Kako se vodi (i usmerava) istraga helikopterske tragedije

U popodnevnim časovima 18.marta oglasila se „Komisija za ispitivanje vanrednog događaja udesa helikoptera HT-48 (Mi-17)“, koju je pre četiri dana formirao iz svoje nadležnosti načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković.

Saopštenje je kratko i u njemu pažnju zaslužuju dve vrlo važne konstatacije, evo i koje:

1. „po zahtevu zamenika Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Generalštab Vojske Srbije predaće izveštaj komisije za ispitivanje vanrednog događaja ovom istražnom organu“, i
2.  napomena „da je tačkom 20. Uputstva o klasifikovanju, izveštavanju, evidenciji i analizi vanrednih događaja i događaja u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, propisano da „u slučajevima kada istražni postupak vode nadležni državni istražni organi, pravo informisanja javnosti o okolnostima, uzrocima i odgovornosti za vanredni događaj u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije je u njihovoj nadležnosti“.

Da vidimo o čemu se zapravo radi, polazeći od toga da većini ljudi nije poznat sadržaj navedenog Uputstva o vanrednim događajima, vojnog pravila koje se po sadržaju skoro nije menjalo iz perioda JNA i VJ.

Od kada to Tužilaštvo kao nezavisni državni organ može (ako je to uopšte učinilo) da zabrani oglašavanje u javnosti (i zašto bi) jedne takve državne institucije kao što je Vojska Srbije i to na pitanjima koja su striktno iz njene nadležnosti?

Iskustvena praksa, ako se malo pažljivije zaviri u bližu i posebno u dalju prošlost (čak i u doba SFRJ i JNA, period VJ da i ne pominjemo), bitno je drugačija. Recimo, imali smo brojne vazduhoplovne ali i ostale saobraćajne nesreće, kao i nesreće sa borbenim sistemima (tenkovi, transporteri, razna oklopna i druga vozila i dr.), imali smo situacije da nam čitava skladišta „lete“ u vazduh, gde su ginuli brojni pripadnici vojske ali i civili. Da ne pominjemo diverzije, ubistva, samoubistva, ranjavanja, povređivanja, razne havarije, ekcese, udese i slično.

Nikada se nije dogodilo da Vojska ne može da se oglašava, naravno, ne prejudicirajući istragu organa pravosuđa, a još manje se mešajući u njen posao. I kako bi se to svojim stručnim nalazom umešali? Na šta bi to tako bitno uticali? O čemu to mora da ćuti načelnik Generalštaba nakon ovakvog saopštenja svoje Komisije (umesto da on lično izda saopštenje, jer, nije Komisija formirana sama od sebe)? Da li je to možda neko sa strane gađao helikopter iz neprijateljskih pobuda, pa se sada u interesu istrage mora da ćuti, i o čemu, čak i da je bilo tako? Helikopter je pao, ljudi si izginuli, tako nešto nismo imali ni u oružanoj agresiji NATO-a 1999.godine, i da li je interes javnosti da se ovako ćuti o tako važnom doagađaju?

Šta to sada znači? Da je sistem odbrane i Vojska kao njen deo potpuno paralisan na ovim pitanjima i ne može da funkcioniše dok to zamenik tužioca, navodno, ne odobri? Jer, ako načelnik Generalštaba povuče bilo koji potez, recimo, suspenziju komandanta vazduhoplovne brigade ili komandanta eskadrile, šta će to biti – mešanje u istragu? Ili, da Ministarstvo odbrane i Generalštab moraju do daljnjeg da zvanično ćute (kao u poznatom slučaju tokom tzv. parade ponosa), kako, tobož, ne bi ugrožavali istragu?

I koju to istragu? O tome da je pao helikopter, da je poginulo sedam ljudi, da je mogući uzrok ozbiljan kvar letilice, da je shodno toj sasvim opravdanoj pretpostavci umesto da se spusti tamo odakle je poleteo (ili na heliodrom VMA ili na osvetljene beogradske stadione), morao da bude kanalisan na međunarodni civilni aerodrom, kako bi se izvela, praktično, nemoguća (i iznuđena) misija?

Ako se držimo takvih (dosada nepoznatih) procedura, pitanje je gde su tužilački istražni organi bili u noći udesa kao i u protekla četiri dana, ako ništa drugo, da blagovremeno saopšte naredbu o ćutanju?

Gde su bili prethodne noći (17.03.) kada je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, gostujući u emisiji „Upitnik“, iznosio detalje iz istrage vojnih (a verovatno i ostalih) organa, do te mere, da nam je čak citirao pojedine delove rečenica koje je izgovorio poginuli pilot Omer Mehić?

I otkuda uopšte takva saznanja predsedniku Vlade kada niti po Ustavu, niti po Zakonu o odbrani, niti po Zakonu o Vojsci Srbije, pa tako ni po navedenom Uputstvu o vanrednim događajima, njega (kao funkcije) nema ni u jednoj varijanti. On nema pravo komandovanja Vojskom, pa tako nema pravo da se meša i utiče na rad komisija koje formira načelnik Generalštaba odnosno ministar odbrane. Može da bude informisan onda kada i svekolika javnost, odnosno stepen njegovog informisanja u ovakvim događajima koji su od posebnog značaja za javnost ne sme biti ni malo veći. U protivnom, nešto nije uredu sa sistemom.

Da apsurd bude još gori, premijer je, ne samo u navedenoj emisiji već i tokom dana, direktno branio ministre iz Vlade koji su imali učešća u helikopterskoj akciji, ali i brigadnog generala Predraga Bandića, komandanta 204.vazduhoplovne brigade, čime je nedvosmisleno sugerisao istražnim organima polje delovanja i oivičio ko sme a ko ne sme biti, uslovno, krivac za događaj.

To što se stavio u odbranu ministara jasno je, već smo navikli. Ali, zašto je tako grčevito stao u odbranu Bandića? Da li samo zato što se ovaj mladi i perspektivni general Vojske Srbije nedvosmisleno pokazao kod Feketića, u Obrenovcu i na drugim lokacijama, kako premijer ističe, ili je možda još važniji razlog činjenica da je Bandić 2008/09.godine završio „Nacionalnu ratnu školu“ Sjedinjenih Američkih Država, te je kao takav (poznato je vojnoj javnosti), njihov miljenik i, podrazumeva se, štićenik?

No da se vratimo Komisiji i solomonskom pozivanju na tačku 20. „Uputstva o klasifikovanju, izveštavanju, evidenciji i analizi vanrednih događaja i događaja u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije“, koja zabranjuje da se Vojska oglašava u javnosti. Stvari su, ipak, malo (ili više) izokrenute naglavačke. Zašto?

Nije Komisiju formiralo Tužilaštvo, već načelnik Generalštaba. Dakle, Tužilaštvo eksploatiše rezultate rada tog vojnog organa, a ne obrnuto. Pravo je i obaveza prvog čoveka Vojske da rezultate disciplinske i stručne istrage predoči javnosti. Onako kako je i najavio na konferenciju za štampu.

Ukoliko je negde pogrešio (on ili Komisija), pa tu su upravo istražni organi koji će ga korigovati, valjda u redovnom postupku, a ne kao vlasnici apsolutne istine, koju tek treba da dokažu u sudskom postupku kao jedna od strana. Tačno je samo da je sve do čega dođe načelnik Generalštaba obavezan da, na zahtev Tužilaštva, a u skladu sa ZKP-eom, učini dostupnim. Naravno, i sve drugo što tužilac bude tražio – dokumenta, naređenja, izveštaje, izjave, kao i da omogući tužiocu nesmetanu istragu, pristup, neposredni uvid u lice mesta i tehniku, uzimanje izjava od pripadnika Vojske i niz drugih mera.

Međutim, ukoliko bismo ovom prilikom ulazili u detalje i bavili se ozbiljnom analitikom, onda bismo došli do toga da je ovakvu Komisiju trebalo da formira niko drugi do predsednik države, kao komandant Vojske Srbije u miru i ratu.

Zašto? Zato što je u ovaj slučaj upleten ministar odbrane lično tako što je doneo odluku o upotrebi helikoptera i direktno je saopštio, bar prema onome što je rečeno na konferenciji za štampu, komandantu vazduhoplovne brigade preskačući obaveznu hijerarhiju, odnosno, nivoe subordinacije.

Prema tome, kako načelnik Generalštaba može validno da istražuje i ocenjuje slučaj, ako organizacijski pripada Ministarstvu odbrane kojim rukovodi ministar? Dakle, nižerangirani u hijerarhiji i prema zakonu, istražuje ono što je odlučio po statusu viši od njega.

No, kako se predsednik države inače malo pita za bilo šta, teško je bilo očekivati da se angažuje na ovom slučaju u skladu sa onim što mu nalaže Ustav. Uostalom kao što se nije angažovao ni na brojnim drugim problemima.

I na kraju, biće da u ovoj tužnoj priči, koja je već poprimila elemente političkog horora, nije problem ni u Tužilaštvu, ni u Vojsci, ni u Komisiji, već na na nekom drugom mestu. Onom mestu odakle se ovom zemljom pune tri godine vedri i oblači. Doslovno baš tako.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Kako se vodi (i usmerava) istraga helikopterske tragedije