Izbori i EU – budućnost u koju ne verujemo

A ti Srbijo, kuda si pošla za Evropom?
Ti nikada nisi išla njenim putem i nikada za njom.
Nazad, na svoje, ako hoćeš da se spaseš i živiš…“

Vladika Nikolaj Velimirović

Održavanje Prve međuvladine konferencije između Srbije i Evropske Unije, 21. januara 2014. godine, formalno označava početak pristupnih pregovora koji određuju kako i kada će Srbija usvojiti zakonodavstvo EU. Ovo je nužan ali verovatno i ne dovoljan uslov da postane član Evrounije.

Tim povodom režim je obavestio građane Srbije da su bogatiji za još jedan „istorijski“ dan. Potpisivanje Energetske povelje i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU nagoveštavalo je ovakav ishod. Do njega ipak ne bi došlo da Srbija nije na svom „bezalternativnom putu“ u periodu od potpisivanja SSP (29. aprila 2008) do početka pregovora o pridruživanju (21. januara 2014) urušila svoj teritorijalni integritet i suverenitet na Kosovu i Metohiji.

Istovremeno je poslušnošću u zaštiti interesa stranog, pre svega finansijskog kapitala, doprinela dupliranju vlastitog javnog duga i nezaposlenosti, i gubitku više milijardi evra samo na osnovu smanjenih prihoda od carina.

Informacioni centar Evropske Unije u Beogradu je početak pristupnih pregovora obeležio izdavanjem i besplatnim deljenjem prigodne brošure pod naslovom Pregovaračka poglavlja — 35 koraka ka Evropskoj Uniji. Ovaj svojevrsni vodič kroz pregovarački proces obiluje nabrajanjem raznoraznih prava i ostalih blagodeti koje čekaju nove članove EU.

Najširoj srpskoj javnosti se smišljeno stavlja u pažnju samo par od ovih 35 poglavlja, kako bi stekla lažni utisak da će pregovori kratko trajati i da su evropski novci na dohvat ruke. Procena britanskog poslanika Vilijama Darmuta da će Srbija ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evrouniji 3000. godine ne moraju nužno biti plod britanskog humora ili cinizma.

Najkrupnije, suštinske i dugoročno neotklonjive nepovoljne posledice na putu ka EU se u predizbornoj kampanji prosto nazivaju „izazovima“ koji će biti savladani reformama.

Umesto da se razluče i razlože činioci političke, ekonomske i institucionalne reforme — lakonski se tvrdi da su pred narodom bolne i teške odluke. Zašto bolne i zašto teške? Zato što sve odluke koje je režim preuzeo kao obavezu prema evroatlantskim partnerima, treba da neposredno i posredno, na kraći ili duži rok, služe prevashodno uvećanju bogatstva već prebogatih.

Ako evrounijati na izborima prigrabe dovoljno vlasti, tek onda nemaju potrebe da narod obaveštavaju o bilo čemu, niti da ga pitaju za bilo šta, već će postupati po već pripremljenoj „skraćenoj proceduri“, kao što su to neuspešno pokušali sa novim Zakonom o radu.

Zato smo naumili da sva pregovaračka poglavlja redom predstavimo i pokušamo da ih osvetlimo sa stanovišta interesa građana i države Srbije.

Vučićevo viđenje razloga za ulazak u Evrouniju

Mada EU poručuje da kandidati moraju pokazati da su u potpunosti sposobni da igraju ulogu članice — za šta je potrebna široka podrška njihovih građana, kao i politička i tehnička usaglašenost sa standardima i normama EU — srbijanski režim se nije usudio da referendumom proveri podršku građana i njihovu političku volju za otpočinjanje pristupnih pregovora.

Nije slučajno potpredsednik srpske vlade A. Vučić izjavio da će volja građana Srbije za ulazak u EU biti proverena referendumom tek nakon završetka pristupnih pregovora (i reformi).

Dosadašnje iskustvo manjih i siromašnijih perifernih država koje su sada članice EU — pokazuje da se najveće i dugoročne štete nacionalnoj ekonomiji nanose upravo ustupcima učinjenim u toku pregovora a pre samog pristupanja EU. Praktično, ako se pristupni pregovori uspešno završe, sa stanovišta stranog kapitala potpuno je svejedno da li će Srbija postati ili neće postati članica EU. Moraće da otvori sva vrata i prozore i zvanim i nezvanim gostima snabdevenim sveže odštampanim novčanicama i raspoloženim da kupuju sve što je na prodaju — a dotle će sve morati biti na prodaju.

Druga jedna Vučićeva izjava izaziva još veću nelagodnost i zebnju. Isti je izjavio da će posle izbora biti ispunjeni svi preuzeti zadaci imajući na umu aktuelna dešavanja u Ukrajini. Nedavno je Srbiji priprećeno jer ne uvažava Treći energetski paket EU tj. što izbegava da radi u korist svoje štete, a protiv neometane izgradnje Južnog toka — protiv Rusa. Šefica srpskog pregovaračkog tima za pristupanje EU obećala je preispitivanje odnosa sa Rusijom. Od Srbije se besramno i javno zahteva da kamenom odgovori onome ko joj nudi hleba.

Imajući takođe na umu Ukrajinu, ne želimo da poverujemo da Srbija može postati član EU samo u okviru nekakvog antiruskog projekta. U tom slučaju, pretpostavljamo, umesto najavljenog srpskog „ferarija“ koji grabi milje ka Briselu, EU bi se zadovoljila i srpskim „fijakerom“ a pod uslovom da srpski konji nisu preterano sipljivi i da se kako tako mogu dovući do tog istog Brisela.

Sa vrednostima ili bez njih

Na drugoj strani, ekonomska nauka odavno uvažava preimućstva upravljanja pomoću vrednosti kao najstabilnijih upravljačkih kategorija.

Ključna vrednost je mogućnost pravog dugoročnog pristupa razvoju. Vrednosti nam omogućavaju uspostavljanje objektivnih merila šta i koliko možemo da menjamo i koliko eventualno odstupamo od postojećeg sistema vrednosti, saznanje šta možemo a šta ne možemo da prihvatimo, mogućnost za postizanje velike objektivizacije kriterijuma, mogućnost da razlikujemo suštinske od njima suprotnih promena, da odredimo stepen deformacije pojedinih vrednosti ili celog sistema vrednosti prilikom transformacije vrednosti u ciljeve, kao i mogućnost da delujemo mobilizatorski na sve aktere društvenog razvoja.

Razlog više za upravljanje pomoću vrednosti je i taj što je alternativa takvom upravljanju ili birokratija ili tehnokratija u raznim pojavnim oblicima.

Nedefinisanje vrednosnog sistema ili prećutkivanje vrednosnog sistema koji nam je nametnut sankcijama, ratnim razaranjima i delimičnom okupacijom NATO–a ima za posledicu to da ne uviđamo jasno mesto i ulogu svih slojeva stanovništva u procesu građenja budućnosti Srbije. Takođe, prikrivena je suština konfliktnosti jer se ona ne javlja pri formulisanju ciljeva razvoja , već uvek počinje formulisanjem osnovnih vrednosti.

Predizborna parola „da svima bude bolje“ i stav da onima koji se ne mire sa postojećim stanjem treba promeniti svest — ne mogu prikriti nepostojanje društvenog dogovora o vrednostima i ciljevima.

Da bi se ova tema izbegla, gospodin Vučić je izjavio da Srbija (već) deli vrednosti Evropske Unije. A to je izjavio u državi čiji su vojnici u Srbiji izvodili decu iz školskih klupa da bi ih masovno streljali. I čiji su vojnici prvi posle Drugog Svetskog rata ubili jednog civila, Evropljanina, Srbina na Kosovu i Metohiji prilikom okupacije 1999. godine.

Ali, neka mu bude.

Ko može da se pridruži EU?

A ona evrounijska brošura nam veli:

„Ugovor o Evropskoj Uniji propisuje da svaka evropska zemlja može da podnese zahtev za članstvo ukoliko poštuje demokratske principe Evropske Unije i ukoliko je posvećena njihovom daljem unapređenju zajedno sa drugim članicama evropske porodice.“

Osim ovog ganutljivog viđenja sebe kao porodice, Unija sebe definiše i kao politički i ekonomski pakt i kao tržište, tj. jedinstveno tržište.

Članom 6 (1). Ugovora o Evropskoj Uniji rečeno je sledeće: „Unija je utemeljena na principima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i vladavine prava, što su principi zajednički svim državama članicama.“ Lepo rečeno.

Prema „Kriterijumima iz Kopenhagena“, članstvo u Evropskoj Uniji znači da zemlja koja želi da se priključi EU mora da ima:

1) stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštitu manjina;

2) funkcionalnu tržišnu privredu i sposobnost da se nosi sa tržišnim pritiscima unutar Evropske Unije;

3) sposobnost da preuzme i uspešno ispuni obaveze koje proizilaze iz članstva, uključujući pridržavanje ciljeva političke, ekonomske i monetarne unije.

Pored ovih političkih, ekonomskih i pravnih kriterijuma, za zemlje Zapadnog Balkana uveden je i „Proces stabilizacije i pridruživanja“ koji ima tri cilja:

1) politička stabilizacija zemalja i ohrabrivanje njihove brze tranzicije ka tržišnoj (čitaj: kapitalističkoj) ekonomiji;

2) unapređenje regionalne saradnje;

3) članstvo u Evropskoj Uniji.

Mutne i mučne etape pridruživanja

Uz sve ovo, setimo se i da se proces pridruživanja Evropskoj Uniji sastoji od tri etape:

1) Zemlji se dodeljuje status zvaničnog kandidata za članstvo.

2) Sledeći korak je kada kandidat započne proces zvaničnog pregovora o članstvu koji uključuje usvajanje važećih zakona EU, pripremu za njihovu adekvatnu primenu i sprovođenje kao i sprovođenje pravosudnih, administrativnih, ekonomskih i drugih reformi neophodnih kako bi zemlja ispunila kriterijume za pristupanje.

3) Kada pregovori i prateće reforme budu okončani na zadovoljavajući način za obe strane, zemlja može pristupiti Evropskoj Uniji nakon što su sve zemlje članice ratifikovale Ugovor o pristupanju.

A o čemu se to pregovara?

„Zemlja kandidat za članstvo u EU mora da usvoji, sprovede i primeni sva važeća pravila i zakone EU (acquis communautaire — pravna tekovina EU). Pravna tekovina EU predstavlja korpus zajedničkih prava i obaveza koje povezuju sve zemlje članice Evropske Unije.

Zemlje kandidati moraju da u celosti prihvate pravne tekovine Zajednice pre nego što im bude omogućeno da pristupe Evropskoj Uniji. Da uvrste pravo EU u svoje nacionalno zakonodavstvo i sprovode ga od trenutka njihovog pristupanja. Ova pravila su podeljena na 35 različitih oblasti prava EU, opšte poznatih kao poglavlja.

Pregovori o pristupanju ne mogu početi sve dok se sve vlade Evropske Unije ne saglase oko okvira ili mandata za pregovore sa zemljom kandidatom, u formi jednoglasne odluke Evropskog saveta.“

Iza ove navodne jasnoće se ipak ne vidi najvažnije. Naime, okvir ili mandat za pristupne pregovore sa Srbijom je i dalje velika tajna za same građane Srbije.

Postavlja se pitanje — zašto? Odgovori će biti zanimljivi

Mada su demokratija i razvoj visoko rangirane vrednosti Evropske unije, u slučaju pridobijanja Srbije za približavanje evroatlantskim strukturama, pošlo se nekako naopačke. Od narušavanja suvereniteta.

Naime, u periodu od parafiranja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (2007) pa do njegovog potpisivanja u Luksemburgu 29. aprila 2008. godine „zadesilo se“ nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.

Uloga EU i njenih vodećih država–članica u tom dešavanju i kasnijem priznavanju je ključna. A šteta koja je naneta srpskim nacionalnim interesima je nemerljiva.

Ove činjenice moramo imati na umu dok traje pregovarački proces o pristupanju Srbijice u EU.

Temeljne slobode Evrounije — prećutana poglavlja za Srbe

Ključni principi na kojima je zasnovana EU sadržani su u prva četiri od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja. To su: „Sloboda kretanja robe“, „Sloboda kretanja radnika“, „Pravo poslovnog nastanjivanja i sloboda pružanja usluga“ i „Sloboda kretanja kapitala“.

Mada su pregovori zvanično otpočeti otvaranjem Poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i Poglavljem 24 (pravda, sloboda i bezbednost), jer su teme zgodne za korišćenje u predizbornoj kampanji, prva četiri principa su sasvim dovoljna da malu, perifernu i osiromašenu zemlju drže u večitoj unutar-kolonijalnoj pokornosti.

Široko najavljene reforme u Srbiji nisu ništa drugo do sklanjanje države u ćošak, da bi ovaj protok nesmetano funkcionisao na korist međunarodnog kapitala. Državu zamenjuju agencije, nevladine organizacije i ko se već nađe. Umesto da vrši vlast, država Srbija će prema dodeljenoj „pozitivnoj“ ulozi da „uređuje poslovni ambijent“.

Na prvi pogled vidimo da se radi o slobodama i pravima faktora proizvodnje. Nije Dostojevski olako procenio da je tržište najviši domet Zapadne civilizacije u pogledu sloboda.

Tako nam Evrounija u svom najprvijem Poglavlju, O slobodi kretanja robe, izričito kaže: „Ovo poglavlje podrazumeva da se svim robama mora trgovati slobodno sa jednog na drugi kraj Evropske unije. Jedinstveno tržište pomaže da se uklone barijere, otvore nova radna mesta i poveća sveukupni prosperitet u EU. Tokom pregovora o ovom poglavlju, zemlja kandidat mora da harmonizuje svoj regulatorni okvir sa onim koji se primenjuje u EU. Pored toga zemlja će morati da raspolaže zadovoljavajućim administrativnim kapacitetom radi obaveštavanja o trgovinskim ograničenjima i primeni mera o standardizaciji, proceni usklađenosti, akreditaciji i nadzoru nad tržištem.“

U praksi, ovo znači veću izloženost tržišnim pritiscima firmi iz Srbije na tržištu EU. Takođe — i dodatne troškove prilagođavanja propisima i standardima EU, raskidanje posebnih trgovinskih ugovora sa bilateralnim partnerima i zabrana državne pomoći koja favorizuje domaća preduzeća.

Kad se robe oslobode

Slobodno kretanje roba podrazumeva ukidanje carina i drugih opterećenja sa jednakim učinkom.

U praksi to izgleda ovako: 2008. poslednje godine pre nego što je Vlada Srbije odlučila da jednostrano primeni SSP, od carina je naplaćeno oko 800 miliona evra a u 2013. prihod od carina iznosio je oko 280 miliona evra. Sve ovo vreme rastao je uvoz iz EU i u 2012. je iznosio 8,6 milijardi evra. Deficit u razmeni ima trend stalnog rasta. U 2012. iznosio je 3,5 milijardi evra. Dve godine ranije iznosio je 2,8 milijardi evra. Sada je jasnije zašto je ovaj princip ključan za EU.

Najkrupnije posledice za Srbiju po osnovu ovog principa bile bi raskidanje Sporazuma o slobodnoj trgovini u Jugoistočnoj Evropi (CEFTA) koji nam obezbeđuje stalni trgovinski suficit, kao i Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom.

Sporazum sa Rusima našoj zemlji omogućava izvoz 97% domaćih proizvoda u Rusiju — bez carina. To je najveća konkurentska prednost Srbije u odnosu na sve zemlje EU. Istovremeno, ovaj sporazum je i velika šansa za privlačenje stranih investicija i zapošljavanje. Znatan broj investitora iz EU želi da otvori proizvodnju u Srbiji isključivo zato da bi svoju robu mogli da izvoze na veliko rusko tržište bez carina.

Dozvolivši masovnu pljačku od strane finansijske oligarhije, Evrounija je ušla u krizu koja — između ostalog — ima za rezultat jačanje antievropskih političkih stranaka i separatističkih pokreta u samoj EU. Braneći uzdrmano poverenje u ovu zajednicu, stanovnicima se poručuje da ih samo EU može zaštititi od zajedničkih izazova kao što su energetska zavisnost od inostranstva i razvoj država kontinenata kao što su Rusija, Kina i Brazil.

Prosto da se čovek zapita zašto bi mi išli tamo kada nama takva zaštita nije potrebna. I Rusija i Kina su Srbiji pouzdani i dragoceni privredni partneri, prijatelji bez političkog uslovljavanja. A i čvrsti branitelji celovitosti Srbije u Ujedinjenim Nacijama.

Sloboda kretanja proletera i prolova

Pravna tekovina EU u okviru drugog poglavlja, Sloboda kretanja radnika, omogućava radnicima iz jedne zemlje–članice da radi u drugoj zemlji–članici. Takozvani radnici–migranti u EU moraju biti tretirani na isti način kao i domaći radnici kada su u pitanju uslovi rada, socijalne i poreske olakšice.

Ovo pravno nasleđe takođe podrazumeva i mehanizam za koordinaciju nacionalnih pravnih odredaba u delu socijalnog osiguranja za osigurana lica i članove njihovih porodica koji prelaze iz jedne u drugu zemlju članicu.

Nedavno je Švajcarska prekršila ugovore sa EU, organizovala referendum i narodnom voljom ograničila prava imigranata. Slično razmišljaju i stanovnici u drugim zemljama EU u uslovima velike nezaposlenosti i pada standarda, te zato njihove države i ne smeju da raspišu referendume.

Što se tiče Srbije, i do sada su naši kvalitetni i obrazovani ljudi pronalazili put do posla u zemljama EU. U uslovima ekstremne nezaposlenosti, pogotovu među mladima, i hroničnog nedovoljnog izdvajanja za nauku — ova pravna tekovina će u odsustvu korektivnih činilaca, najverovatnije ubrzati ionako veliki odliv visokoobrazovanih ljudi iz naše zemlje.

Iskustvo Bugarske i Rumunije pokazuje da najčešće dolaze obrazovani ljudi i rade poslove ispod nivoa svojih kvalifikacija. Poneko ih naziva — „Evropljani u pola cene“.

Značajan udeo u ekonomiji EU čini siva ekonomija tako da veliki broj radnika nikada i ne pokuša da ostvari napred navedene slobode.

U okviru ovog poglavlja zanimljivo je da Srbija ima i dodatnu obavezu da „obezbedi kretanje sopstvenih građana po svojoj teritoriji“ — uključujući i Kosovo i Metohiju.

Poslovno nastanjivanje, sloboda pružanja usluga: zauvar je uštinuti i od sirotinje

Treće poglavlje se zove Pravo poslovnog nastanjivanja i sloboda pružanja usluga. Ovo podrazumeva da zemlja kandidat mora obezbediti pravo poslovnog nastanjivanja za državljane EU i pravna lica EU u bilo kojoj zemlji–članici.

Pored toga, zemlja mora da obezbedi i slobodu pružanja prekograničnih usluga. Iako se reklamna brošura EU osvrće samo na poštanske usluge, u suštini se radi o svim uslugama koje suštinski i svakodnevno utiču na život svakog pojedinca.

Da je život nešto složeniji pokazuje i nedavni pokušaj (26. februara 2014) liberalizacije usluga železničkog transporta u EU. Predlog reformi je sadržavao i razdvajanje operatera i upravljača železničkom mrežom. Francuska i Nemačka su blokirale reformu ovog sektora, mada i od nečlanica EU traže da se pridržavaju ovakvih propisa.

Što se tiče Pošta Srbije, ključni zahtev Evrounije jeste da se obezbedi pristup mreži javnog poštanskog operatera i elementima poštanske strukture za druge učesnike na tržištu. U proceduri je već donošenje novog zakona o poštanskim uslugama. Poštanske usluge čine oko 0,5% BDP i oko 1,2% zaposlenih u zemlji. Tržište poštanskih usluga u Srbiji vredno je oko 250 miliona evra. Posrnuloj EU zauvar je da od ove svote otkrnji koliko bilo.

U ovom svetlu treba gledati planove da do 2016. godine Pošta Srbije postane akcionarsko društvo, za početak u državnom vlasništvu.

Kapital kao bog, najslobodniji od svih

Poglavlje četiri, Sloboda kretanja kapitala, odnosi se na najmlađu od četiri temeljne slobode. Naime,  do potpune liberalizacije kapitala došlo je tek 1990. godine, stupanjem na snagu Direktive Veća 88/361/EEZ.

Ugovor o funkcionisanju EU u članu 63. izričito navodi: „zabranjena su sva ograničenja za protok kapitala između država članica, te država članica i trećih zemalja“ kao i „zabranjena su sva ograničenja za platni promet koji se odvija između država članica, te država članica i trećih zemalja“

Sloboda kretanja kapitala u EU je širok pojam. Nije u pitanju samo prenos novca preko granice. Pojam obuhvata propise iz područja ulaganja, kredita, investicionih fondova, trgovanja hartijama od vrednosti, tekućih računa, depozita, štednih računa, osiguranja i prenosa imovine. Prepreke za sticanje nekretnina (zemljište, stanovi, …) moraju biti uklonjene iz nacionalnog zakonodavstva. Pravna tekovina EU takođe sadrži pravila o prekograničnim plaćanjima i izvršavanju naloga za prenos hartija od vrednosti. Deo prava se odnosi na borbu protiv pranja novca i finansiranja terorista.

Povredom slobode kretanja kapitala smatra se i ponašanje države kao regulatora u privrednim subjektima u kojima ima vlasništvo. Država se mora ponašati isključivo kao vlasnik i ne sme se autoritetom državne vlasti uplitati u donošenje preduzetničkih odluka. Socijalne ciljeve javna vlast može sprovoditi isključivo kroz javne politike koje su prošle kroz parlament.

Očigledno, suština slobode kapitala je nesloboda za one koji ga nemaju.

Krajnji cilj „reformi“ je promena vlasnika nad imovinom, bez obzira u kojem obliku se ta imovina nalazi. Privatizacija je odavno mantra MMF–a i Svetske banke.

Pretpostavlja se da je argument za privatizaciju efikasnost. Međutim, vrlo obimna studija profesora sa Kembridža a za potrebe Konferencije o trgovini razvoju, u organizaciji UN — nudi sledeći zaključak: „u društvima koja dobro funkcionišu, i privatna i državna preduzeća pokazuju tendenciju da budu efikasna; u društvima koja su korumpirana i funkcionišu loše, isto važi i za privatna i državna preduzeća.“ (Noam Čomski. Snovi i nadanja, Beograd, 2013, str. 95.)

Može se zaključiti da sa ove četiri evropske slobode koje smo ovde razmatrali, članice Evropske unije nisu više države već ekonomske jedinice.

A novac? Novac se štampa u Frankfurtu.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Izbori i EU – budućnost u koju ne verujemo