacionalista u Crnoj Gori  i Grčkoj kao pojedinačne pojave koje su uslovljene izolovano sagledanim socijalno-ekonomskim ili kulturno –nacionalnim razlozima.

Albanska elita više voli da se ne koriste reči „Velika Albanija“ i „panalbanizam“. Umesto toga se koristi  „albansko nacionalno pitanje“ koje se objašnjava kao „pokret za oslobođenje albanskih zemalja od strane okupacije i njihovo udruživanje u posebnu albansku državu[2].  Kako svedoči poznati albanski intelektualac Fatos Ljubonja, „albanski san da će se jednom ujediniti predstavlja deo njihove kolektivne svesti“, a nije politički program samo zato što su „Albanci uvek bili vrlo slabi“[3].

Na kartama „Velike Albanije“ koje su vrlo rasprostranjene u Albaniji, na Kosovu i u drugim delovima Balkana, Albanija je predstavljena kao „teritorijalno-državna tvorevina sa „prestonicom“ u sadašnjem makedonskom glavnom gradu Skopju, i označena je kao „etnička Albanija“. U njoj su sadašnja Albanija, Kosovo, južnosrpske opštine Preševo, Medveđa i Bujanovac  u kojima živi mešovito srpsko-albansko stanovništvo, veliki deo  Makedonije, Crna Gora zajedno sa Podgoricom i grčka oblast Epir.

Ideja o formiranju „Velike Albanije“  je prvi put formulisana  u Prizrenu 1878.godine, na zasedanju delegata Albanske lige. Tada je donet program  u kome su po tačkama bile navedene, npr. „borba do poslednje kapi krvi protiv bilo kakve aneksije albanskih teritorija“ i „udruživanje u jednu provinciju svih teritorija koje naseljavaju Albanci“[4]. Jedan od ideologa albanskog pokreta, Paško Vasa Škodrani (katolik koji je u Otomanskoj imperiji zauzimao dužnost guvernera Libana) još u 19.veku je izjavio da „religiju Albanaca predstavlja albanizam“.

Na jednom zasedanju Prizrenske lige koje je održano u julu 1879. godine tadašnji vođa radikalnog krila albanskog nacionalnog pokreta Abdul Frašeri je objavio programski dokument o formiranju privremene vlade autonomne Albanije, koja će obuhvatiti Albaniju, Kosovo, makedonske oblasti Debar i Skopje, kao i grčku Janinu.  „Da svi budemo Albanci i da stvorimo Albaniju“ – tako je u svom govoru rekao Abdula Frašeri.[5]

Pošto su otomanske vlasti 1881.godine rasturile Prizrensku ligu,  borba za „Veliku Albaniju“ se za izvesno vreme pretvorila u kulturno-nacionalnu propagandu. Međutim, na granici 19. u 20.vek  došlo je do novog jačanja albanskog pokreta. Njegove vođe su smatrale da njihovu bazu predstavljaju svi vilajeti Otomanske imperije gde su god živeli Albanci. U junu 1911.godine u Podgorici su članovi lokalnog Albanskog komiteta pripremili memorandum pod nazivom „Crvena knjiga“, koja je predviđala da se na Balkanu formira albanska autonomija u  koju će ući svi   delovi Balkana na kojima žive Albanci. Tada je jedan od albanskih vođa – Ismail Kemali – otvoreno pozvao Albance  da oružjem isteraju  „slovene-hrišćane“. Zatim, kada je već postao vođa privremene albanske vlade, koja je proglašena 1912.godine, on je od velikih država zatražio da očiste „albanske zemlje“ od Slovena i Grka.[6]

Ruski diplomatski predstavnici na Balkanu su potvrđivali da uticaj albanskog faktora raste i upozoravali na pretnju koju on nosi. Kako je 1912.godine saopštio ruski  konzul u Vleri A.M.Petrjajev, „albanski narod koji nikada nije igrao političku ulogu, pod turskom vlašću stiče takvu snagu da izlazi iz svoje oblasti, širi svoje granice, guta drugu narodnost iza koje stoji slavna istorijska prošlost.[7]

Akt o proglašenju nezavisnosti Albanije, donet 28.novembra 1912. na svealbanskom Nacionalnom skupu u Vleri, pripreman je zajedno sa predstavnicima niza velikih zemalja. Ismail  Kemali je prvo posetio Beč gde je o svojim planovima razgovarao sa liderima Austrougarske i označio granice Albanije koja je tu dobila, osim teritorije Albanije, i makedonski Bitolj i Skoplje, grčku Janinu, kosovske Prištinu i  Prizren. Kada je u decembru  iste godine u Londonu   održano  Savetovanje ambasadora velikih država ono nije priznalo akt o državnoj nezavisnosti Albanije i odlučilo je da mnoge teritorije na koje su pretendovali lideri albanskog pokreta daju susednim balkanskim zemljama.   Međutim, aktivisti velikoalbanskog pokreta su tada stekli razlog da zahtevaju realizaciju „volje svih Albanaca“.  Besno napuštajući  Londonsko savetovanje posle odbijanja njegovih učesnika da se i Kosovo pridruži Albaniji, jedan od vođa albanskog nacionalnog pokreta, Isa Boletini, je obećao: „Kad počne proleće mi ćemo nađubriti ravnicu Kosova telima Srba od kojih smo previše patili da bismo to zaboravili“.

Posle završetka Prvog svetskog rata velike države su u potpunosti očuvale neizmenjene principe razgraničenja Albanije sa njenim balkanskim susedima, što je albanskim nacionalistima omogućilo da od tada tvrde da je „skoro polovina onih“  čiji je identitet mogao da bude određen kao „albanski“ ostao izvan granica albanske države.

Ideja „Velike Albanije“ je doživela renesansu u vreme Drugog svetskog rata, kada su Nemačka i Italija pripojile Albaniji, koju su Italijani okupirali 1939.godine, velike teritorije susednih balkanskih zemalja. Albanska fašistička partija na vlasti zvanično je u maju 1941.godine objavila da su skoro sve albanske zemlje u kojima žive Albanci „od sada“ pripojene Albaniji[8]. Delimično  isključenje  je predstavljala samo grčka oblast Epir (na albanskom „Čamerija“). Tamo su italijanske okupacione vlasti  postavile  za Vrhovnog komesara Albanca Džemila Dina, ali sama oblast je ostala pod kontrolom italijanske vojne komande, smeštene u Atini. Takva situacija je ostala sve dok nabrojane teritorije nisu oslobođene prvo od italijanske, a zatim i od nemačke okupacije. Države antihitlerovske okupacije su u okviru posleratnog regulisanja donele odluku da Albaniju vrate u njene dotadašnje granice koje su u potpunosti ostale iste kao u odluci Londonskog savetovanja ambasadora velikih zemalja iz 1912. – 1913.godine.

Pošto je završen 2. svetski rat velikoalbanske ideje su izvesno vreme bile pomerene u drugi plan, između ostalog i u prioritetima Albanije koja se tada  bavila idejom formiranja Balkanske federacije.

Ideju Balkanske federacije su u principu prihvatale sve tri glavne države zainteresovanih zemalja – Albanije, Jugoslavije i Bugarske. Jedan od scenarija je predviđao naddržavno ujedinjenje Albanije, ne samo sa Jugoslavijom (naravno – sa Kosovom) i Bugarskom, već i sa Rumunijom, pa čak i Grčkom (bez obzira na svu složenost albansko-grčkih odnosa). Taj  širokoformatni projekat je podržao najpre komunistički vođa Bugarske Georgi Dimitrov. Za razliku od njega jugoslovenski lider Josip Broz  Tito se zalagao za formiranje Južnoslovenskog saveza (Saveza Južnoslovenskih Narodnih Republika), kao druge etape udruživanja. Prvu etapu je trebalo da predstavlja udruživanje Albanije i Jugoslavije. U Beogradu su bili sigurni, i u vezi s tim su nailazili na razumevanje od strane Tirane, da bi albansko-jugoslovensko udruživanje postalo ne samo srž Balkanske federacije, već i najbolje moguće rešenje kosovskog problema preko uključivanja Kosova direktno u „albansku federalnu jedinicu“.[9]

Kako se seća Titov saborac, Milovan Đilas, Beograd i Tirana su već poslednjih meseci Drugog svetskog rata  „u principu stajali na istom stanovištu  –  da, kako bi se albansko pitanje u Jugoslaviji rešilo Albanija treba da se ujedini sa Jugoslavijom,  jer bi  to „omogućilo da se značajna i kompaktna albanska manjina pridruži Albaniji kao posebnoj republici u jugoslovensko-albanskoj federaciji“[10]. Sovjetski poslanik u Albaniji D.S.Čuvahin je 3.jula 1946.godine, komentarišući u svom dnevniku razgovor koji je vodio sa Enverom Hodžom pošto je ovaj posetio Beograd,   napisao da jugoslovenski vođa, po Hodžinom mišljenju, „smatra da je neophodno da se preduzmu sve mere na zbližavanju stanovništva Kosova i Metohije i Albanije.[11]

Sovjetsko-jugoslovenski konflikt iz 1948.godine je sahranio ideju Balkanske federacije, ali nije uticao na razvoj ideje „Velike Albanije“. Docnije  je, dok je još na vlasti bio E.Hodža, među stanovništvom Kosova aktivno šireno velikoalbansko raspoloženje, u značajnoj meri  preko izdavačkog i propagandnog delovanja, između ostalog i zahvaljujući Prištinskom univerzitetu. Kada je 1976.godine u Tirani organizovana Nacionalna konferencija etnografskih nauka njeni učesnici su višeznačno konstatovali da  „oko pet miliona Albanaca“  i dalje živi izvan granica matične zemlje,  Albanije.[12] A kada se 1981.godine na Kosovu zaoštrila situacija zbog antivladinih demonstacija lokalnih Albanaca, rukovodstvo Albanije je razradilo plan uvođenja jedinica albanske armije na teritoriju srpske pokrajine.

Krvavi raspad Jugoslavije koji su režirali svetski centri moći je   ideolozima i praktičarima  „Velike Albanije“ otvorio nove mogućnosti.   Najbitnija uloga u realizaciji navedenog plana prešla je u ruke vojno-političkih struktura, najviše u „Armiji za oslobođenje Kosova“  i njene  „afilirane strukture“ u graničnim delovima Balkana. Prvo  pitanje o formiranju albanskih oružanih formacija na Kosovu   brojnosti 40.000 ljudi je podignuto 1992.godine u Nemačkoj, uz aktivno učestvovanje vlasti Albanije. U pregovorima koji su održani 1992 – 1993. učestvovali su, konkretno, tadašnji ministar odbrane Albanije Safet Huljali  i njegov kosovski kolega Hajzer Hajzeraj.[13] Zatim je dve godine to pitanje bilo „zamrznuto“ zbog rasturanja ilegalnih militarizovanih albanskih struktura na Kosovu. Međutim, već 1996.godine pojavili su se dokazi da je vlada Albanije preko svoje ambasade u Beogradu pristupila finansiranju ilegalnih oružanih grupacija „sa centrom u jednoj od evropskih zemalja“.[14] Prve oružane operacije OVK na Kosovu su konstatovane krajem 1997.godine,  a već 1998. „Međunarodna krizna grupa“  je otkrila da u severnim i severo-istočnim delovima Albanije postoje logori za pripremu militarizovanih formacija OVK pod kontrolom predstavnika tajnih službi članica NATO-a.

OVK je od samog početka sebi postavila dva bitna zadatka: da se domogne nezavisnosti Kosova (između ostalog i preko terorizma) i da pokrajinu pretvori u vojno-politički centar „okupljanja“ albanskih zemalja, u skladu sa programskim stavovima Prizrenske lige iz 1878 – 1881.g.  U tu svrhu je na Balkanu, na granici 1990 – 2000g.  formirana razgranata struktura vojno-političkih organizacija Albanaca koje su tesno koordinisale svoje oružane akcije, kao i povlačile novac od albanske dijaspore iz čitavog sveta,  međunarodnih institucija, pa i onih evro-atlantskog usmerenja.

U vezi sa tim je karakteristična biografija sadašnjeg vođe „Demokratskog saveza za integraciju“ makedonskih Albanaca Alija Ahmetija. On  je postao aktivista albanskog separatističkog pokreta odmah posle završetka Prištinskog univerziteta, 1983.godine. 1986. je izabran za člana Glavnog saveta „Nacionalnog pokreta za oslobođenje Kosova“ u kome je bio zadužen za koordinaciju sa evropskim zemljama. 1988. je ušao u najuže rukovodstvo tog pokreta, a 1993. je postao rukovodilac njegovog vojnog dela. 1996. Ali Ahmeti je bio jedan od osnivača OVK i kada su se u pokrajini  proširile žestoke borbe albanskih jedinica protiv snaga jugoslovenske armije  i srpske policije, on je već bio  u Glavnoj komandi OVK.

1998.godine zapadni krugovi su napravili svoj konačan izbor: odlučili su da pruže podršku albanskim etničkim ekstremistima, kao svojim glavnim vojno-političkim saveznicima u balkanskom regionu.  Tako je faktički dezavuisana nekoliko meseci pre toga javno proglašena izjava tadašnjeg specijalnog predstavnika predsednika SAD  na Balkanu Roberta Gelbarda, o tome da je „OVK teroristička organizacija“. Kako je u maju 1999. govorio jedan od najboljih američkih   stručnjaka, albanski separatisti su „bili teroristi 1998.g, ali su sada, zbog političkih stavova, postali borci za slobodu“ bez obzira na to što „OVK svoju borbu finansira  novcem dobijenim od prodaje heroina“.[15]

Posle završetka kampanje sa bombardovanjem Jugoslavije od strane NATO-a 1999. i uvođenja na teritoriju Kosova međunarodnih kontigenata, Ali Ahmeti je prebačen na arenu borbe za „Veliku Albaniju“ sa zvanjem jednog od vođa antivladine pobune Albanaca Makedonije, koju su podržale odgovarajuće kosovske strukture. Tako je Ali Ahmeti 2001. izabran za glavnog komandanta „Nacionalno-oslobodilačke armije“ makedonskih Albanaca. Juna 2001. Bez obzira što je privremeno bio uključen u američki „crni spisak“ lica koja su  imala veze sa terorističkom aktivnošću, i što mu je bio  zabranjen ulazak u Švajcarsku i niz drugih evropskih zemalja,  to mu nije zasmetalo da u ime makedonskih Albanaca potpiše Ohridski mirovni  sporazum koji su razradili i za koji su lobirali  i NATO i Evropska unija.

Danas vođe makedonskih Albanaca, pozivajući se na duh i reč tog dokumenta i optužujući vlasti Skoplja da ga ne izvršavaju, već zahtevaju od vlasti Makedonije da se složi sa pretvaranjem makedonske  države u makedonsko-albansku konfederaciju pod nazivom „Republika Makedonija- Ilirida“, preteći da ukoliko to ne bude učinjeno milom oni će to uraditi  nasilnim putem.

Kada je 2000 – 2001.godine u tri južnosrpske opštine – Preševu, Medveđi i Bujanovcu došlo do oružane pobune Albanaca, po istom scenariju kao u Makedoniji, nju su ugušile snage jugoslovenske armije i policije. Međutim, sada se na tom prostoru uspešno realizuje scenario „puzeće“ albanizacije regiona  kako bi Albanci  preuzeli kontrolu nad lokalnim državnim strukturama. „Postupci albanskih ekstremista na Kosovu, u Makedoniji, Južnoj Srbiji i Crnoj Gori se koordinišu iz istog centra“ – dokazuju srpski eksperti za nacionalnu i  regionalnu bezbednost. Konkretno, bivši rukovodilac  Koordinacionog centra pri vladi Srbije Nenad Popović  navodi da su „postupci albanskih ekstremista i terorista u različitim delovima Balkana  dobro organizovani i koordinisani“.[16]

Realizacija  velikoalbanske ideje ima dva bitna finansijska izvora. Prvi  su „dobrovoljno-prinudni“ prilozi  albanske dijaspore. Kako svedoči „Međunarodna krizna  grupa“  „mnogobrojna dijaspora kosovskih Albanaca koja živi u SAD, Nemačkoj i  Švajcarskoj je igrala i nastaviće da igra bitnu ulogu u sadašnjem i budućem  ekonomskom, socijalnom i političkom razvoju Kosova, kao i da diktira razvoj vojne situacije u lokalu. Ona lako može da otvori i nove frontove, samo ukoliko poželi, kako bi održavala pritisak u mnogobrojnim nerešenim pitanjima koji se odnose na Albance“.[17]

Drugi važan izvor prihoda za realizovanje ideje „Velike Albanije“ čine prihodi od trgovine drogom i drugih   vrsta transgraničnog kriminalnog biznisa koji Albanci kontrolišu. Prihod albanskih grupa od kontrole tokova droge iz zemalja Bliskog i Srednjeg Istoka i Prednje Azije (najviše iz Avganistana) u Evropu se procenjuju na minimalno 30 – 50 milijardi dolara godišnje.

Osim vojno političkog delovanja i  finansijskih prihoda koji se mere u mnogo milijardi, ideja „Velike Albanije“ se oslanja na odgovarajuće istorijsko-etnografske teorije.  Cilj tih teorija je da dokažu autohtonost Albanaca na Balkanu kao direktnih potomaka starih Ilira (za razliku od „došljaka“ – Slovena) i da zasnuju nezavisnost velikoalbanske države istoriografijom  koja je „dokazana primenljivo prema antičnosti i svim docnijim periodima“[18]. Govoreći slikovitim rečima srpskog naučnika Spasoja Džakovića, albanska iredenta  je „sa zaglušujućom bukom  i ogromnom upornošću  napravila istorijsku prošlost, poreklo i „autentičnu kulturu i od nje stvorila  neprekidnu idejno-političku propagandu“.[19]

Pri tom su čak i sami albanski eksperti prinuđeni da priznaju činjenicu da sve do početka 20.veka kod albanskog etnosa nije postojao ceo niz najbitnijih karakteristika koje po tradiciji pripadaju jedinstvenom narodu. Konkretno, prva vlada „nezavisne“ Albanije koja je formirana u Vleri 1912.godine  bila  je prinuđena da pravi deklaraciju o nezavisnosti na turskom jeziku i da svoje naredbe piše turskim slovima jer ni jedan član kabineta Ismaila Kemalija nije poznavao albansku latinicu koja je rađena samo nekoliko godina pre toga.

Postojeći istorijski i filološki podaci pre svedoče o tome da su albanski preci živeli mnogo istočnije od teritorije sadašnje Albanije i Kosova. Konkretno, bliskost ranog albanskog i frakijskog  jezika omogućuje da se pretpostavi da za prapostojbinu Albanaca koji su se bavili stočarstvom, seleći se sa jednog mesta na drugo, treba smatrati Karpate, odakle su oni zajedno sa Slovenima prešli Dunav i preko Makedonije izašli  na zapad Balkanskog poluostrva. Ova teritorija dobro objašljava leksičku bliskost albanskog i rumunskog jezika, kao i činjenicu  da se u pisanim izvorima Albanci prvi put pominju tek u 11.veku kao stanovnici oblasti „Arbanon“ u savremenoj Centralnoj Albaniji.

Drugi važni elementi formiranja i ogromnog širenja albanskog etnosa na Balkanu su postala nasilna izbacivanja drugih naroda i njihova islamizacija koja je aktivno vršena u vreme otomanskog ropstva od 14. do 19.veka. Prema podacima srpskih izvora samo u 18. i 19. veku sa Kosova i  Metohije je u  Kraljevinu Srbiju ukupno preseljeno blizu pola miliona Srba. Najveće seobe su bile u periodu posle srpskih ustanaka 1804 – 1813. i srpsko-turskih ratova 1876 – 1878.godine.

Preostali Srbi su podvrgnuti nasilnoj islamizaciji  zbog čega je značajan deo kosovskih Albanaca, kako dokazuje srpski naučnik Jovan  Cvijić, imao srpsko poreklo.  O tome su govorili i ruski naučnici i diplomate, pa i konzul u Vleri i delegat u Međunarodnoj kontrolnoj komisiji u Albaniji A.M.Petrjajev. On je podvlačio da Albance sa Kosova i Metohije „u ogromnoj većini treba posmatrati kao poturčene i albanizovane Slovene“.[20]

Pokušaj da se na Balkanu formira albanska država  u njenim najvećim etničkim granicama već je preduziman na opšteevropskom nivou krajem 1879.godina. T oje bio  San-Stefanski preliminarni  mirovni  sporazum  koji je 1878. godine potpisan između Rusije i Otomanske imperije, koji je trebalo da odredi teritorijalno-državno uređenje Bugarske. Ideja koja je tada izneta nije ostvarena zbog antiruske pozicije drugih velikih država i bojazni koja je postojala u samom ruskom rukovodstvu zbog mogućnosti pojave „regionalnog  teškaša“ i docnije lančane reakcije drugih balkanskih naroda. Međutim, „Velika Albanija“,  kako to izgleda početkom 21. veka,  predstavlja mnogo  opasniji i, što je još važnije, realniji projekat, nego hipotetična „Velika Bugarska“  kraja 19.veka.  Činjenica da kod albanskih nacionalista postoji jedinstven vojno-politički centar i komandno-štapske strukture, kao i tesne veze koje su ustanovljene sa rukovodećim krugovima SAD, NATO-a i Evropske unije, kao i značajni finansijski izvori  omogućuju da se zaključi da su perspektive da se na karti Balkana pojavi albanska država sa stanovništvom koga neće biti manje od 10 miliona ljudi,  izgledaju potpuno realne.

____________________________________

[1] UNDP: Early Warning Report. 2007, March. P.16.

[2] Platform for the Solution of the National Albanian Question, Albanian Academy of Sciences. Tirana, 1998. R.5.

[3] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana-Brussels, 2004. P.2.

[4] Reuter J. Die Albaner in Jugoslawien. München, 1982. S.18.

[5] Kratkaя istoriя Albanii. M., 1992. S.194 (Kratka istorija Albanije)

[6] Ekrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Band I, (1885-1912). München, 1968. S.275.

[7] Arhiv vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. Fond Politarhiv. Opisь 482. Delo 5296. List 52. (Arhiv spoljne politie Ruske imperije. Fond političkog arhiva.)

[8] Zolo D. Invoking Humanity: War, Law, and Global Order. London, 2002. P. 24.

[9] Vickers M. The Albanians. A Modern History. London – New York, 1995. P.165.

[10] Džilas M. Lico totalitarizma. M., 1992. S.96. (M.Đilas: Lice totalitarizma)

[11] Vostočnaя Evropa v dokumentah rossiйskih arhivov 1944-1953 gg. T.1. M., 1998. S.477. (Istočna Evropa u dokumentima ruskih arhiva 1944 – 1953, t. 1)

[12] Castellan G. L’Albanie. Paris, 1980. P.19.

[13] Lopušina M. OVK protiv Jugoslavije, kako smo izgubili Kosovo i Metohiju. Čačak, 1999. S.343.

[14] Smirnova N. Konflikt v Kosovo kak častь «albanskogo voprosa» // Kosovo: meždunarodnыe aspektы krizisa. M., 1999. S.108-109.(Smirnova N.: Konflikt na Kosovu kao deo „albanskog pitanja“//Kosovo: međunarodni aspekti krize)

[15] The Washington Times, 03.05.1999

[16] Vremя novosteй, 13.11.2007.

[17] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana/Brussels. P.31.

[18] Jakupi A. Two Albanian States and National Unification. Prishtina, 2004. P.47.

[19] Đaković S. Sukobi na Kosovu. Beograd, 1986. S.13.

[20] Albanskiй faktor v razvitii krizisa na territorii bыvšeй Юgoslavii. Dokumentы. Tom pervый (1878-1997 gg.). M., 2006. C.57. (Albanski faktor u razvoju krize  na teritoriji Bivše Jugoslavije. Dokumentacija. Tom prvi)

Izvor: Fond Strateške Kulture