Kroz najmanja vrata

Samo one reči koje svakodnevno koristimo, kojima popunjavamo sopstvene razloge, mogu da objasne naše ponašanje, uz konačan rezultat, koji je jedino neposredno iskren, malo toga krijući i od  nas. Kao što i sam događaj objašnjava svoj sklop pažljivom posmatraču, dok konačni ishod suštinski pripoveda o razlozima i zakonitostima, kad ih ima.

U tom i takvom smislu samo je sreća koja se iscrpljuje u raspoloženjima sadržaj biti i smisla sadašnjeg čoveka. Za sve drugo on se pokazujući previše nezainteresovanim i slabim. Ponovo ogoljavajući pred iskušenjem novog otkrivanja nakon obesti holizma dobra.

Kao što iza toga ostaje sve manje elementarnih civilizacijske vrednosti, poput one da buduće generacije žive u civilizovanim prilikama. Toga sad nema u srpskom modelu. On je podređen potenciranju oligarhijske anomalije i opšteg principa nominalizma sreće. Sa svim dopuštenim narativom poželjnosti zla ako će doprineti ličnoj sreći i globalističkom procesu potenciranja oligarhijske anomalije i njene mreže, koja je duboko prodrla u Srbiju kao i u većinu drugih država – politički, ekonomski i kulturno. To je način života koji je veličinu čoveka konačno redukovao na pajaca, marionetu sreće.

VUJOVIĆEVO „MOTORSKO FRLJANJE“

Uostalom ko je slušao ekspoze minstra Vujovića o tome šta smo to dobili sporazumom sa MMF, taj nema dileme da je narod samo jednom pomenut kroz termin populizam. Narod u drugim terminima više i ne postoji. Sve ostalo bilo je „motorsko frljanje“ o nečemu za šta ne znamo čemu, osim da će, kao dosad, biti bolje investitorima. Naučne studije razvijenih zemalja upravo govore suprotno, govore kako nema nikakve koristi od obaranja poreza. Osim, ako dragi ministar ne misli da smanji ukupne troškove investicije kako bi kompenzovao transakcione troškove (vrlo jasnog čitanja – korupcijske troškove) čuvara privilegija u Srbiji, kako domaćih tako sve više stranih. A, kako je to jedino ispostavljeno na račun naroda, sad i u budućnosti i države dok je još ima, onda nije zgodno pomenuti taksativno šta će narod i srpska država imati od ovog što je „aražman iz predrostrožnosti“. Jer mere su mahom pljačkaške, kroz troškove savetnika za sve koji misle umesto nas – blago nama. Sledi rasprodaje onog još uvek ne tako malog, kao što su Telekom, EPS itd., i konačno prodaje srpskog razvoja. Jer nije razvoj bio pomenut na početku, nije ni bio pomenut, osim kroz jedno: da će biti bolja zaposlenost, ne i standard. A to, svi znaju, i nije moguće u modelu neoliberalizma. Džaba Mijatović spopada Katića, neka gleda one države sa nama uporedive. Tamo se od štednje niko nije ni zaposlio. I, umesto da svi ti mudrijaši slušaju onu pametnu ženu Aleksandru Smiljanić, sa znanjem i integritetom, šta se sve sa prodajom Telekoma gubi, oni uvredljivo mutavo ćute (a njima ni sve pare sveta na kamari ne bi omogućile da naprave bolji posao od ovog – to jeste njihov osnovni problem).

Konačno da završimo sa tim: neoliberalizam je eksponencijalni rast rizika, kao i vrsta rizika. Sve je napadnuto, ne manje nego 90 odsto stanovnika planete, puštanjem sa lanca oligarhijske anomalije. Globalna ekspanzija oligarhijske anomalije i njihove mreže veza proždiru društva i uništavaju države, tako da ni društva ni države ne mogu iz toga zbog globalnosti mreže, zatim mezo-lokane mreže, i mikro-mreže. Radi se o atomizaciji sreće, a ne individualizacije (što je Ulrih Bek konstatovao, tvrdeći da individualizacija rizika, a ne razvojna individualizacija ličnosti, utiče da više ne živimo u onom starom poznatom kapitalističkom društvu klasa, pa ni rada, nego da su Marks i Veber već završili na đubrištu. On ne spori suštinu odnosa između poslodvaca i ponude rada, ali zaboravlja da nije 100 odsto populacije u riziku, konačno predlažući 90-tih osnovni prihod za sve građane. Od svega se dogodilo upravo sve suprotno, u čemu svoje mesto imaju sva tri navedena nivoa globalizacije oligarhije). Inače Bek je naveo većinu linija napada, stvaranja rizika u Rizičnom društvu (1986, Filip Višnjić, 2001) i Pronalaženju političkog (1993, Jasenski i Turk, 2001). Tako da je to sasvim utemeljena teza, a konsekvenca da je današnji čovek samac, bez izgleda na životnu karijeru, sa obavezom da paralelno radi nekoliko poslova, stalno pod pretnjom isključenja, mobilan i površan. Vrlo očekivano materijalno nesiguran. Zbog atomizacije, može da se udružuje tek u pokrete tipa podele na polove: sigurnost-nesigurnost, unutra-spolja, politički-nepolitički. Ritser podvlači da bez materijalne sigurnosti individue nema stabilne demokratske svesti, čime postaje nužan slom istorijskog saveza kapitalizma, socijalne države i demokratije – onog što mi zovemo složene veze. Ova se priča  danas u bitnom potvrdila u posledicama neoliberalizma i perspektivama rata i postliberalizma trećekmetovskog karaktera. U svakom slučaju, u istoriji zlo vršlja, nespremno na kompromis, dok mu se masovno još mnogo ljudi povinuje prohtevom: sreća ili samo sreća, pa ko ih ubedi.

MI I NAŠE IZBAVLJENJE

Očekivanja Lumana, Beka i drugih od refleksivne politike i tako nastalih pokreta se za sada pokazuju jalovim ili grotesknim, dok se nasuprot tome, kao izvršioci oligarhije, pojavljuju ogoljeni nacistički pokreti, kao što je i Hitlera podržao krupan kapital, poput Krupa, uključujući i američki kapital. Nisu to finansirali lokalna pekara i štamparija, kao ni puč u Ukrajni – bili su to Amerikanci, Nemci, tajkuni.

Što se građanskih pokreta tiče, ni među nama na Novom Standardu nisu prošle 2012. i 2013. Nisu prošla dva vrlo skromna predloga – da se građanski prepoznatljivo samoindentifikujemo po etičkom stavu, čak ni onaj vezan za praćenje dnevnog stanja domaćinstva u Srbiji. Tako da je izgleda na mestu procena da biračka anonimnost ostaje mera građanske spremnosti za većinu ljudi u većini država.

Normalno da Vučićeva rečenica „Srbija je prihvatila teži put“ znači baš to, da bezuslovno ulaze u EU, prihvatajući da neće štiti ni državu ni narod od političkih, ekonomskih i kulturnih pravila EU. Ma koliko da su ugroženi u duhu novog feudalnog prava EU, koja je na vlastitim referendumima demonstrirala koliko drži do demokratije kao načela. Na primeru Grčke ona je definitivno odbacila sumnju u svoj „dvorski karakter“. Više nije reč ni o prividu zajednice demokratskih društava, već o ogoljenoj međufazi, koja će pokušati sa trgovinskim sporazumom sa Amerikom da omogući da se globalna oligarhija približi svetskoj vladi. Lako je reći za njih da i pripadaju jedni drugima, ali ni to nije tačno jer je to preteći sistem koji tek postavlja šta mi tu tražimo? Mi, kojih u tom slučaju neće biti nigde osim na periferiji moći; mi, provincijalnog duha i načina života – kratkog, lošeg i nasilnog; mi, iz hobsovski slomljenog sveta.

U domenu pretpostavke je da li bi mogao da se reanimira slomljeni politički sistem kad je pod supremacijom globalističkog procesa, a iznuta blokiran i izručen stranoj upravi i finansijski i medijski Vidimo kako Rusija trpi finansijske štete, noseći se svim tim globalnim oligarhijskim mrežama i trpeći podmrežu i delimično prisutnu blokadu unutar svoje birokratije u instiucijama, privredi i medijima. Znamo da mi sami nemamo resurse ni za mnogo manje, ni stanje duha, ni antcipativno znanje i sposobnosti. Kao i da ni to malo što imamo nismo spremni da okupimo, zarobljeni u igri stranaka kao čuvara privilegija, unutrašnjoj blokadi konzumerizma nezaslužene sreće, još uvek određeni samo srećom da bi mogli zamišljati dobro. Jezik dobra ne proizvodi neki efekat u našem slušnom aparatu, a tek ne u umovima, jer ga ne pojmimo kao počelo života. Nismo mu ni bili posvećeni.

Naša kultura i obrazovanje više ne referišu ka dobru, a mediji su tek u službi zabave i tek slika sreće, uključujući i sve nakaradne koje je bilo gde neko smislio, a ovde se tako posvećeno imitiraju. Naše institucije ne poznaju eficijentnost složenih odnosa, a tek ne mogu dobre prožimajuće veze. Naprotiv, samo su mrežno uslužne ili i mrzovoljne.

Ipak, niko nema pravo da kaže da se neće skupiti nekolika stotina ljudi koji će stvarno poželeti da to promene bez fantaziranja o svojim sujetama i opet još svojoj sreći. U nama je upisano još uvek živo sećanje na patrijarha Pavla i, možda sad mnogo važnije, naše lično osećanje kad je on otišao. Da nam nedostaje kao zavičaj dobro među nama. Da mesto zavičaja u nama stoji i nije ga preuzeo neki hibrid.

Izvor: Novi Standard