Kako nam zvuči eho novih Vučićevih podviga

Tanjug, 19. maja leta Gospodnjeg 2015. javlja da je „premijer Aleksandar Vučić rekao u Berlinu da nemačko insistiranje da se Srbiji postavljaju najteži zadaci u odnosu na druge zemlje nije nešto uvredljivo, već dobro, jer se, kako je rekao, ne plašimo teškog rada koji donosi ozbiljne rezultate na početku procesa evrointegracija“.

Nije lako biti ni čitalac ni slušalac u zemlji u kojoj se objavljuju ovakve vesti.

Činjenica koje su nagomilane i isprepletane kao zmijsko kolo u proleće, i koje kao glave šište i prete, uvijaju se i beže i napadaju, da bi valjda građanin Srbije shvatio šta je cilj. Šta bi to moglo da znači?

Najteži zadaci? Pa, to se uglavnom, čak i u vreme Borisa Tadića, zvalo nemački ultimatum. I imalo je jasne, zvanične, eksplikacije. Uglavnom, nedvosmislene.

Na primer, nemački ambasador Andreas Cobel je aprila 2007. na Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, mnogo pre nego što su Vučić, Dačić i Stefanović postali najevropljani, otvoreno da valjda otvorenije ne može biti, rekao: „Cena po kojoj Srbija želi da zadrži Kosovo može da znači pokretanje pitanja Sandžaka, Južne Srbije i Vojvodine“.

Da nije bio diplomata, Cobel bi samo izbacio ono „može“, a pošto jeste – onda ga svaki čitalac može izbaciti. Ali, pošto je to tada i za Evropski pokret u Srbiji bilo „malo prejako“, pitao je tada jedan vrli: „Ali, da li mislite da, ako se sada odreknemo svoje teritorije, to možda neće biti kraj?“

Andreas Cobel je odgovorio: „Ma koliko vi insistirate da je Kosovo oduvek deo Srbije, što inače nije tačno, jer je Kosovo postalo deo Srbije 1912. godine, nakon što nekoliko vekova nije bilo u Srbiji, sada bi Mađari mogli, po toj logici, da traže Vojvodinu nazad“. Tako govori ambasador države koja, u modernom smislu, postoji od francusko-pruskog rata 1871, ugošćen u zemlji koju 1867. napuštaju i poslednje osmanske trupe, čime država postaje defakto nezavisna. A na Berlinskom kongresu 1878. Srbija dobija i međunarodno priznanje.

Ali, ovakav odnos prema Srbima i Srbiji je kontinuitet. Oto fon Bizmark je na Berlinskom kongresu, u raspravi oko Grdeličke klisure, besneo: „Zar mir sveta da zavisi od srpskih granica?“ I pretio da više neće da čuje reč Grdelica. No, pokazaće istorija, bes velikog kancelara je bio najlepši ton koji su Srbi slušali iz Berlina. Jer, car Vilhelm II će četvrt veka kasnije nazivati Srbe huljama i gadovima. Kod Srba nacionalno dostojanstvo ne postoji, govorio je. A na telegramu ministra inostranih poslova Fon Jagova ostala je careva beleška: „Srbija je banda lopova koje treba kazniti za njihova nedela!“

Neprijateljstvo iz Prvog svetskog rata bilo je još surovije u Drugom. Setićete se: sto za jednog! Nedavno je profesor savremene istorije na berlinskom Slobodnom univerzitetu Volfgang Viperman pokazao da takvi antislovenski događaji nisu incidenti.

„Adolf Hitler je imao nameru da istrebi sto miliona Slovena (u ratu ih je, međutim, stradalo ,tekʼ oko deset miliona). Inspiraciju za svoj antislavizam nije morao da traži samo kod opskurnih nemačkih nacionalista, za to su mu mogli poslužiti i mnogi drugi, poput Maksa Vebera, pa i Marksa ili Engelsa. Ovaj poslednji je čak priželjkivao da Južni Sloveni potpuno nestanu“.

U takvom društvu, rečenica „Sloveni nisu rođeni da zapovedaju, već da robuju“, koju izgovori car Vilhelm u jesen 1913., kad je sa šefom generalštaba Austrougarske Konradom fon Hercendorfom dogovarao udar na Srbiju, mogla je preći preko usana mnogih nemačkih političara.

I u novije vreme, naravno. „Uostalom, i Horst Grabert, ambasador SR Nemačke u Beogradu u doba dok je kancelar bio Vili Brant, u nekoliko izjava povodom jugoslovenske tragedije, nedvosmisleno je stavio do znanja da je uporno insistiranje na priznavanju nezavisnosti, pre svega Hrvatske, poticalo iz desnog krila bavarske Hrišćanske socijalne unije (CSU, brat blizanac CDU Angele Merkel), koje je od samog osnivanja ove stranke bilo u najbližim vezama sa ekstremnom hrvatskom emigracijom“, pisao je, povodom jakog nemačkog učešća u razbijanju SFRJ, jedan od naših najznačajnijih germanista u drugoj polovini XX veka, Zoran Konstantinović, čovek za koga se ne bi moglo reći ni da je „mrzeo Nemce“, niti da nije razumeo nemački pristup.

Lep primer koliko savremena Nemačka drži do činjenica, kad je Srbija u pitanju, jeste tačka dva nemačkog ultimatuma od sedam tačaka, koji je marta 2013. u Beograd, na čelu parlamentarne delegacije, doneo Andreas Šokenhof, poslanik kancelarkine partije: „Otkriti i goniti počinioce paljenja ambasade Nemačke“.

Zašto da ne, reklo bi se. Ali, kad je rodbina 10 likvidiranih civila i 17 njih teško povređenih 30. maja 1999., u bombardovanju nezaštićenog Varvarina, uz pomoć nekih dobrih Nemaca, pokrenula tužbu za naknadu, nemački Ustavni sud u Karlsrueu je takvu mogućnost 2013. odbio. Ne mogu Srbi tražiti naknadu, mogla bi država Srbija, glasilo je obrazloženje. A Vlada Srbije neće da se bavi takvim trivijalnostima, znaju Nemci, jer su sad „na evropskom putu“ i njoj su te žrtve postale „kolateralna šteta“.

Više nije ni sto za jednog. Sad je sto cigli iz zida ambasade mnogo više od bilo koliko srpskih života.

Ili, setite se 17. marta 2004. Gori Bogorodica Ljeviška (crkva iz XIV veka)… Nemački vojnici, po komandi iz Berlina, stoje na pristojnoj udaljenosti. Nonšalantno.

To je ona ista vojska koja je 13. juna 1999, drugi dan po ulasku KFOR-a na Kosovo i Metohiju, u centru Prizrena ubila dvojicu nesrećnih Srba, koji su hitali da napuste grad da bi spasli gole živote. Ostali su snimci kako u žutoj „ladi“, pod 220 kuršuma – kako je posle precizno utvrdio sud u Koblencu – umiru dva nenaoružana čoveka.

Ali, to nije običan događaj: prvi put posle Drugog svetskog rata, 54 godine od sloma sila Osovine, nemački vojnik izlazi na ratni zadatak u evropsku zemlju i puca u meso…

Nemački sud je presudio da nemački vojnik kad puca na nenaoružane srpske civile u bekstvu – čini to u samoodbrani. I nemački ministar odbrane Rudolf Šarping odlikuje potporučnika Davida Ferka zlatnim ordenom Krst časti Bundesvera za „besprekorno ispunjenje vojničke dužnosti“.

Besprekorni vojnik saopštava: „Nisam ubio zato što sam hteo, već zato što sam morao – i pogodio sam pravo u metu“.

Posle ovoga krenuti u ispunjavanje nemačkog ultimatuma „nije nešto uvredljivo, već dobro“, jer, kako reče naš premijer, mi se „ne plašimo teškog rada koji donosi ozbiljne rezultate na početku procesa evrointegracija“.

Da, na početku, gospodo draga, jer zvanični predstavnik nemačke države je 2007. javno, u sred Beograda, rekao da je „umesto insistiranja na tome da granica Kosova bude deo granice Srbije, bolje raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u Evropskoj uniji“.

Andreas Cobel je umro krajem decembra 2009. Krajem decembra 2014. umro je i Andreas Šokenhof, poslanik CDU, koji je doneo ultimatum. Ali, nemačka politika prema Srbiji koju su nam ta dva činovnika nemačke države predstavila sve je življa.

To je valjda hteo da nam kaže premijer s lica mesta. Ali i da na evropskom putu Srbija ne pita za cenu. Sve što su nam uradili, malo je. Malo je i ako nam ne daju ništa. Toliki je naš greh.

Naši mediji su nedavno objavili da se praunuk Ota fon Bizmarka doselio u Suboticu. Za vreme NATO bombardovanja časni čovek je dolazio i donosio pomoć, zaljubio se u Srpkinju, bili su prvo u Nemačkoj, sad su se skrasili u zemlji kojoj dedini naslednici šalju ultimatume.

Neki Nemci, kao veliki Gete, zaljubili su se u srpsko epsko stvaralaštvo, neki su – kao Handke, najveći živi pisac na nemačkom jeziku – tražili „pravdu za Srbiju“. Zato i jeste „kul“ što srpski premijer nikad ne bi uzeo za savetnika ni Johana Volfganga ni skeptika Petera.

Kako li se dođe do takvog izvanrednog zaključka?!

Mora da je dobio jedinicu jer nije naučio napamet:

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Dođe vreme kad to ne vredi ništa. Ali, i prođe svako vreme.

Izvor: Geopolitika, Fakti