Ko sad vlada u SAD?

Sjedinjene Države se nastoje predstaviti kao mlada, respektabilna sila, ponosna na kratku ali burnu istoriju. Njeni predstavnici vole istaći da je njihova zemlja učestvovala u stvaranju moderne civilizacije i moćne privrede koja je svet gurala napred. Amerikanci su naročito ponosni na svoj ustav, koji je često istican kao dokument koji je uzor za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Pojavom holivudske produkcije američka kultura je snažno preplavila svet i podstakla mnoge promene na globalnom nivou. Kao deo američke kulturne diplomatije Holivud je dao nemali doprinos pobedi u Hladnom ratu. Rušenje Berlinskog zida, raspad Varšavskog pakta i disolucija SSSR doneli su svetu američku supremaciju i, kao posledicu, raspad američke diplomatije.

Smatralo se da pojedine ekspertske timove i odeljenja treba ukinuti, te je i kulturna diplomatija, koja je, između ostalog, bila u službi manipulacija i dezinformacija, ali i u funkciji određenih aktivnosti ambasada kao što je prenošenje „vrućih“ poruka – postala potpuno zanemarena. „Ulaz na zadnjoj strani dvorišta“, kako je nazivana, nije više bio deo američke diplomatije. Nakon „11. septembra“ greška se uvidela i SAD su počele činiti napore kako bi kulturnu diplomatiju osnažile, ali stvari nisu išle, stare tehnike nisu funkcionisale. Aktivnosti su pojačane kako bi se redefinisala diplomatija, a kulturnoj diplomatiji vratila stara slava, jer se od Buša mlađeg SAD u diplomatiji ponašaju kao slon u staklariji. Kao da je vode kauboji, laki na obaraču. Kisindžer, koji pripada staroj gardi, iako slabo pokretan, stigao je do Moskve kako bi pokušao objasniti kako se u Sjedinjenim Državama gleda na Rusiju, i da promoviše potrebu za saradnjom dveju zemalja. To novim diplomatama, tokom Obaminog mandata mahom regrutovanim iz CIA i DIA, ne pada na pamet. Novi vukovi, navikli tokom obaveštajne karijere da uvlače u igru i koriste druge aktere, uglavnom iz civilnog sektora i korporacija za dobijanje obaveštajnih geoekonomskih informacija, i podatake o ekonomskoj i bezbednosnoj politici određene afričke, bliskoistočne ili balkanske zemlje, sa istom praksom su nastavili i kada su se obreli u novoj branši. Otišli su i korak dalje – korporacije su postale platforma za delovanje CIA. Zauzvrat, korporacije su dobile deo moći koja je nekada ekskluzivno pripadala ambasadama.

Tako je diplomatija, odnosno spoljna politika SAD, postala gusarska i potpuno nekredibilna. Na primer, Pentagon bombarduje civile po zahtevu naftnih kompanija, a specijalisti i pripadnici obezbeđenja korporacija dobili su šifre, kodove, komunikacijsku opremu potrebnu za danonoćnu vezu sa Pentagonom ili CIA. Ali, ulaz službi u korporacije pokrenuo je i obrnut proces. Bezbednosni sektor je postao razuđen i sa naglašenim uplivom korporacija u tajne službe. Stvoren je idealan prostor za „duboku državu“.

Brojni autori analiziraju navedeni termin i prikazuju ga u različitom kontekstu i sa više aspekata. Možda je najmerodavniji za definisanje „duboke države“ američki predsednik Tramp. Osetio ju je na svojim leđima, snašlo ga je ono što nije mogao ni zamisliti ni pretpostaviti. Primio je udarce i osetio bes svih segmenata američkog društva, svih aktera i institucija – od bezbednosnih agencija do bankarskog i korporativnog sektora. A sve je to kršenje ustava, nekada „Svetog pisma“ američkog društva. Ustav je bačen pod noge, što otvara vrata za građanski rat. Okolnost koja ide na ruku ovoj konstataciji jeste i činjenica da je u američkom društvu skoro uništen srednji sloj. Arogantna politička i bankarska elita nije prezala ni od čega, nisu se osvrtali ni na uporna upozorenja think tankova kao što su Rand korporacija i Brukings institut da se srednji sloj stanovništa neprekidno uništava, da su metalna industrija i rudarstvo ostali bez strateških radnih kapaciteta, i da su svetski primat u proizvodnji čelika preuzeli drugi: Indija, Kina i Rusija. Čak je i Britanija sebi dozvolila da preslika američko urušavanje industrije čelika, a nosilac privrednog razvoja postao je bankarski sektor. Samo u centru Londona zaposleno je 30 000 mladih mozgova koji su stvarali enormnu zaradu bankarima, što je za posledicu imalo da su strateške industrijske grane zapostavljene. Čak je i energetski sektor (uključujući i naftne kompanije) postao izvršilac naloga bankara – ratovi su kreirani i pokretani tamo gde su bankari pokazali prstom.

Sve to pokreće krucijalno pitanje: Da li je „duboka država“, para-država, tj. država unutar države, koja se sastoji od aktera kao što su bezbednosne agencije, vojno-industrijski sektor, Trezor SAD, Kongres, Senat, postala organizacija unutar organizacije? Tokom istorije SAD pojavljivala se „duboka država“ (u doba Ruzvelta – igre oko Perl Harbura i operacionalizacija Kongresa kako bi se izglasala ratna opcija). „Duboka država“ pokazala je svoje lice i prilikom ubistva Kenedija. Ali, danas je „duboka država“ potpuno preuzela državno kormilo. Trampov tim na čelu sa Pensom i Tilersonom se ne snalazi, iako je Tilerson imao reputaciju uspešnog predsednika upravnog odbora jedne od najvećih naftnih kompanija. Tramp je, takođe, na „robustan“ način uspeo da uveća bogatstvo svojih potomaka.

Međutim, ni Tramp ni njegovi saradnici nisu shvatili koliko je važno pridobiti i ovladati bezbednosnim sektorom i vojnim segmentom, osnovnim polugama vladavine. Ustav predsedniku daje poziciju vrhovnog komandanta i veliki politički kapacitet, a moć donosi bezbednosni sektor. Tramp je diletantskim potezima poluge moći predao u ruke svoje i protivničke partije, a iste deluju kroz Kongres i Senat. Izvršnu vlast i deo predsedničkih ovlašćenja od Trampa su preuzele ove institucije. Praktično, „duboka država“ je prekršila ustav i u zemlji u kojoj je ustavom kao oblik vladavine definisan snažni predsednički sistem, od predsednika SAD napravila marionetu.

Tramp je delom i sam doprineo slabljenju svoje pozicije. Odrekao se kvalitetnih saradnika, vremenom se njegova administracija pretvorila u „vojnu huntu“. Herbert Mekmaster je na mestu savetnika zamenio Majkla Flina. Rajnsa Pribusa na mestu šefa Trampovog kabineta zamenio je Džon Keli, penzionisani general Marinskog korpusa SAD, čovek koji je 45 godina proveo u uniformi, veoma blizak sa ministrom odbrane, Džimom Matisom, takođe penzionisanim generalom marinaca. Džon Keli, Herbert Mekmaster, i Džim Matis čine udarnu trojku koja donosi najvažnije odluke. Da je Matis dominantna figura u Trampovoj administraciji moglo se zaključiti nakon „slučaja Katar“, kada je Tramp odlukom da se Katar proglasi terorističkom državom i izoluje od suseda, figurativno rečeno, „pucao sebi u nogu“. Matis je poslao Tilersona da ispravi Trampove brljotine, a što su podržali CIA, Pentagon, Kongres, i vojno-industrijski kompleks. Matis i Pens su u Belu kuću doveli Mekmastera, a Matisova „diskreciona prava“ su postala tako velika da može naložiti vojnu intervenciju gde hoće i kada poželi, bez obaveze da za svoje poteze traži saglasnost od predsednika Trampa.

Koji su scenariji mogući? Jedan je Trampov opoziv. Potpredsednik Pens se naveliko priprema da preuzme predsedničku funkciju. Druga opcija je da Tramp ostane u ulozi marionete i u toj poziciji bude do narednih izbora. Treća mogućnost je da američki narod uvidi da ustav ne funkcioniše u punom kapacitetu i da su predsednička ovlašćenja uzurpirana, što bi označilo početak građanskog rata (varnice smo videli tokom skupa u Šarlotsvilu u Virdžiniji kada su se dve politički suprotstavljene grupe žestoko sukobile, što je za posledicu imalo smrt jedne osobe i nekoliko desetina povređenih). U svakom slučaju, odlaskom glavnog ideologa Benona, Trampov položaj u Beloj kući je dodatno, a neki smatraju i nepovratno oslabljen. S druge strane, Benon je verovatno procenio da može više da pomogne, ako ne Trampu, a ono viziji koja je Trampa i dovela na vlast, izvan Bele kuće, što već samo po sebi mnogo govori.

Posredi je vladavina koja podseća na uzurpaciju parlamenta u doba Kromvela ili Napoleona. Tačnije, radi se o podeli vlasti, o paralelnoj vladavini. Svoje ljude u Beloj kući imaju i Kongres, i Senat, i demokrate, i republikanci. To za posledicu ima gubitak prijateljskih veza sa Tajvanom, Pakistanom, Kazahstanom … Posledica takve vladavine je i haos na Bliskom istoku. Fingirano se bombarduje Islamska država (pri tome se bacaju bombe na škole i bolnice, o čemu svetski mediji ćute), a istovremeno se terorističke grupe helikopterima prebacuju na druge lokacije i presvlače u druge uniforme. Tursku, tradicionalnog saveznika, američki mozgovi doveli su u težak položaj, što zbog politike prema Kurdima, što zbog Trampovog insistiranja kod Merkelove da Tursku kao mogućeg člana EU definitivno precrta. Inače, Nemačka strateški, ekonomski i vojno, gubi zbog razilaženja sa Turskom.

U Sjedinjenim Državama trenutno funkcioniše paralelna vlast pomoću paralelnih tela – paralelnih finansijskih, bezbednosnih i vojnih struktura. Znači li to da je „duboka država“ preuzela vođenje države, odnosno, da li je „duboka država“ postala država? Ili tamo više nema države?

Izvor: Fond Strateške Kulture