Кад Србија више не постоји

Ако знамо да се једино слободан човек издиже изнад бесловесне руље, чопора и уличне банде; ако знамо да је једино саборно окупљање људи у заједницу начин давања лика слободе; и ако знамо да је чувар слободе у заједници законодовна, извршна у судска власт – онда се морамо сложити да је човек Србије исто што и крмак у блату, свом најомиљенијем брлогу. Он није роб, није слуга, није лумпенпролетер – он је узгајана или дивља свиња, доведен у окриље силеџијства и бездушности, док не дође време за клање.

Под будним надозором председника владе Александра Вучића судска власт је заједно са кореном ишчупана из тла Србије. Ни у једном једином јавном гласилом оглашено, Србија је већ данима без иједног јединог адвоката, а у души без многих судија: судска власт је садржана у самовољи Алексанра Вучића. Мада нас београдска штампа и телевизије уверавају у супротно. Адвокати штрајкују – иако и међу њима има људских гњида које су се некад звали штрајбрехери.

То значи да полиција може да се обрачуна с ким хоће и како хоће, да све и једна тајна служба, и домаћа и инострана, може без икакве опасности по себе да проводи све своје замисли, већи или мањи, а поготову они највећи, привредници могу да се над својим запосленицима иживљавају како им се ћефне, да је у заједници добродошао само онај најкапиталнији криминал (типа Божидара Ђелића, и Млађена Динкића, и Бориса Тадића да их даље не набрајамо)… да је читав народ српски срозан на бесловесну стихију, у којој више ни опстанак ништа не значи.

О разлозима штрајка нека размишљају и не пишу новинари, јер њихова професија у Србији више не постоји.

О мудрим и челичним потезима председника владе Александра Вучића нека казују и телевизије и штампа, јер Србија више не постоји.

Нека је највише државничко питање питање педербала, јер Србија више не постоји.

Имамо америчког и немачког и великобританског и еврозајеничарског амбасадора, јер Србија више не постоји, иако нас штампа и телевизије уверавају у нешто друго.

Извор: Нови Стандард