Jezik i praksa okupacije – slučaj Crne Gore

U svom čuvenom eseju ”Politika i engleski jezik”, Džordž Orvel govori o suptilnim duhovnim i intelektualnim strujanjima između jezika i svesti, i kaže: ”Kao što misli mogu pokvariti jezik, tako i jezik zna pokvariti misli”. Posebno je, primećuje Orvel, snažna i temperamentna veza između jezika politike i društvene stvarnosti. Savremeni politički jezik je, nažalost, zatočenik ”napucanih” političkih fraza, čija je osnovna uloga da umrtve deo svesti onih kojima su upućene. ”Neiskrenost je veliki neprijatelj jasnog jezika”, kaže čuveni pisac. Zato smo preplavljeni sintetičkim terminima koji niti šta iskazuju, niti šta opisuju, već uglavnom služe za neko prikrivanje i obmanu. Naročito političari, skoro bez ikakvog mentalnog napora, koriste te besmislene proteze sa osnovnom namerom da hipnotišu slušaoca. Cilj je da se umrtvi kritička radoznalost, da se ne postavljaju pitanja, pa ni ono najočiglednije – pitanje samog smisla izrečenog.

U ovom posve orvelovskom trenutku, neokolonijalno porobljavanje čoveka, pa i čitavih naroda, retko se sprovodi direktnom vojnom okupacijom, već uglavnom putem ekonomije, kulture, medija… I na specifičan način, putem jezika. Neokolonijalni, okupacioni jezik je, opet, tipično orvelovska stvar – utemeljen je na frazama koje nemaju uobičajenu činjeničnu i logičku ”obavezu” prema rečima koje ih čine. Na primer: ”međunarodna zajednica”, ”vladavina prava”, ”merljivi rezultati”, ”sistemsko prilagođavanje”, ”strukturalne reforme”, ”liberalizacija tržišta”, ”dostizanje standarda”… Specifičnost ovih fraza je u tome što se njihovo značenje posebno utvrđuje svakom novom upotrebom. Iskusniji korisnici ovog jezika kažu da to zavisi od ”specifičnosti konteksta” – čitaj interesa neokolonijalnih gospodara. Tako se, preko jezika, interes gospodara ugrađuje kao legitiman sastojak društvene svesti, a što je čvrsti temelj ropskog mentaliteta.

Jedna od omiljenih i često korišćenih sintagmi okupacionog rečnika je ”međunarodna zajednica”. Nju, nažalost, vrlo nekritički prihvataju gotovo svi akteri lokalne politike. Podrazumevano, neokolinijalno značenje ove fraze je apsurdno, jer bezobzirno isključuje najveći dio čovečanstva: Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil, zemlje Afrike, Bliskog Istoka… Suštinski, ”međunarodna zajednica” je postala perfidna kamuflaža za zločinačku NATO grupaciju na čelu sa SAD.

Slično je i sa ”vladavinom prava”. Pošto bi dosledna primena važećih zakona značila da će se kompletan režim, a bogami i najveći dio tima B, odmah naći iza spuških rešetaka, onda takva, neselektivna ”vladavina prava” Amerikance uopšte ne zanima. Oni su, zapravo, zainteresovani samo za ”navođenu” primenu zakona – ka ”probranim” ljudima i situacijama. Za takozvanu ”krstareću” vladavinu prava. Potpuno istovetan pristup imaju i u ”borbi protiv korupcije”. Na primer, sve ono što nije bilo dozvoljeno Deripaski, omogućeno je Piteru Manku. I sve to naočigled lokalnih bombaša-samoubica koji dnevno ”ginu” u ratu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Perfidnost neokolonijalnog diskursa se ogleda i u tome što gotovo nikad ne sadrži rigidne, naredbodavne forme, već neke mekane, neutralne izraze. Tako se, na primer, ispunjenje klasičnih okupacionih zadataka obično traži preko ”strukturalnih reformi” i ”dostizanja standarda”. U našem slučaju, vrlo ilustrativan primer je ”reforma” crnogorske UDBE (ANB). Poslednjih godina, promoteri NATO zločinaca uporno traže ”reforme bezbednosnog sektora”. Zapravo, radi se o okupacionoj naredbi čiji je cilj uklanjanje nekoliko uticajnih ljudi ANB-a, za koje Amerikanci procenjuju da ih ne mogu potpuno kontrolisati. Tačnije, utvrdili su da svoju široku mrežu uticaja koriste za ostvarenje ličnih, uglavnom poslovnih interesa. U nekoj budućoj praksi, sumnjaju Amerikanci, ti ljudi mogu ”igrati” i sa Rusima i Kinezima ako im to bude u interesu. Stoga, da bi se ostvarile navodne ”sistemske reforme” usvojen je i potpuno neustavan zakon o privilegovanom penzionisanju pripadnika ANB-a. Jasno, na nišanu zakona je bio čuveni ”dvojac” iz Službe. Međutim, oni su odigrali svojevrsni mafijaški gambit – glatko su odbili penziju i ”ponudu veka”. Tako je, eh sudbino, poprilično krahirala ”reforma bezbednosnog sektora”. Za razliku od reformi, auta, kuće, a bogami i podgorički kafei ovih dana lete u nebo. Zasad bez ljudskih žrtava. Neokolonijalna agentura histerično šišti da se ”reforme” moraju hitno nastaviti ako želimo ”pozitivan izveštaj o napretku”.

Inače, pomenuta ”reforma bezbednosnog sektora” ima vrlo zanimljivu predistoriju. Naime, kada je Boro Vučinić predao Amerikancima gotovo kompletnu dokumentaciju ANB-a, koje su hiljade marljivih crnogorskih ”ušiju sa očima” slagale decenijama, premijer ga je naprasno smenio. Zašto, ako je i on sam jednako servilan, te predati spisi izvesno ne sadrže ništa iz formalnog djelokruga te službe? UDBA se, znamo, ionako ne bavi organizovanim kriminalom, korupcijom i terorizmom, jer bi se inače morala baviti sobom. Po svemu sudeći, Vučinićeva ”greškica” je što je u delirijumu poniznosti prema ”američkim partnerima” predao i lične dosijee građana, a to je vitalni sastojak Đukanovićevog političkog života – izborne krađe. Pomoću te dokumentacije, UDBA godinama ostvaruje individualizovan pristup svakom biraču – skrojen po meri njegovih potreba i strahova. Izgleda da se Đukanović tim udbaškim političkim modelom sasvim primakao ostvarenju ovovremenog medicinskog ideala – personalizovanoj terapiji za ”pacijenta”. A lepeza ”pacijenata” je raznolika – od onih koji su u beznađu nemaštine i bede, preko ovih koji ”kraduckaju”, izbjegavaju zakonske obaveze, skrivaju neke nastranosti ili afere, pa do onih sa ozbiljnom kriminalnom istorijom…

Dakle, Vučinić je predao Amerikancima ”sveti gral” Đukanovićeve vlasti – magičeski instrument vladanja ovom kukavičkom i ubogom crnogorskom baruštinom. E, to znači da i onaj poslednji slabić, što bi narod rekao – ”tranja” iz tima B, uz malo političke i finansijske podrške američke ambasade, može u potpunosti da preuzme kontrolu. Jasno je da se to vlasniku feuda i brenda ”Montenegro” nimalo ne dopada. Kao što mu se ne dopada ni poslednji ”tim bilding” koji je sprovela Viktorija ”Fuck EU” Nuland. Da, to je ona dama koja u opuštenom telefosnkom razgovoru, prepunom sočnog, uličnog žargona, diktira američkom amabasadoru u Kijevu sastav postmajdanske ukrajinske vlade. E sad, ako stari podgorički žongler proceni da je novouspostavljene veza između crnogorskog tima B i nestašne kijevske piromanke previše intimna, može se vrlo lako desiti da upravo on bude prvi koji će kriknuti ”Fuck EU, fuck NATO!” A u nastavku, jasno je, slijedi: Slava Rossii!

Izvor: Fond Strateške Kulture