Језик и пракса окупације – случај Црне Горе

У свом чувеном есеју ”Политика и енглески језик”, Џорџ Орвел говори о суптилним духовним и интелектуалним струјањима између језика и свести, и каже: ”Као што мисли могу покварити језик, тако и језик зна покварити мисли”. Посебно је, примећује Орвел, снажна и темпераментна веза између језика политике и друштвене стварности. Савремени политички језик је, нажалост, заточеник ”напуцаних” политичких фраза, чија је основна улога да умртве дeо свести оних којима су упућене. ”Неискреност је велики непријатељ јасног језика”, каже чувени писац. Зато смо преплављени синтетичким терминима који нити шта исказују, нити шта описују, већ углавном служе за неко прикривање и обману. Нарочито политичари, скоро без икаквог менталног напора, користе те бесмислене протезе са основном намером да хипнотишу слушаоца. Циљ је да се умртви критичка радозналост, да се не постављају питања, па ни оно најочигледније – питање самог смисла изреченог.

У овом посве орвеловском тренутку, неоколонијално поробљавање човека, па и читавих народа, ретко се спроводи директном војном окупацијом, већ углавном путем економије, културе, медија… И на специфичан начин, путем језика. Неоколонијални, окупациони језик је, опет, типично орвеловска ствар – утемељен је на фразама које немају уобичајену чињеничну и логичку ”обавезу” према речима које их чине. На пример: ”међународна заједница”, ”владавина права”, ”мерљиви резултати”, ”системско прилагођавање”, ”структуралне реформе”, ”либерализација тржишта”, ”достизање стандарда”… Специфичност ових фраза је у томе што се њихово значење посебно утврђује сваком новом употребом. Искуснији корисници овог језика кажу да то зависи од ”специфичности контекста” – читај интереса неоколонијалних господара. Тако се, преко језика, интерес господара уграђује као легитиман састојак друштвене свести, а што је чврсти темељ ропског менталитета.

Једна од омиљених и често коришћених синтагми окупационог речника је ”међународна заједница”. Њу, нажалост, врло некритички прихватају готово сви актери локалне политике. Подразумевано, неоколинијално значење ове фразе је апсурдно, јер безобзирно искључује највећи дио човечанства: Кину, Индију, Русију, Бразил, земље Африке, Блиског Истока… Суштински, ”међународна заједница” је постала перфидна камуфлажа за злочиначку НАТО групацију на челу са САД.

Слично је и са ”владавином права”. Пошто би доследна примена важећих закона значила да ће се комплетан режим, а богами и највећи дио тима Б, одмах наћи иза спушких решетака, онда таква, неселективна ”владавина права” Американце уопште не занима. Они су, заправо, заинтересовани само за ”навођену” примену закона – ка ”пробраним” људима и ситуацијама. За такозвану ”крстарећу” владавину права. Потпуно истоветан приступ имају и у ”борби против корупције”. На пример, све оно што није било дозвољено Дерипаски, омогућено је Питеру Манку. И све то наочиглед локалних бомбаша-самоубица који дневно ”гину” у рату против корупције и организованог криминала.

Перфидност неоколонијалног дискурса се огледа и у томе што готово никад не садржи ригидне, наредбодавне форме, већ неке мекане, неутралне изразе. Тако се, на пример, испуњење класичних окупационих задатака обично тражи преко ”структуралних реформи” и ”достизања стандарда”. У нашем случају, врло илустративан пример је ”реформа” црногорске УДБЕ (АНБ). Последњих година, промотери НАТО злочинаца упорно траже ”реформе безбедносног сектора”. Заправо, ради се о окупационој наредби чији је циљ уклањање неколико утицајних људи АНБ-а, за које Американци процењују да их не могу потпуно контролисати. Тачније, утврдили су да своју широку мрежу утицаја користе за остварење личних, углавном пословних интереса. У некој будућој пракси, сумњају Американци, ти људи могу ”играти” и са Русима и Кинезима ако им то буде у интересу. Стога, да би се оствариле наводне ”системске реформе” усвојен је и потпуно неуставан закон о привилегованом пензионисању припадника АНБ-а. Јасно, на нишану закона је био чувени ”двојац” из Службе. Међутим, они су одиграли својеврсни мафијашки гамбит – глатко су одбили пензију и ”понуду века”. Тако је, ех судбино, поприлично крахирала ”реформа безбедносног сектора”. За разлику од реформи, аута, куће, а богами и подгорички кафеи ових дана лете у небо. Засад без људских жртава. Неоколонијална агентура хистерично шишти да се ”реформе” морају хитно наставити ако желимо ”позитиван извештај о напретку”.

Иначе, поменута ”реформа безбедносног сектора” има врло занимљиву предисторију. Наиме, када је Боро Вучинић предао Американцима готово комплетну документацију АНБ-а, које су хиљаде марљивих црногорских ”ушију са очима” слагале деценијама, премијер га је напрасно сменио. Зашто, ако је и он сам једнако сервилан, те предати списи извесно не садрже ништа из формалног дјелокруга те службе? УДБА се, знамо, ионако не бави организованим криминалом, корупцијом и тероризмом, јер би се иначе морала бавити собом. По свему судећи, Вучинићева ”грешкица” је што је у делиријуму понизности према ”америчким партнерима” предао и личне досијее грађана, а то је витални састојак Ђукановићевог политичког живота – изборне крађе. Помоћу те документације, УДБА годинама остварује индивидуализован приступ сваком бирачу – скројен по мери његових потреба и страхова. Изгледа да се Ђукановић тим удбашким политичким моделом сасвим примакао остварењу ововременог медицинског идеала – персонализованој терапији за ”пацијента”. А лепеза ”пацијената” је разнолика – од оних који су у безнађу немаштине и беде, преко ових који ”крадуцкају”, избјегавају законске обавезе, скривају неке настраности или афере, па до оних са озбиљном криминалном историјом…

Дакле, Вучинић је предао Американцима ”свети грал” Ђукановићеве власти – магически инструмент владања овом кукавичком и убогом црногорском баруштином. Е, то значи да и онај последњи слабић, што би народ рекао – ”трања” из тима Б, уз мало политичке и финансијске подршке америчке амбасаде, може у потпуности да преузме контролу. Јасно је да се то власнику феуда и бренда ”Монтенегро” нимало не допада. Као што му се не допада ни последњи ”тим билдинг” који је спровела Викторија ”Fuck EU” Нуланд. Да, то је она дама која у опуштеном телефоснком разговору, препуном сочног, уличног жаргона, диктира америчком амабасадору у Кијеву састав постмајданске украјинске владе. Е сад, ако стари подгорички жонглер процени да је новоуспостављене веза између црногорског тима Б и несташне кијевске пироманке превише интимна, може се врло лако десити да управо он буде први који ће крикнути ”Fuck EU, fuck NATO!” А у наставку, јасно је, слиједи: Слава России!

Извор: Фонд Стратешке Културе