Ивица први или цртица о идентитету

Јутро после пада комунизма у Русији 1991. године, Црвени трг су, однекуд, за само неколико минута преплавили младићи у снежнобелим блузама кадета царске војске, као у Сибирском берберину. Нико од света који је на Тргу гледао тај надреални призор није знао откуд они, да ли су преко ноћи сашивене стотине униформи, јесу ли се дечаци послужили неким огромним позоришним фундусом… или су Трг походили духови царских кадета, први пут после 74 године.

Да је Владимир Иљич веровао у Небо, и да је отуд неким чудом могао да види ту слику, вероватно би, разочаран, помислио да је све било џаба. Да је све било узалуд, помислио би и Јосип Броз да је у пролеће 1992, једнако с неба, гледао Србе из Босне, можда најортодоксније вернике титоизма у ex YU, како свом снагом бране своја села, а само неки месец пре на Козари су клицали мртвом вођи и његовом братству и јединству.

Једнако дублу својих духовних отаца, и Ивица Дачић имаће прилику – надам се са овог света – да види стварну Србију, којој је на Видовдан 2013. поручио да је раскрстила са својом старом историјом, и да за њу почиње нова. „Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред”, рекао је Дачић: „Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција“.

Тако стоје ствари са народним идентитетима: таман ти се учини да можеш да их обликујеш како хоћеш, а онда, кад ти то најмање треба, видиш да ниси добио оно што си желео. Дачић није будала, њему самом не би никад пало на памет да цео миленијум историје опише као промашен и прогласи први дан будућности. У који Србија иде с њим као са Ивицом Првим, брзим Мркоњићевим аутопутевима, обдарена Обрадовићевим знањем и здрављем Ђукић-Дејановићке. Наравно, он је изговорио све оно што су највише волели да чују они од којих, како верује, највише зависи његова влада. А сад што је увредио народ, народ ће разумети. Или му бар неће узвратити ћушком, јер народ се меси под његовим прстима, ћутке, помало чак и уживајући.

Идеја о пречицама за промену српског идентитета је, свакако, много глупа, иако није безазлена. Јер, док се Дачић увери да то неће ићи, може да произведе разна зла. Исто као што су их уосталом произвели и другови Лењин и Броз, вођени идејом да их од аркадије дели само још да промене народну памет. Нису, међутим, много паметнији од Дачића ни они који га због те реченице оптужују за невиђену дрскост. Посебно то нису док оптужују народ што Дачића уопште трпи, презирући га што тако мало личи на прадедове из 1912, који би се сигурно дигли на ово с Косовом.

Идентитет је, међутим, ствар која се мења. На промену може да утиче много тога, поред осталих и елите, онолико више колико имају јаче везе и више емпатије са масама. Српске олош-елите данас, док започињу нову историју, осим свог презира, са масама немају никакав додир, па тим ни моћ да им мењају идентет. Те елите данас су као тв-дневник из Брозовог доба: сви су га гледали и нико му није веровао ни реч.

Не само да немају могућност да тај идентитет мењају већ српске олош-елите немају ни моћ да га разумеју. Истина, то не може ни највећи део националне елите, уверене да је народ безвредан јер не препознаје гениј њених политичких идеја, док државу даје за „јарца печеног“.

И странци, и олош-елите, и политичка класа добиће прилику да се суоче са идентитетом народа коме нису оставили чак ни једну једину рупицу кроз коју би исцурео на путу свог космичког нестанка. Како ће то изгледати, немам појма. Само ми нешто говори да ће једна од црта тог новог идентитета бити бес, и да ће тај бес Ивици Првом заборавити много тога, али ову реченицу о хиљаду година гледања уназад – неће.

Извор: Новине Новосадске