Крај епохе

1.

Можда нешто пре него што смо очекивали – и то је превратничка новина коју је донао нацрт поглавља 35 – једна политичка епоха у Србији је завршена. Ако се посрећи, можда ће то бити и крај српског 20. века. Нема више!

Најближи дефинисању те тачке био је нагло офанзивни Томислав Николић, говорећи – додуше еуфемистички – како смо „веома близу тога да Европа потпуно отвори своје карте“. Наравно, карте – не само европске – отворене су нацртом поглавља 35, где је избрисана и последња формална граница између потпуне предаје Косова и Метохије и уласка у ЕУ. То је сад једна тачка, једна тема.

Како је та очигледна лаж о неспојивости косовског процеса и приступања ЕУ била толико важна и велика да је на својим леђима могла да изнесе целу једну политичку епоху. Зато што је то била тачка – ако не консензуса између Срба, њихове политичке класе и овдашњих представника западних сила – а оно привидне сагласности те три групе. Она је свакој од њих омогућавала да друштвени сукоб одложи на неодређено време. Грађани Србије том лажи купили су деценију мира; политичка класа могла је у исто време да ужива подршку суштински интересно супротстављених грађана и странаца; странци су могли да завршавају зацртане циљеве у Србији, не пребрзо, не лако, али без трзавица, заокрета и сувишних ризика.

2.

У тој формули – „и Косово и ЕУ“ – купљен је један период друштвеног мира, и он је омогућио какву-такву коегзистенцију елита које су предност давале Косову и оних којима је била ближа ЕУ. Била је то нека врста прећутне друштвено-политичке норме, и свако онај ко би изашао из ње – попут Коштунице 2008 – био је обележен као неподобан у јавном простору, исто онако као што су Николић и Вучић, после година одбијања, прихватањем те норме коначно ушли у бубањ за власт.

На тој норми, коначно, формирана је и српска међународна политика – суштински прозападна, уз одржавање веза са Русијом, онаквих какве неће претерано иритирати Запад, док ће Москви слати поруке да јој нисмо окренули леђа и да ће једном доћи и тај дан. Речју, формула „и Косово и ЕУ“ постала је темељ српског политичког meinstream-а, који је, истина, из јавног простора искључио сваки патриотски дискурс, али је и на вратима власти зауставио поборнике отворене капитулације, попут Чедомира Јовановића или Вука Драшковића.

3.

На тој норми, наравно, највећи профит су у Србији остваривале западне силе. Зашто су је онда ове недеље тако брутално срушиле?

Два су разлога. Први, руска прича Томислава Николића и западна прича Александра Вучића на западу су замишљене да буду тачка међусобних тензија и раскола. Упркос чаркама, та разлика је, међутим, по отварању Украјине запретила да буде тачка њихове коегзистенције. Речју, Николићева политичка русофилија, уместо да буде угушена Вучићевим вестернизмом, почела је да шири и Вучићев маневарски простор. Али после Николићеве афере са Ханом, на Западу је било јасно да ће највеће искушење за њихове односе бити управо овако обликован нацрт 35. поглавља.

Други разлог су Руси. Њихов улазак на Блиски исток и све веће присуство на Балкану не чине их више силом којој можете да изјавите вечну љубав, а онда је убедите да није згодно да вас виде како се држите за руке. Зато ће састанак Вучића и Путина овај пут бити и значајнији и важнији од сваког пре. И тамо неће бити речи о томе да ли Србија наставља ЕУ интеграције, тамо ће се говорити о озбиљним стварима. Биће то, какав год да буде, први наступ Србије у новој епохи. Зашто?

4.

Србија је место велике руске недоречености. Годинама Србима изнад главе виси више него солидна руска војно-економска понуда, коју разгледају, никад не говоре „не“, али тек понешто чопну. То значи да је ритам српско-руских односа диктирала Србија, док је Путин нећкање Београда вероватно разумевао тако да Срби још нису дотакли дно, коме су се извесно примицали. Осим тога, Путинови Руси који обилазе Београд – колико знам, њих четворица – кући су се враћали са четири различите приче, четири процене ситуације, четири предлога кога и како подржати у Србији.

Резултат је да Србија у Москви нема третман отписане Бугарске – ипак се високо вреднује одбијање да уведе санкције Москви – али ни Орбанове Мађарске, са којом се може рачунати. Тај међустатус Србије у Москви, међутим, више није одржив. Два месеца пре заказаног састанка, Путин се, колико знам, двоумио о његовом смислу. А онда је пресекао и позвао Вучића на два дана, по свему судећи, под притиском згушњавања догађаја. Отуда би – nota bene! – његов суд о томе да ли се на ову Србију може рачунати овај пут могао да постане дефинитиван.

А тада се гост не дочекује ни равнодушношћу ни празних руку. Немам информације, али сам уверен да ће овај пут руска понуда бити и конкретнија и обимнија него икад. Укључиће и економију, и оспособљавање српске војске, дакле оружје, па и одређене безбедносне гаранције. Наравно, та понуда имаће и своје услове и – тек због оних који воле да кажу како, ето, и Руси имају услове као и Америкаци – ниједан од тих услова неће бити науштрб српских интереса. (Знате ли шта вас чека у Српској? Имате ли у виду зашто вам подижу Војводину?) Речју, после тог састанка Србија ће Путина виђати чешће него до сада или га – ако се разумемо – неће видети баш дуго. Притом, ваља имати у виду да за процену нове руске улоге на глобусу не треба гледати чак до Сирије, довољно је ка Македонији и Црној Гори. Понудама које се не одбијају у природи је да могу да се претворе у велике замке. Не руском вољом, већ силом прилика.

У каквој је то вези са укидањем формуле „и Косово и ЕУ“? Просто, на Западу се плаше да је одговор на Путинову понуду могао да сруши ту епохалну лаж, па су били бржи, суочавајући Вучића пре Москве са свим последицама његовог избора.

5.

Шта нам све то говори о епохи која следи? Да тројство народ – политичка класа – странци неће остати на окупу. Да ће самим тим бити неупоредиво бурнија од претходне. Да ће бити много теже. Да ће бити у стању да произведе нови квалитет, уместо непрестано подгреваних заблуда. Да ће донети решење, а не одлагање. Да ће показати ко је ћутао од мудрости, а ко од кукавичлука. Да ће рећи ко је корисни идиот, а ко само идиот. Да ће за сваки избор требати храброст, а за само један интелигенција. Да ће Србији бити боље? То нисам рекао, биће јој само бистрије, а боље колико се избори.

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Крај епохе