Kosovski scenario čeka da se iskoristi i za Krim

Sporazum o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji Ukrajini preti  ozbiljnim teškoćama,  koje neće biti samo ekonomske prirode. Problemi bi mogli da se pojave u raznim delovima te zemlje. Najpre na Krimu, na kome se Zapad, koristeći ruke krimsko-tatarskih nacionalista, vrlo uporno trudi da napravi temelj na kome bi mogao da ponovi kosovski scenario.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u februaru 2008.godine uzdrmalo je ukrajinsku političku javnost, u kojoj je počelo da se govori o opasnosti po Krim od  kosovskog presedana. Stvarno, „Ahilova peta“ i Srbije i Ukrajine kod obe zemlje je postojanje žarišta  separatizma na etničkoj bazi – i na Kosovu, i na Krimu. To u značajnoj meri predstavlja posledicu još jedne paralele koja postoji između te dve slovenske države – to su njihove proevropske težnje. Vladajuće elite i Srbije, i Ukrajine, ignorišući mišljenje većine stanovnika, pa čak i nacionalne interese svoje zemlje,  podjednako uporno vuku, svaka od njih svoju zemlju,  u Evropsku uniju.

Takav pravac spoljne politike Ukrajine i Srbije predstavlja  „demokratski“ uticaj Zapada, koji prema obe te države koristi „meku“ i „ne baš sasvim meku“ silu. Te sile se iskazuju, između ostalog, preko široke podrške  etnoseparatističkim projektima, kojima se omogućuje da se, kada situacija to dozvoli, potencijalno „eksplozivi“ regioni pretvore u stvarne „vrele tačke“  u kojima bi Zapad sopstvenu prisutnost sprovelo pod izgovorom  sređivanja novonastalog problema.

Sprovodeći taktiku „duplih standarda“ Zapad periodično uteruje strah  svetskoj javnosti saopštenjima o osvajanju Krima od strane Rusije, do koga samo što nije došlo, i usput tu istu javnost plaši izjavom da na Krimu postoji „peta kolona“ Kremlja, koju sačinjavaju proruske organizacije i militarizovana udruženja kozaka. Istovremeno, bez imalo griže savesti Brisel i Vašington podupiru krimsko-tatarske separatiste u njihovoj nenasilnoj (za sada) borbi  za formiranje  nacionalne države na Krimu.  Pri čemu, u drugom slučaju, evroatlantske „prijatelje“  Ukrajine uopšte ne brine  teritorijalna celovitost Ukrajine. Međutim, analiza savremene situacije na Krimu omogućuje da se prognozira da će u nedalekoj budućnosti doći do konflikta, čiji će organizatori biti krimsko-tatarski  nacionalisti, a koji će biti izveden  po kosovskom šablonu.

* * *

Kao katalizator rušilačkih procesa na Krimu može da posluži  i stupanje na snagu Sporazuma o asocijaciji sa Evropskom unijom.  Ukoliko taj Sporazum  bude potpisan i budu ga ratifikovali parlamenti zemalja EU, Ukrajina će se naći ne samo pod ekonomskom, već čak i pod geopolitičkom kontrolom Evropske unije, a to znači i NATO-a. Jedan  deo ovlašćenja koji je pripadao Kijevu preći će u ruke  evropskih nadnacionalnih institucija, koje će tako steći poluge za direktno upravljanje situacijom u Ukrajini. Teško da treba sumnjati šta  će biti najvažniji zadatak tog delovanja u odnosu na Krim, jer je vrlo verovatno da će to biti istiskivanje ruskog prisustva iz svih sfera života u  regionu i preoblikovanje ruskog oblika Krima. Na međunarodno-političkom aspektu ti napori  će izgledati sasvim u redu, jer će pridružena Ukrajina postati deo zone političko-ekonomske kontrole Evropske unije.

U kontekstu sve vidljivijih napora EU i NATO-a koji se odnose na neutralizaciju ruskog faktora u Ukrajini najbitniji objekat napada će postati Crnomorska flota. Nije isključeno da će Brisel ubediti Kijev da jednostrano raskine Harkovski sporazum, te da će se od Rusije zatražiti da se ta flota ukloni iz Sevastopolja. „Posle 2015.godine Rusija će početi da izvodi Crnomorsku flotu sa teritorije Ukrajine. Ako se uzmu  u obzir perspektive u energetici, posle potpisivanja Sporazuma o asocijaciji Ukrajina će mirno objaviti da raskida Harkovski sporazum, ma koliko to ne odgovaralo njenim nacionalnim interesima“, – konstatovao je politički analitičar Pavel Nus, ukazujući da je stacioniranje Crnomorske flote na Krimu suprotno stavovima Sporazuma o asocijaciji.

Prema primedbama mnogih eksperata kojim glava služi i za razmišljanje, odlazak ruske flote će predstavljati  „okidač“ za destabilizaciju Krima na kosovski način. Ali: u Srbiji nije bilo ruskih vojnih baza, a na Krimu je stacionirana Crnomorska flota. Krim u sastavu Ukrajine – to i jeste potpuno nesrpsko Kosovo. Tako da stvar uopšte nije u tome da li će, ukoliko dođe do  pokušaja ostvarenja separatističkih planova krimskih Tatara, Crnomorska flota za aktivno delovanje da iskoristi silu. Nisu važne namere, važne su mogućnosti koje Crnomorska flota poseduje!

Ukoliko Kijevu, zahvaljujući Evropskoj uniji, ipak  bude omogućeno da Moskvu „ubedi“  da izvede flotu još pre nego što se krimsko-tatarsko „dugme“ pritisne, Sevastopoljski zaliv mogu vremenom potpuno da zauzmu brodovi 6.flote SAD, što će stvoriti uslove da krimsko-tatarski separatisti proglase nacionalnu državu koju će Ukrajina, pritisnuta Evropskom unijom, morati da prizna.  Da li će se na Krimu naći snage koje bi se suprotstavile kosovskom scenariju,   naturenom od strane  krimsko-tatarskih ekstremista i njihovih svemogućih pokrovitelja? Ako se i nađu, na to poluostrvo će, uz objašnjenje  da „obezbeđuju red“  biti uvedeni  nekakvi evropski mirotvorci  ili međunarodne policijske snage, u čiju se nepristrasnost nikako ne treba pouzdati.

Rusija može da izgubi   sve moralno-političke i međunarodno-pravne predloge koji bi se odnosili na pomoć Ukrajini u „gašenju“ verovatnog međuetničkog konflikta na Krimu, isto onako kako je pre izvesnog vremena  bila vešto pomerena ustranu od učestvovanja  u balkanskim poslovima.

* * *

Prihvatajući sličnost koja postoji između tragične stvarnosti Kosova i uznemirujućih signala sa Krima, možemo da izdvojimo četiri bitne crte, zajedničke za oba regiona.

Demografski potencijal etnoseparatista

Albanci Kosova i Metohije su postigli apsolutnu etničku premoć, tako da po poslednjem  popisu stanovništva iz 2011.godine oni čine  93%  stanovništva  samoproglašene republike. Na to su najviše uticala dva  faktora: visok nivo nataliteta Albanaca i Titovi napori da se Albanci iz susedne države namame  u jugoslovensku pokrajinu kako bi Albanija postala deo SFRJ. Demografski uspesi krimskih Tatara  su (za sada) skromniji, ali je njihovo učešće u nacionalnom sastavu stanovništva Krima  sigurno već premašilo 12%, koliko ih je bilo prema popisu iz 2001.godine. Od svesaveznog popisa SSSR-a iz 1989.godine njihova brojnost na Krimu se povećala 6,4 puta i iznosila je 243,4 hiljade ljudi.

Obzirom da je natalitet krimskih Tatara veći nego kod Slovena, može se očekivati da će se njihova specifična težina u nacionalnoj strukturi Krima i ubuduće   samo povećavati. Prema nekim prognozama, do 2040.godine krimsko-tatarsko stanovništvo će činiti 27 – 30% stanovništva tog poluostrva. Ali ukoliko prognoza o naglom povećanju krimsko-tatarskog stanovništva zahvaljujući  visokom prirodnom prirastu izgleda unekoliko preuveličana, informacija o 100-150 hiljada krimskih Tatara u Srednjoj Aziji, od kojih mnogi nemaju ništa protiv preseljenja na Krim,   činjenica  da lako može doći do krimsko-tatarske etničke nadmoći postaje mnogo stvarnija.

U tom slučaju, iz navedenog proizilazi da će se broj potencijalnih  pristalica krimsko-tatarskog etnoseparatističkog projekta ubuduće   povećavati.

Nacionalna državnost kao jedini cilj

Slično kosovskom albanstvu koje je iskazalo potpunu jednodušnost po pitanju samoopredeljenja na istorijski srpskoj, od pamtiveka srpskoj zemlji, najvažnije krimsko-tatarske organizacije se potpuno slažu  sa tom idejom, bez obzira na njene spoljne- i unutar-političke prednosti (ili mane). Takođe, bez obzira na unutrašnji raskol u krimsko-tatarskom nacionalnom pokretu, i za Milli-medžlis (najviši zakonodavni organ) sa velikim brojem organizacija koje kontroliše, i za opozicionu Milli-Firku  zajedno sa drugim učesnicima Krimsko-tatarskog narodnog fronta – za sve njih krajnji cilj predstavlja postizanje državnosti.

Glavni dokumentarni izraz  tog impulsa predstavlja Deklaracija o nacionalnom suverenitetu krimsko-tatarskog naroda, koju je doneo Drugi Kurultaj (svenarodna skupština) 1991.godine, i koja do danas nije ukinuta.  U Deklaraciji je napisano jasno i nedvosmisleno: „Politička, ekonomska, duhovna i kulturna obnova krimsko-tatarskog naroda je moguća samo u  nacionalnoj, suverenoj državi tog naroda. Krimsko-tatarski narod će težiti tome, koristeći sva sredstva koja mu daje međunarodno pravo“. Tako da krimsko-tatarski nacionalisti s vremena na vreme podsećaju ukrajinske vlasti  na svoj osnovni cilj. U vezi sa tim je simptomatična bila glavna parola mitinga na kome je učestvovalo 20 hiljada ljudi, a koji je organizovan povodom 69.godišnjice deportacije krimskih Tatara. Parola  je glasila: „Krim – kolonija Ukrajine“.

Spoljna podrška etnoseparatističkim usmerenjima

Verovatno istorija ne bi ništa znala o postojanju mnogih lokalnih konflikata i ratova da oni nisu bili rezultat uplitanja spoljnih snaga. Na primer, Evropska unija, SAD i NATO su neprekidno i u svemu podržavale borbu kosovskih Albanaca i režim koji je u toj srpskoj pokrajini nasilno ustanovljen. Takođe,   krimsko-tatarski separatistički pokreti koje vodi medžlis,  od strane nabrojanih geopolitičkih igrača dobijaju podršku koja uopšte nije beznačajna. Preko isprepletane  mreže različitih nevladinih organizacija, humanitarnih fondova, naučno-istraživačkih centara, grantova i donatorskih priliva oni finansijski „prihranjuju“ medžlis i njegov rad usmeravaju u potrebnom pravcu. Naravno da Brisel i Vašington sa velikom  pažnjom prate krimsko-tatarski problem. Strane diplomate navraćaju u taj ilegalni predstavnički organ krimskih Tatara češće nego u krimske republičke organe vlasti, čak se dešava da ovim poslednjim uopšte ne poklanjaju pažnju. Najjače evroatlanske države takvo poštovanje medžlisu ne ukazuju tek onako. Podržavajući vrlo skoru evrointegraciju Ukrajine i vrlo odlučno istupajući protiv stacioniranja Crnomorske flote u Sevastopolju, medžlis igra ulogu „trojanskog konja“  Zapada na Krimu, bliskom Rusiji.

Jedan od poslednjih dokaza  velike pažnje koju zapadni establišment poklanja krimsko-tatarskom pitanju je i skorašnja poseta Simferopolju evropskog komesara za pitanja proširenja i politike dobrosusedskih odnosa Štefana Filea  na pregovore sa predstavnicima medžlisa i zvaničnih  krimskih vlasti. U toku sastanka evropski komesar je pozvao ukrajinsku vlast da konačno prihvati nacrt zakona M.Džemileva  „Vraćanje prava licima koja su deportovana iz nacionalnih razloga“, da sledeće godine održi Međunarodni forum po  pitanjima ponovnog uspostavljanja prava krimsko-tatarskog naroda, kao i da preduzme korake radi produžetka važnosti Biškekskih sporazuma i ponovnog uspostavljanja ukrajinskog državnog organa za rešavanje problema repatrijanata.

Ali glavna poruka evropskih činovnika za ukrajinsku vlast se odnosi na  potrebu da se učine potrebni napori  „kako bi se omogućio otvoren i sveobuhvatan politički proces“, što bi označilo „priznanje i važnost pluralizma kod krimsko-tatarskog naroda, kao i legitimnost i ključnu ulogu organizacija kakav je Medžlis krimsko-tatarskog naroda.“ Reči visokog evropskog gosta mnogi su shvatili kao poziv da se medžlis legitimizuje, što je već mesec dana pre toga u svom izveštaju „Integracija ranije deportovanih lica na Krimu“  Kijevu preporučio Knut Volebek, vrhovni komesar OEBS-a za poslove nacionalnih manjina.

Time u visokim kabinetima Evropske unije nije prestala galama u vezi sa krimsko-tatarskom temom. 26.septembra, na zasedanju podkomiteta za ljudska prava   u Evropskom parlamentu izveštaj je podneo Dirk Šubel, rukovodilac Evropske diplomatske službe Istočnog partnerstva.  Izveštaj  se odnosio na položaj krimskih Tatara, i u njemu je naglasak stavljen na organizovanje Međunarodnog foruma o ponovnom uspostavljanju prava krimskih Tatara. Očigledno je da se zabrinutost  u vezi sa ovim pitanjem objašnjava time, da forum pod patronatom EU i OEBS-a treba da izradi „putnu kartu“ ponovnog uspostavljanja prava deportovanih lica, o čijim će stavovima Ukrajina, koja se upravo integriše u Evropsku uniju, morati da vodi računa. A obzirom da će ulogu „kartografa“ odigrati medžlis i evropske političke institucije – forum će omogućiti proces podele krimljana po etničkim osobinama na privilegovane i ostale.

Kako vidimo – nivo  podrške medžlisu od strane Evropske unije i SAD-a  daje razlog da pretpostavimo da će projektovana krimsko-tatarska država biti široko međunarodno priznata.

Međutim, postavlja se pametno pitanje: šta će Evropi i Americi krimsko-tatarski problemi? Pa, oni su, u stvari, samo paravan koja sakriva geostrateške interese EU i SAD  prema kompletnom Crnomorsko-Kaspijskom regionu. Težnja Zapada da igra na „krimsko-tatarsku kartu“  po principu Kosova dobija smisao u okviru strategije zadržavanja Rusije na jugozapadnim granicama i njenog saterivanja u dubinu evroazijskog kontinenta.  Tako će  pojavljivanje izvora besa u blizini Severnog Kavkaza podrivati vlast Moskve i u tom nemirnom regionu, i njoj vezivati ruke. Drugim rečima – najbolji način da Rusija zaboravi na svoje aktivno političko i ekonomsko pozicioniranje na međunarodnoj areni je upravo formiranje u njoj samoj unutrašnjih problema. Osim  toga, za Evropsku uniju i SAD  Krim predstavlja zborno mesto za širenje prisustva u Crnomorskom regionu, koji treba da postane  koridor za tranzit energenata iz oblasti Kaspijskog jezera  u Evropu.

Injekcija islamizma

Jačanju napregnutosti na Kosovu i Krimu doprinosi jačanje uticaja radikalnih islamskih tokova, za koje se kao sponzori javljaju bogate arapske zemlje – sateliti SAD-a. Na Krimu najveću popularnost stiče religiozno- politička organizacija Hizb ut-Tahrir al-Islami (Islamska partija oslobođenja),  za čiji   cilj je proglašeno formiranje islamskog kalifata svetskih srazmera. Iako je proglašena za terorističku i zabranjenu u Rusiji, Nemačkoj, nizu država Srednjeg i Bliskog Istoka (ukupno u 29 država) na Krimu ta organizacija među krimsko-tatarskom omladinom i seoskim stanovništvom ima   priličan broj pristalica.

Isti procesi navikavanja na radikalne islamske ideje u prilično indiferentnom, u religioznom smislu, stanovništvu postoje i na Kosovu. Prilično glasno se javio „Kosovski islamski pokret“  („LISBA“),oseća se i aktivnost fondova  „Al-Vah al-Islami“ i „Al-Harmein“ , kao i aktivnost „Studentskog islamskog fronta “, Saudijskog komiteta za pomoć Kosovu i Čečeniji, a da se i ne govori o različitim  vehabističkim grupama. Metode prodiranja i jačanja u  tzv. Kosovskoj Republici  i na Krimu kod islamista su vrlo slične: osnivanje islamskih humanitarnih fondova, izgradnja džamija i škola za proučavanje Korana, posete arapskih misionara-instruktora, slanje muslimanske omladine u medrese arapskih zemalja radi obuke, aktivnost na medijskom prostoru.

* * *

Evropska perspektiva, čak i ako je maglovita i stvarno pogodna samo za oligarhe zemlje koja ulazi u integraciju, sve jedno nije besplatna. Beograd je zbog „evropske budućnosti“,  kada je potpisao Briselske sporazume, time   žrtvovao od  iskona srpsku teritoriju – Kosovo i Metohiju, i tako u stvari potpisao predaju svoje pokrajine etnički albanskoj kriminalizovanoj vladi, koja je tamo čvrsto zasela.

Da nije možda došao red na Ukrajinu da prinese žrtvu na evropski oltar, koja može da bude i u obliku Krima. Prevelike sličnosti sa Srbijom izazivaju bojazan da može da se  desi da Krim rizikuje da ponovi sudbinu Kosova.

Da li ćemo uspeti da prođemo kroz iglene uši?

___________________________     

Izvor podataka:

http://odnarodyna.com.ua/content/budet-li-kosovskiy-scenariy-v-krymu

Izvor: Fond Strateške kulture