Ipak su prisluškivali Trampa

Prisluškivanje je postalo pomalo neprecizan pojam u vreme „svevidećeg oka“ (i uha) američke Nacionalne agencije za bezbednost (National Security Agency – NSA), čiji je sveobuhvatni opseg pre četiri godine javno raskrinkao Edvard Snouden, odnosno „pet očiju“ obaveštajnih službi pet zemalja anglosfere – SAD, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda, koje (i) preko sistema „Ešelon“ (ECHELON) nadziru sve globalne privatne i komercijalne komunikacije 24/7. Bolji i precizniji termin je „nadzor“.

Proteklih nekoliko sedmica se neolibkon establišment preko svojih medija izrugivao Trampovom „tvitu“ od 4. marta, u kom je on izneo tvrdnju da ga je Obamina administracija „prisluškivala“ („Užasno. Upravo saznao da je Obama organizovao prisluškivanje Trampove kule malo pre moje pobede. Ništa nije nađeno. Ovo je Makartizam!“). Tramp je koristio stari termin “wiretapping”, koji se odnosi na nekadašnje fizičko prisluškivanje telefonskih razgovora postavljanjem uređaja u sam telefon ili preko telefonske linije. Mediji ranjenog obama-klintonističkog establišmenta su se uhvatili za Trampov laički, pomalo staromodni način izražavanja kako bi tu, za njih vrlo opasnu tvrdnju, diskvalifikovali, a usput i dodatno nahranili svoj narativ prema kojem Tramp „nije kvalifikovan“ za obavljanje predsedničke funkcije, jer, eto, priča svašta, pa još i nepravedno optužuje voljenog bivšeg predsednika i, posredno, nesuđenu prvu predsednicu SAD. A uz to skreće pažnju sa svojih „mutnih“ (mada još uvek ničim dokazanih) veza sa Rusima

Međutim, sve više informacija potvrđuje da je Tramp suštinski bio u pravu. Nije NSA njega „prisluškivala“, već je nadzirala komunikacije njega, ljudi iz njegovog tima, pa čak i pripadnike njegove porodice. Kao što nadziru i sve druge komunikacije preko mobilnih telefona, interneta i sličnih elektronskih načina komunikacije. I, prema najnovijim saznanjima, taj nadzor je trajao više od godinu dana. Dakle, počeo je mnogo pre nego što je Tramp nominovan za predsedničkog kandidata Republikanske partije. Što, opet, govori o tome koliko je Tramp smatran opasnim od strane neolibkon establišmenta.

Sigurno su znali to i već pomenuti mediji, ali su se, valjda, nadali da dokazi za sistematski nadzor Trampa i njegovih ljudi neće tako lako ili bar tako brzo isplivati, što će im kupiti dodatno vreme da dodatno satanizuju i ismevaju Trampa, dok se ne smisli neka nova taktika.

No, stvari sada isplivavaju na površinu. Prva na udaru je Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost, Suzan Rajs, koja je, prema Džozefu Didženovi, bivšem saveznom tužiocu, naručivala od američkih obaveštajnih službi transkripte komunikacija Trampa i njegovih ljudi, odnosno „detaljne tabelarne prikaze legalnih telefonskih komunikacija“ koje su oni obavljali, godinu dana pre izbora u novembru 2016, u kojim, inače, nije nađeno ništa sporno.

Rajsova je, po funkciji, imala pravo da čita poverljive presretnute komunikacije. Čak je imala pravo i da traži „demaskiranje“ imena američkih državljana koji su bili „incidentalno“ zahvaćeni nadzorom, ako su razgovarali sa nekim stranim državljaninom. „Demaskiranje“ znači to da se traži skidanje oznake anonimnosti, odnosno otkrivanje imena američkog državljanina koji je učestvovao u komunikaciji, ako smatra da je to na bilo koji način povezano sa američkom nacionalnom bezbednošću. Međutim, ako su to bili „obični“ razgovori bez posledica po nacionalnu bezbednost, onda je izuzetno problematično da se traži „demaskiranje“ učesnika razgovora. Jer se, u tom slučaju, ruši barijera između nadzora vezanog za nacionalnu bezbednost i nadzora političkih protivnika radi pribavljanja političke koristi. A upravo je to, po svoj prilici, bio slučaj kada je reč o nadziranju Trampa i njegovih ljudi.

I, kao što znamo, imena Trampovih ljudi, poput njegovog prvog savetnika za nacionalnu bezbednost, generala Majkla Flina, ne samo da su „demaskirana“ u uskom krugu obaveštajno-bezbednosne zajednice i ovlašćenih političkih funkcionera, poput šefa Nacionalne obaveštajne agencije ili šefa CIA, već su i „procurela“ u javnost, preko establišment medija poput Vašington posta i Njujork tajmsa, što već predstavlja krivično delo. Sada se postavlja pitanje da li je Suzan Rajs bila jedna od tih „uzbunjivača“ koji su puštali u javnost imena Trampovih ljudi koji su, navodno, imali „mračne“, „problematične“ ili kakve god kontakte sa ruskim zvaničnicima – odnosno, po novouspostavljenim merilima neolibkon medijske hobotnice – s bilo kim ko se samo prošetao pored Kremlja u poslednjih godinu dana. I, posledično, postaviće se klasično pitanje iz vremena Votergejta: šta je Obama o tome znao, i kada?

Rajsova, kao što se i očekivalo, demantuje ove tvrdnje. Gostujući na američkoj TV mreži En-Bi-Si, Rajsova je u utorak kategorički demantovala da je Obamina administracija „koristila obaveštajne podatke u političke svrhe“, kao i da je ona ta koja je medijima pustila u javnost informaciju o Flinovom razgovoru sa ruskim ambasadorom prošlog decembra – što je bio povod za Flinovu ostavku. S druge strane, nije demantovala da je tražila demaskiranje raznih imena – ne ulazeći u to koja su to imena bila – čije su komunikacije bile predmet njenog zanimanja, pa čak ni „mogućnost“ da su neka od tih imena pripadala ljudima iz Trampovog tima.

Za Trampove pristalice, kao i nezavisne posmatrače, kredibilitet Rajsove je pod znakom pitanja, s ozbirom da je ona prošlog meseca, kada su na površinu isplivale prve informacije o „incidentalnom“ nadzoru komunikacija Trampove ekipe, za američku javnu TV mrežu Pi-Bi-Es izjavila da o tome „ne zna ništa“, i da je bila „iznenađena“ kada je o tome prvi put govorio predsedavajući komiteta donjeg doma Kongresa Devin Nunjes. Da ne govorimo o tome da je ona bukvalno, ispred Obamine Bele kuće, 2012. davala, sada se zna, neistinitu verziju događaja vezanih za ubistvo američkog ambasadora u Libiji, Kristofera Stivensa, tvrdeći da ga je ubila masa koju je razjario jedan anti-islamistički video spot, što je kasnije diskreditovano kao tvrdnja (Stivensa su najverovatnije ubili pripadnici Al Kaide, a sam Stivens je bio deo organizovanog prebacivanja oružja iz Libije za potrebe ustanika protiv sirijskog predsednika Asada). U svakom slučaju, u ponedeljak je senator Rend Pol, onaj isti koji se žestoko protivio prijemu Crne Gore u NATO, predložio da Rajsova svedoči pod zakletvom pred kongresom o svojoj ulozi u celoj ovoj priči.

Na kraju i zanimljivost da je čovek po imenu Majk Cernović (Mike Cernovich) bio taj koji je prvi, 3. aprila, objavio ekskluzivu o tome da je Suzan Rajs ta koja je „demaskirala“ imena Trampovih ljudi, što je kasnije potvrdio i Blumberg, čiji je novinar, po Cernoviću, još ranije posedovao ovu informaciju, ali nije hteo da je objavi zbog nenaklonjenosti prema Trampu (kao ni novinarka Njujork tajmsa Megi Hejbermen). Sam Cernović, koji je već prilično poznat kao novinar i pro-trampovski aktivista, se nigde nije javno deklarisao o svom poreklu. Ali imamo pravo da nagađamo…

Izvor: Fond Strateške Kulture