Ko su Obamini umerenjaci u Siriji?

Pitanje je vredno milion dolara za zapadne analitičare i komentatore koji ne mogu odoleti a da se ne podupru satirom kada je lider njihove zemlje u pitanju.

Predsednik SAD, koji neretko izražava vrlo diskutabilne stavove iznoseći činjenice koje se često graniče s potpunim falsifikatima (poput čuvene izjave da je tzv Kosovo nezavisnost steklo pošto je narod na referendumu rekao svoje), ovih je dana predmet istraga koje tragaju za umerenim delovima Asadove opozicije koje Amerika obučava, naoružava i plaća.

Ali, ko su oni? To, za sada niko ne zna, osim Baraka Obame koji istrajava na tome da ih drži u tajnosti.

Zašto? Čemu misterija oko tako „dragocene“ stvari poput „umerenih“ džihadista koji se bore protiv ID u Siriji? Prema zamisli Bele kuće, ta misteriozna „sila“ trebalo bi da predstavlja kamen temeljac buduće Sirije. Ili, onoga što će od Sirije (pre)ostati. Tako je Amerika smislila „Slobodnu sirijsku vojsku“ koju čine, još se ne zna koji umereni delovi pobunjeničkih grupa, i koji će u zavidnom broju dotući ID. Taj broj bi makar u početnoj fazi prema „ideji“ Bele kuće trebalo da ide do 5 000 vojnika na terenu.

Prema do sada raspoloživim podacima, koje iznose zvanični organi SAD, istina sramežljivo i ne tako glasno pa je trebalo dobro istražiti, na terenu ih ima četiri ili pet![1] Verovatno za petog pripadnika fantomske vojske, još nije jasno: da li je na strani američkih „interesa“ ili se poput ostalih samovoljno sa sve opremom, dobro utreniran i plaćen američkim dolarima predao ID. Dakle, zaista reč je ozbiljnoj satiri koja bi, da situacija u Siriji nije tako dramatična, izmamila i koju bujicu smeha. Američki eksperiment u Siriji doživeo je potpuni krah i tu cenu plaća kako region Bliskog Istoka, tako i sama Evropa.

Izbeglice iz ratom uništene Sirije u talasima preplavljuju Stari kontinent potpuno nespremnim da se nosi sa očiglednim projektom. Ukoliko se i dalje naivno misli da je egzodus naroda slučaj i da se radi samo o humanitarnoj katastrofi, trebalo bi podsetiti na nekoliko činjenica:

Prvo, rat u Siriji počinje onog trenutka kada su SAD odlučile da zbrišu Bašara al Asada s vlasti. Danas se retko ko seća kako je krenulo sa operacijom svrgavanja Asada: naime, optužbe da su Asadove snage upotrebile hemijsko oružje, zapravo nervni gas sarin u blizini Damaska (21. avgusta 2013) za Vašington su bile „dobar povod“ da krene u pohod. Međutim, do danas nije jasno ko je upotrebio sarin, ali je više nego jasno da je Barak Obama po ko zna koji put izmanipulisao javnost tvrdnjama da iza hemijskog napada stoji isključivo Bašar al-Asad. Američki novinar, Simor Herš, u članku „Čiji sarin“ piše između ostalog: „Negde je (Barak Obama, prim aut) prenebregao obaveštajne podatke, a negde pretpostavke postavlja za činjenice. Što je najvažnije on (Obama) nije pomenuo nešto što je dobro poznato američkoj obaveštajnoj zajednici: da sirijska vojska nije jedina strana u građanskom ratu sa pristupom sarinu, nervnom gasu za koji je studija UN zaključila, bez utvrđivanja odgovornosti, da je upotrebljen u raketnom napadu. U mesecima pre napada, američke obaveštajne agencije dale su seriju poverljivih izveštaja koji su kasnije činili i deo formalne operacije Poredak-dokument koji je u stvari planer koji prethodi kopnenoj invaziji. Iznoseći dokaze da al-Nusra front, džihadistička grupa povezana sa Al Kaidom poseduje sarin i da je sposobna da ga proizvodi u većim kolučinama. Kada se napad desio al- Nusra je takođe trebalo da bude osumnjičena, ali je (Obamina – prim aut) administracija odabrala delove obaveštajnih izveštaja kako bi opravdala napad na Asada, piše Herš.[2]

Simor Herš, iako poznati američki novinar, više nije dobrodošao u američkkim mejn strim medijima. I, on članak „Čiji sarin“, kao i članak posle toga „Crvene linije i pacovske linije“ objavljuje u Britaniji gde mu prostor daje London Review of Book. U „Crvenim linijama“ Herš, daje odgovor ko je upotrebio sarin kao i ko je pacovskim kanalima snabdevao sirijsku opoziciju praveći savez koji je do danas „misterija“.

Fantomska „Slobodna sirijska vojska“ ispostaviće se savezom koji je Amerika sa sve saveznicima  htela da prikrije, jer je teško objasniti da posle kampanje „rata protiv terora“ lider pohoda (SAD) u stvari sarađuje sa progonjenom Al Kaidom kao što je Nusra front u Siriji.

Drugo, hemijski napadi desili su se 2013, u martu i aprilu, koje je istraživala specijalna komisija UN. Prema Heršovom izvoru iz tima UN, nedvosmisleno je bilo da je sarin upotrebljen i da su ga u martu upotrebile pobunjeničke snage. UN je to znao, ali ta saznanja očito niko na „vrhu“ nije želeo da čuje.[3]. Odakle, pobunjenicima visoko razvijeni program proizvodnje sarina, kako je kasnije utvrđeno u izveštajima britanske obaveštajne službe?! Naime, oni su za napad koji je prešao Obaminu crvenu linu (21 avgust) nesumnjivo utvrdili, pošto su došli do uzorka sarina upotrebljenog u blizini Damaska, da on ne odgovara smeši koju koristi sirijska armija. Ali, kako navodi Herš citirajući američke obaveštajne izvore i izveštaje, da odgovara naprednom programu koji je bio pobunjenicima na raspolaganju.

Treće, i pored saznanja šta se zaista dešava na terenu u Siriji, Obama podvlači „crvenu liniju“ koja je pređena 21. avgusta i kampanja protiv Asada može da počne. Povod je dobijen.  Pentagon je trebalo da odredi mete vazdušnih udara u Siriji. „Bela kuća je odbila u prvoj fazi 35 meta koje je predstavio Pentagon, jer nisu bile „dovoljno bolne“ za Asadovu vojsku“[4], piše Herš citirajući vojno obaveštajni izvor. Dakle, cilj je bio jasan: udariti tako, da se Asadova vojska sama od sebe uruši.

Četvrto, pacovski kanal ili linija kako bočni put podrške naziva CIA, uspostavljen je 2012, ka Siriji. Odnosno ka „pobunjenicima“ koji su tako dobijali oružje iz ratom uništene Libije.  Ko su bili pobunjenici (?): „mnogi među njima bili su džihadisti koji su pripadali Al Kaidi“, piše Herš. I da se nije desio napad u Bengaziju u kojem je poginuo američki ambasador Kristofer Stivens sa još trojicom ljudi, ne bi došlo do istrage koja je otkrila više važnih detalja. Ali ne i okolnosti, u stvari, likvidacije Ambasadora Stivensa.  Za našu temu je važno da je tokom istrage otkriveno, ali dobro sakriveno od šire javnosti, da je početkom 2012 došlo do tajnog sporazuma između Obamine i Erdoganove administracije koji se odnosi na pacovski kanal snabdevanja oružjem „pobunjenika“ u Siriji: „Prema tom sporazumu Turska Saudijska Arabija i Katar bili su finansijeri. CIA je uz podršku britanske MI6 bila odgovorna za transport oružja iz Gadafijevih magacina do Sirije. Brojne kompanije bile su formirane u Libiji, neke pod maskom australijskih kompanija. Zapravo, radilo se o penzionisanim američkim vojnicima koji nisu znali poslodavca ali čiji je posao bio da upravljaju nabavkom i isporukom oružja. Operacijom je rukovodio general Dejvid Petraus, u to vreme direktor CIA, koji je i ubrzo podneo ostavku na mesto zbog afere sa svojim biografom.“[5]

I, ove činjenice se nalaze u poverljivom Aneksu pomenutog izveštaja, koji nikada nije objasnio razloge zbog čega je napadnut američki konzulat u Bengaziju, šta se dešavalo pre napada i kako je moguće da osoblje konzulata nije dobilo podršku, iako je bilo vremena i mogućnosti da se spreče smrtni ishodi. Poseban veo tajni pokriva očito naručenu likvidaciju Ambasadora Stivensa, a Republikanci su optužili Obamu i Klintonovu za svesno zataškavanje slučaja Bengazi.

Uglavnom, posle Bengazija, neki bi pomislili da je pacovski kanal uništen.

Međutim, ulozi su tek tada podignuti a pacovskim kanalima redovno se u još većem intezitetu snabdevao u stvari ID.

„Tokom mog rada, kolege bi od mene neretko tražile da ocenim i objasnim određena dokumenta i zakone. Nedavno i zajedno sa koleginicama Ketrin Heridž i Pamelom Brauni,  pročitao sam transkripte razgovora koje je gospođa Brauni obavila sa čovekom zvanim Mark Turi. Gospođa Heridž me je zamolila da pogledam i ocenim prepisku mejlovima između Stejt Dipartmenta i zvaničnika (SAD, prim aut) tokom mandata Hilari Klinton kao državnog sekretara.

Ono što sam video ubedilo me je, izvan svake razumne sumnje kao i moralne sigurnosti, da je Hilari Klinton obezbedila materijalnu podršku teroristima i lagala Kongres i to tamo gde je zakon obavezuje na istinu. Ovo je pozadina te priče…“[6]napisao je Endrju P. Napolitano, bivši sudija Vrhovnog suda Nju Džersija.

Napolitano je danas analitičar TV kanala Foks Njuz i piše za Vašington Tajms. Autor je sedam knjiga o američkom Ustavu.

„Gospodin Turi je zakonito ovlašćeni američki prodavac oružja. 2011 on podnosi zahtev Stejt Dipartmentu kao i Ministarstvu finansija za odobrenje da proda naoružanje Vladi Katara“, piše dalje sudija Napolitano. Za neobavešteni deo publike Napolitano se potrudio da podvuče da je Katar mala bliskoistočna zemlja tako  uvezana sa SAD, da će uvek „uraditi ono što američka vlada od nje traži“[7].

„Kongres“, nastavlja Napolitano „ je u svojim naporima da drži „podalje“ oružje od grupa i zemalja koje mogu da naude Americi i njenim građanima i interesima, ovlastio Stejt Dipartment i Finansije da budu čuvari oružja. Oni mogu da proglase zemlju ili grupu terorističkom i u tom slučaju prodaja oružja je krivično delo. Oni takođe izdaju dozvole dilerima za prodaju.

Gospodin Turi“, kako nas obaveštava Napolitano, „prodao je Kataru milione dolara vredno naoružanje. Kasnije je, kako piše sudija Vrhovnog suda, i to na zahtev zvaničnika američke vlade oružje bilo prodato ili dato pobunjeničkim grupama u Libiji i Siriji. Neke od tih grupa, podseća sudija su na američkoj listi terorista, tako da su ih i Stejt Dipartment i Finansije, koji su licencirali prodaju, takođe zabranili.

Onda, kako je ovo moguće?“[8] začudio se Napolitano.

Naravno, čuđenje je trajalo koliko i analiza materijala koja je dospela u ruke sudije koji i dalje veruje u demokratiju koju je nekada davno definisao američki Ustav. Naime, bez zadrške i imalo poštede, Napolitano zaključuje da odgovor na prethodno pitanje počinje tajnim ratom, nikog drugog do, Hilari Klinton.

Za nas u Srbiji nimalo čudno.

Naprotiv!

Klintonove Srbija pamti po ratovima koji su za njih bili i lično pitanje. Uostalom u mandatu državne sekretarke Hilari Klinton je tokom posete južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji, oktobra 2012 povodom samoproklamovane nezavisnosti tzv države „Kosovo“ rekla da je ona „nesporna“, da „niko ne može to da dovodi u pitanje“ i iznad svega da je to njeno „lično pitanje“. Da budemo precizniji, Klintonova je rekla:

„Za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane to je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje“![9]

I, kako vidimo, zaista i jeste. To „lično pitanje“ urađeno je na isti način i u Libiji, Iraku, Siriji. Tako što je Amerika na tzv. Kosovu podržavala, finansirala i dovela na vlast OVK. Naravno, prethodno ih nazvavši teroristima a onda i borcima protiv „represivnog“ režima „autokrate“ Miloševića. Sudiji Napolitanu bi i ovaj primer trebalo da bude poznat. Ali ga tada niko, verovatno, nije pitao za stav.

Ovaj put, kada je „stvar“ potpuno izmakla kontroli Napolitano konstatuje da je Klintonova obezbedila dozvolu od predsednika Obame i saglasnost lidera obe partije američkog Kongresa „kako bi naoružala pobunjenike u Siriji i Iraku u cilju svrgavanja vlada obe zemlje“.

„Mnogi od pobunjenika koje je gospođa Klinton naoružala i koji koriste to oružje, legalno prodato od strane gospodina Turija i ostalih, su terorističke grupe koje predstavljaju naše zaklete neprijatelje. Nije postojala objava rata od strane Kongresa, nije bilo glasanja u Kongresu, bez znanja Kongresa osim malobrojnih možda desetak članova i bez federalnog zakona koji bi odobrio ovako nešto“, tvrdi Napolitano.

U svedočenju nekadašnje državne sekretarke pred senatskim komitetom za naoružanje, Napolitano posebno ističe deo u kome Klintonova otvoreno laže odgovarajući na pitanje republikanskog senatora Renda Pola. Naime radilo se o isporuci američkog oružja Bliskom Istoku preko Turske. Svedočenje je održano 23. januara 2013. Na pitanje republikanca da li je oružje iz Libije otišlo Turskoj, Klintonova začuđeno pita „Turskoj?! I odgovara da o tome ništa ne zna!

Napolitano dalje podseća da Hilari Klinton poriče bilo kakva saznanja dok su s druge strane ona i Endrju Šapiro (Stejt Dipartment) odobrili hiljade isporuka oružja vrednih milijardi dolara i to američkim neprijateljima vodeći tako svoje privatne ratove. Žrtve tih ratova bili su ubijeni Ambasador Kristofer Stivens i troje njegovih kolega. Njih su u Bengaziju (Libija) ubili isti oni pobunjenici koje je naoružala američkim oružjem gospođa Klinton kršeći američke zakone“, konstatuje Napolitano.

Bivši sudija Vrhovnog suda nije mogao da izvede bilo koji drugi zaključak osim onog koji, uzgred, dobar deo javnosti ipak zna:

„Tajni rat i kriminalno ponašanje bili su proizvod konspiracije u Beloj kući, Stejt Dipartmentu, Finansijama, Ministarstvu pravde, CIA kao i određene grupe usko povezanih članova Kongersa. Njihova kospiracija je sada otkrivena …Hilari Klinton je lagala Kongresu, dala oružje teroristima i potom uništila svoje mejlove,“ više nego jasno zaključuje Napolitano.

Ovaj sudija, nastavio je sa iznošenjem analiza, dokaza i presudom za, u stvari, akt veleizdaje, zvaničnika SAD. Konretno Hilari Klinton u mandatu državne sekretarke kao i svih lica povezanih tajnim ratom i ugovorima vrednim milijarde dolara koji su se odnosili na izvoz naoružanja. Tako i 2015, Napolitano ponovo konstatuje da „Hilari ponovo laže“[10]. I, sve se nekako koncetriše oko ubistva Ambasadora Stivensa oko čega se diže neverovatna medijska prašina prepuna smicalica, trikova i poluistina. Razna saslušanja pred raznim komitetima se nižu, ali se stiče utisak da predstavnici obe partije kao da izbegavaju u stvari pravu priču.

Ona je jednostavna ali i užasna, koliko i sudbina zemalja Bliskog Istoka, severa Afrike. Podjednako koliko i sudbina miliona izbeglih iz ratom razrušenih zemalja. Nedavno, posle mnogih procurelih informacija i istraživača entuzijasta saznali smo:

Prvo, u Bengaziju konzulat nije ni postojao. Radilo se o iznajmljenoj privatnoj vili u kojoj je boravio Ambasador Stivens. Inače postavljen kao neko ko će kontrolisati put naoružanja iz Libije prema Siriji.

Uglavnom.

Drugo, Kristofer Stivens bio je glavni akter  u nastajanju arapskih proleća, obaranja Gadafija, uspostavljanja kontakata s pobunjeničkim grupama od kojih su mnoge bile na zvaničnoj listi terorističkih grupa ili organizacija.

Treće, oružje iz Gadafijevog arsenala otišlo je direktno u ruke teroristima koji su se pokazali „najjačim“ na terenu u borbi protiv Asada. Neki od njih pripadaju Al Nusra Frontu, ali većinu u takozvanoj sirijskoj slobodnoj armiji zovu „strancima“.[11]

S punim pravom, jer se radi o izvezenim džihadistima iz Libije, Čečenije, Jemena Suadijske Arabije, Kuvajta, Iraka, Belgije, Pakistana, Bangladeša, Britanije.[12]

U Siriju!

Četvrto, zaboravlja se da je libijska luka Bengazi bila i jedno od najjačih uporišta Al Kaide, i da posle obaranja Gadafija iz ove luke bez američke prismotre ni ptica nije mogla da poleti.

Ali su tone naoružanja pacovskim kanalom odlazile u Siriju, preko Turske u ruke terorista koji su u većini činili ono što Obama intezivno skriva a zovu ih „umerenim“ pobunjenicima.

I, to umerenim, jer bi to trebalo da im da potencijal u budućoj arhitekturi Sirije.

Ako kojim slučajem neko još pomisli da je ovo kraj, sasvim sigurno nije. Projekat „Sirija“ tek je jedan od mnogih. Arhitekture i redizajniranja kontinenata od Afrike, preko EUrope, Balkana, Rusije, Kine, Indije tek slede…

O svakom od njih namera nam je, da bez zadrške, potkrepljeno konretnim dokazima, kako vidimo, upravo iz zapadnih, na prvom mestu američkih izvora, pišemo u kontinuitetu.

___________________

[1] http://www.military.com/daily-news/2015/09/16/senators-blast-commanders-claims-of-progress-against-isis.html;
[2] http://www.lrb.co.uk/v36/n08/seymour-m-hersh/the-red-line-and-the-rat-line
[3] isto
[4] isto
[5] isto
[6] http://www.washingtontimes.com/news/2015/jul/1/andrew-napolitano-hillarys-secret-war/?page=all
[7] isto
[8] isto
[9] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/265997/Hilari-Nezavisno-Kosovo-je-moje-licno-pitanje
[10] http://www.foxnews.com/opinion/2015/07/30/hillary-clinton-lies-again.html
[11] http://www.washingtonsblog.com/2013/05/its-dishonest-to-talk-about-benghazi-without-talking-about-the-syrian-war.html
[12] http://www.businessinsider.com/al-qaeda-jihadists-are-among-the-best-fighters-among-the-syria-rebels-2012-

Izvor: Fond Strateške Kulture