Kult holokausta i njegova politička zloupotreba

„Neka se Nadežda Konstantinovna smiri, da ne bi Partija našla drugu udovicu Lenjinu”, tako je Staljin naložio da se prenese Krupskoj, ako je verovati kremaljskom vicu, kada je ova počela oprezno da ga kritikuje.Isto je i sa Aušvicom. Rusija se nije smirila, pa je Partija (njeno mesto je na Zapadu i zauzima ga objedinjena mašina za propagandu i formiranje javnog mnenja, možemo je zvati Gospodarima Diskursa) dala Jevrejima drugog spasioca. Ukrajinske banderovce i njihovog naslednika – kijevski režim.

Ovo je spor nije između Rusa i Ukrajinaca. Crveni Ukrajinci, koji su se junački rame uz rame s Rusima borili u redovima Crvene armije, koji su oslobađali Kijev, Varšavu i isti taj Aušvic, nisu na ceni u današnjem Kijevu, gde je ukinuta i Parada Pobede, gde je znamenje Pobede bačeno na deponiju. Tamo poštuju banderovce i esesovce iz „Galičine”, tamo je zabranjena opozicija, komunisti su u ilegali, a spomenici Lenjinu su srušeni – kao da još uvek traje nemačka okupacija. Za vlast u Kijevu okupacije nije ni bilo. „Rusi su izvršili invaziju na Ukrajinu i Nemačku”, izjavio je kijevski premijer u svom govoru u Nemačkoj.

Moskva je sačuvala znamenje i duh Pobede, i u Moskvu s nadom gledaju milioni ukrajinskih patriota, naslednici pobednika iz 1945. godine u Lavovu, Harkovu i junačkom Donjecku. A u Rusiji postoji peta kolona – hiljade naslednika vlasovaca, koji žele pobedu kijevskom režimu i njegovim američkim gazdama. Eto gde je demarkaciona linija.

REČ HOLOKAUST POJAVILA SE 1965.

Skandal oko Aušvica nije nastao tek tako. Posle Drugog svetskog rata reč „Holokaust” nije postojala – ona se pojavila 1965. godine. I pojam posebne jevrejske tragedije nije bio šire poznat. Čerčil ga u svojim višetomnim memoarima ne pominje, ne pominju ga ni druge vojskovođe i političari. Tokom rata temu stradanja Jevreja pokrenula je Sovjetska Rusija, kako iz samilosti, tako i iz praktičnih pobuda.

Moskva se opravdano plašila separatnog dogovora Vašingtona i Berlina (sećate se filma Sedamnaest magnovenja proleća) i trudila se da iskoristi veze sa američkim Jevrejima da osujeti takav dogovor i ubrza isporuke preko programa o zajmu i najmu. Posle 1948. godine i nastanka Izraela, iako su mnogi Jevreji podržavali Moskvu, velike jevrejske organizacije postepeno su zauzimale antisovjetske pozicije. Do sredine šezdesetih godina jevrejski mudraci su formulisali svoju koncepciju Drugog svetskog rata. U njoj glavno mesto nema Staljingrad, već Aušvic; ne junaštvo ruskog vojnika, već jevrejska žrtva, pobeda nije bilo zauzimanje Berlina, već osnivanje Izraela. Tako je nastala koncepcija Holokausta. Šezdesetih godina počela je i indoktrinacija Holokaustom; narodi Evrope, i to pre svega Nemci, trebalo je večno da se kaju i izvršavaju volju SAD, najboljeg prijatelja svih Jevreja.

Tome se suprotstavljala koncepcija crvenih mudraca, po kojoj je hitlerizam pobeđen i više ne predstavlja opasnost. Zdrave nacionalističke nemačke snage sa svojim tradicionalnim anti-amerikanizmom dobile su mogućnost da učestvuju u izgradnji Nemačke Demokratske Republike. Glavna tragedija u Drugom svetskom ratu, po crvenoj verziji istine, bila je Hirošima, čudovišno ubijanje stotina hiljada civila američkom atomskom bombom. Brat Hirošime je bio bombardovani Drezden. Tragedija Jevreja nije se izdvajala u svetlu tragedije miliona Rusa, Ukrajinaca i Belorusa koji su poginuli u ratu.

Spor između te dve koncepcije trajao je nekoliko decenija. Pobeda SAD u hladnom ratu bila je i pobeda Holokausta. Godine 1945. čak 57 odsto Francuza smatralo je da su u Drugom svetskom ratu pobedili uglavnom Rusi, a 20 odsto da su Amerikanci. U 2004. godini polovi su se promenili – 20 odsto je za Rusiju, 58 odsto za SAD. Hirošima je zaboravljena, Aušvic je postao mesto hodočašća. Demokratija je prestala da bude vladavina većine – u okviru ideologeme Holokausta, većina u bilo kojoj zemlji ne može da odlučuje protiv volje Amerike. Ona može da bude „agresivno poslušna”.

DA LI JE „AUŠVIC PONIŠTIO GOLGOTU”

Nije džaba Julija Latinjina protiv opšteg biračkog prava: da biraju mogu samo oni bogati, a priče o bankarima i finansijskim maherima su već „priprema za novi Holokaust”. Holokaust se od ideologeme pretvorio u kult koji teži da zauzme mesto hrišćanske vere. Njegove pristalice govore i pišu da je „Aušvic poništio Golgotu”, da je nemoguće verovati u Hrista posle Aušvica, da je Holokaust proizvod hrišćanstva. Zato su u zemljama gde je taj kult snažan spoljna obeležja hrišćanstva prognana iz javnog života, i slobodno se može huliti na hrišćansku veru – ali je za pošalice o holokaustu samo ove nedelje u Francuskoj podneto 75 krivičnih prijava.

Reklo bi se Rusi su spasili Jevreje, otvorili su kapije Aušvica – znači Rusima ta koncepcija nije pretnja, zar ne? Ispostavilo se da su, pošto je težište prebačeno sa rata na žrtvu, Jevreji postali glavni, a Rusi sporedni element, koji se može zameniti za, recimo, kijevski režim. U današnjoj Rusije kult Holokausta je uvozni proizvod, sastavni deo prtljaga liberalne opozicije. On je neprijateljski prema novoj Rusiji, kao što je bio i prema sovjetskoj Rusiji.

Za Jevreje je kult Holokausta postao nova tragedija. Izraelsku omladinu, a sada i jevrejsku omladinu u drugim zemljama uče mržnji i nepoverenju prema nejevrejima, okrutnosti prema svojim susedima. Iz tragedije u Aušvicu oni su izvukli zaključak – ne mogu se vređati Jevreji. To je, naravno, u redu. A svi drugi mogu? U listu Times of Israel bloger je otvoreno pozvao na genocid protiv Palestinaca. Članica izraelskog parlamenta Aelet Šaked pozvala je na ubijanje palestinske dece: „Male zmije će izrasti u velike zmije”. I u Rusiji je na radiju Eho Moskve Matvej Ganapoljski, čiji stav o Holokaustu je današnjoj Rusiji poznat”, pozvao na genocid protiv muslimana, jer „islamisti su neljudi”. Da, nisu svi muslimani islamisti, nisu svi Jevreji cionisti, ai mislim da je misao jasna.

Rusima je, s njihovim milionskim ratnim žrtvama, bilo teško objasniti zašto je smrt Jevrejina važnija od smrti Rusa. Zašto treba obeležavati dan Holokausta, a ne dan pogibije Jermena, ili Tutsa? Ili tragediju u Hirošimi i junaštvo Staljingrada? Taj spor još nije okončan.

Izvor: Fakti