Kasno je za Erdogana

Kada ocenjuju nečiji neuspešni napor, da se u poslednjem trenutku nešto popravi, Englezi kažu da je to zakasnelo i nedovoljno.

Isto važi i za Erdoganovo izvinjenje Rusiji zbog obaranja ruskog aviona.

Kasno je zbog toga što Rusi neće ovog leta posetiti Tursku i to će neminovno smanjiti turski prihod od turizma za oko 10 milijardi dolara. Na ovu cifru treba dodati još 1 milijardu dolara zbog sankcija koje je Rusija uvela na turske poljoprivredne proizvode, kao i obustave investicionih radova koji turske građevinare i investitore koštaju dodanih 500 miliona dolara (najmanje).

Veoma je veliki problem u tome što je broj zaposlenih u Turskoj u ovim oblastima izuzetno veliki i kada se uzme u obzir brz obrt koji je karakterističan za prihod od turizma, onda su negativni finansijski efekti takvi, da obuhvataju zaista značajan deo stanovništva. Dodatna nevolja je naravno i u tome što vi hotel morate održavati na isti način, bilo u njemu gostiju ili bio on gotovo prazan.

Izvinjenje je nedovoljno, zato što su tenzije u Turskoj takve i tolike, da se ovim izvinjenjem ne može uspostaviti bilo kakva politička stabilnost.

– Rusija će reagovati civilizovano, ali suštinski nikada neće verovati Erdoganu.

– Njegovo biračko telo će biti začuđeno, kao to da „veliki vođa“ popušta.

– Radikalniji deo će smatrati da je Erdogan izdajnik i da mu treba odrubiti glavu. Ako to nije moguće, onda primenjivati sve iz već poznatog arsenala Islamske države i drugih terorističkih organizacija.

– Kemalisti će pokušati da iskoriste taj nesumnjivi Erdoganov poraz u sučeljavanju sa Rusijom, za svoje nove akcije u pravcu vraćanja demokratije u politički život Turske.

– Kurdi će dobiti veći manevarski prostor, samo zbog banalne činjenice da je Erdogan u tako velikim problemima da ne može da se dovoljno skoncentriše na uništavanje Kurda.

Dok ima para i dok napada rusku armiju, biračko telo Erdogana ga podržava: fanatizovano radikalni deo – na tezi da „nije još vreme da se obračunaju sa Erdoganom“ (njegov radikalni islamizam je za njih nedovoljno radikalan), a radikalizovani deo – na tezi „da ima posla i da se ipak bolje živi“ i da treba biti uz vladara protiv sekularista.

I obrnuto, kada se sklapa makar primirje sa Rusijom, a to onda znači i nužno distanciranje od terorista koje inače Turska zdušno pomaže i kada sankcije Rusije vode Tursku u recesiju, obe grupacije Erdoganovih birača se, brže ili sporije, distanciraju od njega.

Erdogan je očigledno, posle neuspeha u Siriji, odustao od toga da Turska širi svoj uticaj na arapski svet i onda je potpisao i sporazum sa Izraelom po kome je odustao od svega onoga zbog čega je bio na strani Arapa u sukobu sa Izraelom. To će dalje podstaći teroriste da se ustreme na Tursku.

Tako je Erdogan od sebe napravio nedgovornog avanturistu u spoljnoj politici i najobičnijeg sujetnog diktatora na unutrašnjoj sceni. Sukob sa Izraelom – poraz. Intervencija u Siriji i saradnja sa teroristima u Siriji – nikakva korist za Tursku, samo šteta, destabilizacija i blamaža. Sukob sa Rusijom – štetan i besmislen.

Kada pogledamo šta je Erdogan uradio za samo nekoliko godina: uveo drastične progone opozicije, potpuno represijom pokušava da uguši medije, masovno hapšenje i svakojako šikaniranje sudija i tužilaca, fizičko uništavanje Kurda, masovna i sveobuhvatna saradnja sa teroristima – i sad mu se to obija o glavu u vidu terorističkih napada, zaoštravanje odnosa sa svim susedima, obaranje privrednih aktivnosti iz čisto argesivno-političkih razloga, učestovavanje u kreiranju razloga za izbegličke krize koje onda veoma snažno pogađaju samu Tursku, onda ne možemo da se otmemo utisku da se Erdoganu približava još jedna anglosaksonska izreka. „On nije deo rešenja, nego deo problema“. 

Mi bismo rekli: „Ko drugome jamu kopa sam u nju pada“. Iz kog god ugla da pogledamo – kasno je za Erdogana. Poslednji potez povući će, kao i obično, njegov verni saveznik – SAD.

Izvor: Fond Strateške Kulture