Kazus Klinton

Kampanja 2016.godine za izbor predsednika SAD prešla je jednu kritičnu tačku. Ako su mahinacije pobornika sadašnjeg demokratskog kandidata na stadijumu suparništva sa Bernijem Sandersom bile praćene političkom diskusijom, kritikom socijalističkih Sandersovih gledišta i sl, sada se sa ogromnom većinom američkih medija sve svelo na dve teme: „zavera Kremlja“ i „zdravlje Hilari Klinton“.

…15-godišnjica događaja od 11.09.2001.godine, istupanje Hilari Klinton u vezi sa tragičnom godišnjicom, gubitak svesti, pad u nesvest, kadrovi smeštanja kandidatkinje u automobil… I suparnici, i njen štab komentarišu samo medicinski aspekt. A šta je izgovorila Klintonova u vezi sa tom godišnjicom, više nikoga ne interesuje.

Uopšte, u predsedničkoj kampanji  Demokratske partije 2016. ima mnogo neobičnog.

Tako su demokrate u 2016.godini postigle neobičan rekord, pošto su prvi put u istoriji Amerike za to mesto kandidovali obojenog čoveka, a zatim i prvu ženu. Drugi rekord: podrška koju je sadašnji  predsednik SAD dao kandidatu iz iste partije je bez presedana. Prvi put predsednik SAD sa toliko hazarda agituje za kandidata iz iste partije, a govor Mišel Obame  je uopšte priznat za najveći doprinos za rast popularnosti Hilari Klinton.

Što se  tiče rekorda demokrata to bi bilo sve. Dalje idu antirekordi.

Prvi put jako suprotstavljanje partijskom favoritu je pokazao tuđin koji je usto sebe proglasio socijalistom: senator iz Vermonta Berni Sanders. Podsećali su se i njegovog evropskog porekla (kao – to ne priliči predsedniku), toga da je medeni mesec proveo u SSSR-u, saradnje sa američkom sekcijom Svetskog saveta za mir… A skoro potpuni siromah po američkim merilima, sa fondom na nuli u odnosu na budžet H. Klinton, Berni Sanders se održao kao alternativa za favorita skoro do samog kongresa demokrata. I partijski vrh demokrata je morao da napravi još jedan „rekord“ tako što je „sređivao“ glasove „kokusa“ u korist Hilari Klinton. Količinske pokazatelje tog rekorda je teško izmeriti, ali buka koja se u Americi digla je bila prava. Prethodni antirekord slične vrste su imali republikanci. To je bio Votergejt.

Pa, onda, za njima još jedan antirekord „partije Klinton“: prvi put je kandidat za predsednika SAD svoj „Votergejt“ objasnio kao intrigu ruskih tajnih službi koje su, kao, otvarale poštu Nacionalnog demokratskog komiteta, koje su krale pisma partijskih mangupa što su potapali Sandersa kako bi uzdigli Hilari. Porazno je da pri tom uopšte nije osporavana istinitost onoga što je u pismima bilo napisano; pretpostavljalo se da su izjave o učestvovanju „kremaljskih hakera“ bile potpuno dovoljne da sve ono što je bilo sadržina pisama, dokumenta, potvrda, iščezne.

Najzad je, prvi put u istoriji SAD-a, počelo da se naširoko diskutuje o zdravlju kandidata za predsednika. Činjenice su se pojavljivale jedna za drugom: iznenadni gubici pamćenja, podjednako iznenadni i u prisustvu mnogo ljudi (objašnjenje: „Imitirala sam Trampa!“). Ako je cilj njenog štaba  bio da se u javnoj diskusiji izbegne svaka tema osim one pod nazivom „kremaljski hakeri“ ili „pijetet  Trampa prema Putinu“, zadatak se može smatrati za obavljen. Kako je napisala En Eplbaum u Washington Post-u „Amerika vodi istragu mogućeg tajnog plana Rusije kojim bi se osujetili novembarski izbori“.

TV-kanal FoxNews koji tradicionalno podržava republikance, rupe u ponašanju Klintonove, grčeve koja se ne mogu kontrolisati, gubljenje svesti, objašnjava  kao posledice potresa mozga pri njenom padu početkom decembra 2012. „Dijagnoza: složeni delimični napadi“ – citira FoksNjuz izvod iz istorije bolesti Klintonove od pre četiri godine. Američki pisac Edvard Klajn, autor knjige o Hilari Klinton, nabraja kada je dolazilo do njenih nesvestica: „U zgradi Stejtdepartmenta,  pri ukrcavanju u avion za Jemen…“

U jednom od mnogo članaka  o zdravlju Hilari Klinton uspeo sam da otkrijem interesantnu informaciju. U stvari, ne baš u samom članku, već u informaciji o izdanju. Evo dva pasusa odatle.

Vudro Vilson, predsednik SAD u periodu 1913. – 1921. Zdravstveno stanje je predstavljalo državnu tajnu. 1896. je preživeo insult. Zbog toga je patio od slabe pokretljivosti ruku, godinu dana nije mogao da piše. 1906.godine je oslepeo na levo oko, na desnom je video duplo. Mnogobrojni neurološki problemi, izuzetno jake glavobolje, visok arterijalni pritisak, ateroskleroza. 2.10.1919 je izgubio svest zbog novog, izuzetno jakog insulta. Ostatak predsedničkog mandata je proveo potisnut.  Nije bio u stanju da vrši svoju dužnost i zato mu je data drugostepena uloga  (kurziv je moj. – I.Š.) Istoričar Džon Milton Kuper piše: „Spoticali smo se na svakom koraku, jer punih 18 meseci nismo imali predsednika koji je u stanju da vrši svoju dužnost. Informacije o njegovom zdravlju su sakrivane. Zvanične izjave Bele kuće su saopštavale  da je predsednik „nervno iscrpljen“.

Franklin Ruzvelt, predsednik SAD u periodu 1933. – 45.godine. 1921.godine se paralizovao kao posledica poliomielitisa, dvadesetih godina mu je krupna pigmentna mrlja oštetila levo oko. Smatralo se da je to zloćudni melanom. Jednom se onesvestio…

Da razmislimo zašto su se zbog zdravstvenih problema Hilari Klinton mogla pojaviti takva saopštenja. Pročitaš i shvatiš: dva najbolesnija predsednika SAD u istoriji – i Amerika se našla među pobednicima dva svetska rata. Izgleda kao signal biraču: „Amerikanci, ne bojte se, samo vi glasajte za bolesnika!“ Ukoliko se nađe neko među onima koji „nisu u stanju da upravljaju i koji su oterani tamo, gde im je uloga drugostepena“,  za političku mašineriju SAD koja je sa bolesnim predsednicima pobedila u dva svetska rata – to nije smrtonosno. Tim koji će ostati iza zavesa pozornice će „čuvati“ bolesnika!

Izvor: Fond Strateške Kulture