Kraj ukrajinskog projekta

Projekat Ukrajina je završen. Putin je napustio samit Grupe dvadesetorice (G20), ne sačekavši završetak programa. Jasno nam je da ruski predsednik ima pravo da se po dolasku u Moskvu naspava, tim više što „u ponedeljak mora na posao“. Sasvim je moguće i da u avionu, kojim treba „da leti osam sati do našeg Dalekog Istoka i odatle onda još osam sati do Moskve“ Putin ne može da zaspi.

Pri tome svemu sigurno je da u avionu rukovodioca superdržave postoji spavaća soba – jer takva opcija postoji čak i kod običnih biznis-džetova iz druge ruke. Za ljude koji znatni deo života provode leteći avionima (često i po više sati) i koji odjednom preskoče i po nekoliko vremenskih zona, to nije izvoljevanje nego je potreba. Ne možemo, međutim, da zamislimo da MIP i predsednička služba protokola nisu predsednika na vreme obavestili o programu.

Imajući to sve u vidu možemo biti sigurni da je Putin je sigurno veoma dobro znao kad se samit završava. U takvim slučajevima red je da se ostane do kraja programa. Zamislimo samo kako bi to bilo da se do maćini pripremaju, planiraju, usaglašavaju razne mere a da se gosti jednostavno pokupe i odu kako kome padne na pamet. Tim pre što se i večere i kulturni programi takođe koriste za pregovore.

Iz toga svega poizilazi da je ruski predsednik demonstrativno napustio samit, ne potrudivši se čak ni da svoje postupke na barem najosnovniji način objasni. Moglo se, na kraju krajeva, reći da se predsednik ne oseća dobro. Objasniti, međutim, postupak time da želi da se naspava posle šesnaestočasovnog leta – to je za Australijance uvredljiv izgovor, pri čemu je uvreda naneta demonstrativno.

Čime je bila izazvana takva reakcija Vladimira Vladimiroviča? Čak i da se australijski premijer nije celu nedelju dana upinjao da najavi svoju nameru da strogo presliša Putina o malezijskom „Boingu“ i čak da pres-služba kanadskog premijera nije zasipala medija njegovim „pretećim“ zahtevima (Rusiji) da se povuče iz Ukrajine i čak da ruska medija nisu, upravo baš u vreme samita, na čudesan način „dobila“ fotografiju aviona lovca kako obara „Boing“ bilo bi potpuno razumljivo da je glavna tema ruskog predsednika i rukovodilaca Zapada trebalo da bude kriza u Ukrajini.

U svemu tome Rusiju, međutim, interesuje jedino pozicija SAD. Ostatak Zapada za sad se i kreće i diše samo u režimu koji mu određuje Vašington. Sudeći po rastu eksplozivne socijalne energije u EU, koja se strmoglavo destabilizuje, to neće još dugo trajati, ali za sada to jeste tako. Budući da SAD Ukrajini ne daju ni para ni oružja i da joj čak ne dozvoljavaju ni da pokuša da smiri situaciju u zemlji time što bi se sva vlast usredsredila u jednim rukama (prvo nisu Jacenjjuku dali da bude izabran za predsednika a onda nisu Porošenku dozvolili da dobije većinu u Ukrajinskoj skupštini da bi mogao da imenuje svoga premijera), već je nekoliko meseci jasno da je Kijev otpisan iz svih kombinacija.

Drugim rečima, s Vašingtonom je mogla biti razmatrana situacija „posle Ukrajine“ kao i problemi solidarnog finansiranja uspostavljanja privrede i razoružavanja nacističkih bandi. Šta je tu Rusija mogla da predloži? Putin protivniku uvek daje mogućnost da se povuče a da pri time sačuva obraz. Obzirom na to, ruski predlozi sigurno su bili u okviru Putinovih februarsko-martovskih teza da Ukrajinu treba sačuvati u vidu države ali koja će biti preuređena na federativnim (a kasnije – i konfederativnim) osnovama. Pri tome će Rusija i Zapad zajedno garantovati njenu potpunu neutralnost, prava ruskog stanovništva biće zaštićena putem promena ustava, s tim što će i službeno biti priznata ravnopravnost dvaju jezika.

Problem Krima rešio bi se putem preuređivanja ukrajinske države, koja će nadalje postojati bez njega. Rusija i Zapad bi solidarno ponele teret ponovnog uspostavljanja ukrajinske privrede, uključujući i otpisivanje nenaplativih potraživanja, otvaranja svojih tržišta za ukrajinsku robu, sniženje cena na kritičnu uvoznu robu, uključujući i energente a takođe i obezbeđenje finansijske pomoći – neposredno ili u obliku povoljnih kredita. Jasno je da bi ovo ustvari bio samo jedan mekani način prevođenja Ukrajine u rusku sferu uticaja ali bi i SAD i EU sačuvale obraz, jer bi mogle da kažu da im je pošlo za rukom da „spasu“ ukrajinsku državu od desuverenizacije, kao i da je „potvrđen“ neutralni status Ukrajine.

Pošto je, međutim, Putin demonstrativno napustio samit pre i nego što se završio, možemo već sa sigurnošću reći da su SAD predlog kompromisa oko Ukrajine odbacile.

Ovo znači da će u najbliže vreme, eventualno za koju nedelju, početi totalni rat po svim oblastima ove države koja nestaje. Ovaj rat vodiće se u dve faze. Jasno je da ustanici nisu tek tako proteklih meseci ovog kobajagi primirja po donjeckim stepama tražili i nalazili tešku oklopnu tehniku i primali i obučavali hiljade dobrovoljaca, uključujući i one koji imaju specifična znanja i iskustvo koja im omogućavaju da valjano koriste savremenu tehniku. Svi očevici govore o tome da je spremnost vojske u DNR i LNR premašuje sva očekivanja i da su grupisani u nekoliko formacija koje su nesumnjivo sastavljene s ciljem nastupanja. Ovu vojsku čuvaju i ne šalju je na front.

Njihov zadatak je da Kijevskim vlastima nanesu ubistveni udarac, koji će odmah probiti front. Probijanje fronta bio bi prvi deo plana. Za njim će uslediti postepeno zauzimanje teritorije (i to ne samo Novorusije, nego i cele Ukrajine). Ovo osvajanje neće, međutim, biti ubrzano nego će se odvijati prema tome koliko budu rasle sile ustanika i koliko na to bude koji region spreman.

A da bi se regioni središnje i zapadne Ukrajine podigli na potreban nivo pripravnosti (Novorusija je već spremna) potrebno je ostvariti i drugi deo plana – to jest sačekati da dođe do građanskog rata unutar kijevske vlasti (Jacenjjuk protiv Porošenka, Kolomojski protiv svih, nacisti protiv oligarha, armija protiv nacionalne garde, seljački „domobrani“ protiv „odreda za snabdevanje“ gradskih eksproprijatora namirnica itd…). To će biti strašan konflikt, koji je može stanovništvo Ukrajine da proredi za 25-30 procenata a ostale da dovede do toga da budu spremni da prihvate bilo koje rešenje, samo ne bi užas prestao.

Upravo je taj užas Putin pokušavao da spreči time što je Zapadu predlagao spasonosno rešenje za Ukrajinu, koje Rusiji i nije neophodno, time što bi se uspostavila federalizacija i neutralnost. SAD međutim upravo baš taj užas žele da izazovu. To jest ne da izazovu – nego su ga već i izazvale. Prevrat i građanski rat u Ukrjini postali su neizbežni još dva meseca pre parlamentarnih izbora, kad je postalo jasno da trojka Turčinov – Jacenjjuk –Avakov ide na izbore ne zajedno s Porošenkom, nego protiv njega. SAD već odavno iščekuju da kijevski rukovodioci i njihove nacističke sluge počnu da se međusobno ubijaju…

Brižni Jacenjjuk, poslušni Avakov i Turčinov, koji je sasvim izgubio i poslednje ostatke osećanja za stvarnost, spremni su za paljbu. Međutim zasad se toga još boje njihovi podređeni iz drugog ešalona. Iza Porošenka stoji veći deo armije koja, da se blago izrazimo, nije baš najdruželjubivija prema nacističkim dobrovoljačkim bataljonima. Probijanje fronta, koje će posle neuspeha australijskih pregovora postati neizbežno, likvidiraće i tu tačku otpora, a i ne samo to – Porošenko, vrhovni komandant, biće lišen i poslednjih ostataka autoriteta i u društvu i u oružanim snagama.

Na taj način SAD će postići ono što su želele – sveopšti krvavi građanski rat na teritoriji Ukrajine, koji će likvidirati i ono što je još ostalo od privrede, državnosti, stambenog fonda i socijalne infrastrukture. Za nekoliko dana teritorija će biti bačena nazad u kameni vek. SAD računaju da će to zauvek odvojiti Ukrajinu od Rusije, konačno formiravši „Ukrajinski narod“. Osim toga SAD računaju i s tim da će na kraju krajeva teret ponovnog uspostavljanja normalnih uslova života za one koji prežive u svakom slučaju pasti na Rusiju i EU, što će iscrpeti sve resurse Moskve i Brisela a time stvoriti i dodatnu prednost za Vašington. Ova je računica, međutim, pogrešna isto koliko i februarsko-martovske želje da se od Ukrajine stvori antiruski nacistička udarna pesnica. Veći deo osoblja koje je bilo zaduženo da formira „Ukrajinski narod“ uveliko već gine, i uskoro će sasvim izginuti, po frontovima građanskog rata. Pojedini „lideri javnog mnjenja“, koji budu naročito imali sreće, uspeće možda da emigriraju na Zapad i da tamo u tišini sačekaju kraj svojih dana u neizvesnosti. Većinia njih će, međutim, svakako poginuti, između ostalog i zbog toga što SAD i nisu zainteresovane da ostanu svedoci njihovihzločina. Čak i onaj deo naroda, koji i pored svega još uvek dan počinje time što ujutro pljune prema Rusiji i pokloni se na stranu okrenutu Zapadu, posle kratkog ali veoma efektivnog kupanja u krvi, koje će biti organizovano od strane zapadnih političara i pod zapadnim parolama, a naročito kad Zapad još i odbije da učestvuje u rešavanju sudbine Ukrajine (što će uskoro postati jasno i najeuforičnijim „majdanarbajterima“) počeće da mrze Zapad zbog toga što ih je izdao (po ukrajinskim medijima člancima i blogovima već se na tu temu uveliko pojavljuju članci i blogovi najpronicljivijih evrointegratora).

Preživelo stanovništvo Ukrajine dočekivaće vojsku (Novorusije ili Rusije) isto onako kao što su 1945. godine Nemci dočekivali Crvenu armiju – čekajući u redovima pred poljskim kuhinjama, ispijajući s čorbom i novu ideologiju. Ne treba zaboravljati i da je na Ukrajini bilo izgrađivano totalitarno društvo, a da totalitarna propaganda ima jednu naročitu osobinu – a to je da je dovoljno samo promeniti naglasak i ljudi odmah počnu da vole ono što su do juče proklinjali…

U vezi sa time želim da podsetim da je Ukrajina bila najlojalnija republika SSSR (lojalnija čak i od RSFSR) i da su u jednom momentu, posle dobijanja nezavisnosti preovlađujuća većina članova KPSS (uključiv Kučmu, Kravčuka, Juščenka), naprasno postali ukrajinski patrioti, mal`te ne i ilegalci antikomunističke borbe… Isto tako se brzo prtomenio i stav naroda. Dojučerašnji najsvesniji graditelji komunizma postali su ništa manje svesni nosioci ideje ukrajinizacije a tamošnji Rusi, Jevreji, čak i Tadžici, postali su veći Ukrajinci čak i od najčistokrvnijih Ukrajinaca…

Zbog svega toga to, što na australijskom samitu G20 SAD nisu prihvatile kompromis oko Ukrajine, samo znači da stanovništvo ove već bivše države čeka kratak ali krvavi košmar,posle kojeg će uslediti prisajedinjenje teritorije Rusiji.

Svrha sačuvanja formalnog suvereniteta u potpunosti je i konačno iščezla. U principu više nema ni smisla teritoriju deliti ni s pograničnim susedima u EU (s Poljskom, Rumunijom, Mađarskom). Sada pokloniti Poljskoj banderovsku Galiciju dolazilo bi u obzir samo kad bi se htelo da se time izvrši jedna rafinirana osveta. Teritorije nam je ipak žao ali zato se sami banderovci mogu proterati u Poljsku.

Treba se nadati da će se, prinuđeni objektivnim prilikama, ustanici kretati u pravcu zapada bez žurbe, tako da će svi koji to budu želeli uspeti u EU da pobegnu i da u Evropu odu po sopstvenoj volji.

Sve u svemu, što bude kraće trajao period likvidacije, više će se života sačuvati ali je već praktično nemoguće sprečiti da broj žrtava, koji je do sada već premašio 30 hiljada, dostigne i stotine hiljada. Isto kao što će u Evropu neizbežno doći milion-dva-tri emigranata… A sve to u boljoj varijanti. U goroj Ukrajina može da izgubi i do četvrtine predratnog stanovništva (a daleko ne svi gubici biće emigranti)…

Sve se vraća, sve se plaća… Za glupost i infantilnost, za kolače od Nulandove, za koverte od ambasade SAD, za grantove i službena putovanja, za višegodišnje laganje i neadekvatnost političke elite, kao i za nesposobnost naroda da izrodi drugu elitu – platiće se krvlju, velikom krvlju… Tako su rešile SAD. Projekat Ukrajina je završen.

Preveo – Kosta Mitić

Izvor: Kontinentalist, Vaseljenska TV

Komentari

Jedan komentar na Kraj ukrajinskog projekta