L D P kao nova K P J

Analogiju kao logički metod posrednog zaključivanja možemo koristiti kada upoređujemo različite istorijske događaje, procese ili ličnosti. U tom pogledu našu je pažnju okupirala jedna istorijska analogija koja se može napraviti između političkih ideja i delovanja Komunističke partije Jugoslavije u Kraljevini Jugoslaviji i nama savremene Liberalno demokratske partije u Republici Srbiji.

Neverovatna podudarnost u nekim od najvažnijih odlika njihovog političkog delovanja, navodi nas na zanimljivo razmišljanje o tome da je LDP u Srbiji danas ono što je KPJ bila u Kraljevini Jugoslaviji.

Ideološka zadojenost i zaslepljenost

Ono što se zaista mora ceniti kod LDP-ovaca, i verovatno jedino, jeste iskrenost njihovih uverenja. Mnogi članovi LDP-a, a pre svega omladina, nalaze se tamo jer iskreno veruju u ispravnost programa svoje partije, u dobronamernost i moralnu čistotu Čedomira Jovanovića. Naravno, da su funkcioneri samo obične partijaške mutikaše, koji bi koliko sutra postali najvatreniji rusofili recimo, kada bi im se to politički i finansijski isplatilo. Ali je činjenica da se ljudi koji su iz uverenja prišli LDP-u nalaze tamo u daleko većem procentu nego ljudi koji se iz uverenja nalaze u bilo kojoj drugoj ideološki bliskoj partiji u Srbiji.

O ideološkoj zadojenosti komunista ne treba uopšte trošiti reči. Jedina razlika je što su oni zaista svi bili iskreni komunisti, čak i najviši funkcioneri i tako je bilo bar do osvajanja vlasti 1945. godine. Bili su to ideološki čvrsto opredeljeni ljudi, koji su za svoju ideologiju bili spremni da poginu i podnesu stradanja.

Tačno je da u LDP-u ne postoji toliko jaka ideološka čvrstoća, ali ona danas ne postoji ni u jednoj drugoj partiji. Međutim, procenat članova LDP-a, koji su to postali od punoće srca, daleko je veći nego takav procenat u SNS-u, SPS-u, DS-u ili bilo kojoj drugoj programski bliskoj partiji u Srbiji, čije se članstvo umnožava isključivo na ličnoj koristi. U slučaju LDP-a, pored koristoljublja koje nesumnjivo postoji, ubeđenje je ipak najvažniji motiv za učlanjenje u partiju, i time se ne može pohvaliti nijedna od gore pomenutih stranaka.

A budući da je ideologija komunizma danas samo ružna uspomena, kao što će uskoro postati sve ono na čemu LDP zasniva svoju politiku, jasno je da je zaslepljenost važna sličnost ondašnjih komunista i današnjih LDP-ovaca.

Moskva i Vašington

Nesumnjivo jedna od najvažnijih podudarnosti ove dve političke pojave jeste inostrani gazda ili gospodar.

KPJ je apsolutno svaki svoj stav zauzimala po direktivi iz Moskve i svaki potez povlačila posle naređenja otuda. KPJ je bila toliko poslušna Kominterni iz Moskve da se to često graničilo sa apsurdnošću. Tako se, na primer, ova stranka u Jugoslaviji od 1924. godine zalagala za razbijanje Kraljevine kao versajske i imperijalističke tvorevine, dok posle Sedmog kongresa Kominterne (1935) oni dobijaju naređenje iz Moskve, da se zalažu za državotvornu celovitost Kraljevine Jugoslavije i to postaje istog momenta njihova partijska linija.

Pritom, treba podsetiti da su jugoslovenski komunisti dobijali platu iz Moskve, logističku pomoć i svaku moguću podršku.

Slobodno možemo reći da i LDP danas ima svoju Moskvu i svoju Kominternu koji se nalaze u Vašingtonu, te da je ovo jedna od njihovih važnijih podudarnosti.

Sovjetski ili evropski raj

Verovatno je najznačajnija hrana koja je hranila komunističke želuce bilo pogrešno uverenje da je Sovjetski Savez stvorio raj na zemlji. Komunisti su bili duboko ubeđeni u ogromnu snagu sovjetske ekonomije, najviši standard sovjetskih građana i uopšte u to da je Sovjetski Savez stvorio najidealnije uslove za život svojih stanovnika od bilo koje druge zemlje u istoriji sveta, i da je samim tim do dokaz ispravnosti njihove ideologije.

Zato su neki pametni antikomunistički političari tog vremena predlagali kao najefikasnije sredstvo za borbu protiv komunizma, da Kraljevina Jugoslavija finansira ekskurzije mladih komunista u Sovjetski Savez, jer su bili čvrsto uvereni da će se mnogi od njih posle jednog neposrednog susreta sa sovjetskom bedom strahovito razočarati i otrezniti od svog komunističkog pijanstva.

Na komunističku opijenost SSSR-om danas umnogome podsećaju LDP-ovci kada govore o Evropskoj uniji. Možda bi država Srbija danas trebalo da organizuje ekskurzije mladih evrofanatika u države Evropske unije kako bi svojim očima mogli da vide kako stvarno izgleda taj svet. Da vide kako tamo nisu svi zaposleni, a kako oni koji su zaposleni naporno rade, mnogi i po dva posla ili po dve smene, kako štede, kako se porodični imetak stiče generacijama, a ne pada sa neba, kako nema beskrajnih noćnih provoda, kako su kafići radnim danima pusti, a puni samo vikendom. Trebalo bi da vide kako je to jedan mnogo drugačiji svet.

Zaista bi trebalo da provedu neko vreme u Evropskoj uniji i upoznaju tu zemlju koje su toliko željni. Možda će tada konačno shvatiti da Evropska unija nije „Zemlja Dembelija“ u kojoj je život idealan i bez teškoća i da Otadžbina može biti mnogo lepša i prijatnija od bilo koje strane države samo kada mladi ljudi nauče da je vole i da se za nju bore, a ne da se nje odriču i čekaju da im bolji život donesu stranci.

Razaranje srpske državnosti

Zapanjujuća je sličnost u odnosu prema srpskoj državnosti ove dve političke organizacije.

Komunisti su bili glavni protagonisti slabljenja srpske državotvorne potentnosti i razbijanja državne celovitosti. Komunisti su ti koji su otcepili jedan deo Stare Srbije i stvorili republiku Makedoniju, zatim započeli proces otuđenja Crne Gore, Vojvodine i ostatka Stare Srbije (Kosova, Metohije i Raške oblasti), koji se završava u našem vremenu. Takođe su srpske zemlje preko Drine dodelili federalnim republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koje su kasnije pretvorene u nezavisne države.

LDP se danas javlja kao nastavljač ovakve politike, odnosno kao politička organizacija koja već godinama najjasnije i najglasnije podržava ove rezultate komunističke vladavine i nastavlja delatnost u tom smeru zalažući se za dalju dezintegraciju srpske države. LDP traži vraćanje državnih prerogativa Vojvodini garantovanih komunističkim Ustavom iz 1974. godine, autonomiju Raške oblasti i južne Srbije, čime služi svome inostranom gospodaru u razbijanju Srbije, isto onako kao što su komunisti služili svojim gospodarima.

Internacionalizam, anacionalnost i ateizam

Neophodnost sovjetskih integracija činila je glavni sadržaj spoljnopolitičke orijentacije KPJ, kao što neophodnost evropskih integracija čini osnovicu spoljnopolitičke orijentacije LDP-a.

Glavni cilj KPJ bio je izvođenje komunističke revolucije i ulazak Jugoslavije u SSSR, koji je sa svoje strane sanjao realizaciju svetske revolucije i stvaranje Svetskog saveza socijalističkih republika. SSSR će se ovakve politike odreći tek posle Hitlerove agresije, kada je rat za njih postao pre svega antinacistički sa osnovnim ciljem uništenja glavnog neprijatelja nacističke Nemačke. Zato Staljin nije dozvolio KP Francuske da 1945. godine pokuša izvođenje komunističke revolucije zašta je ona u tom trenutku imala snage.

Kao pravi nastavljač spoljnopolitičkih ideala KPJ, današnji LDP se u uslovima svog vremena javlja i pokazuje kao najvažniji i najčvršći zagovornik ulaska Srbije u Evropsku uniju po svaku cenu. Obe partije su u svom vremenu najtvrđi internacionalisti.

Važan preduslov za negovanje internacionalnog političkog stava jeste anacionalnost njegovog zagovarača.

Komunisti su se odricanjem od nacionalnog identiteta ponosili, tvrdeći da su oni po narodnosti proleteri, a ne pripadnici istorijskih naroda. Tako i LDP-ovci danas, koliko god tvrdili da se ne odriču svog srpskog identiteta ili da se njime ponose, zapravo ne drže mnogo do njega. Zato i ne pridaju značaja opasnosti koju po opstanak srpskog imena (nacionalnog identiteta) krije ulazak srpskog imanja (nacionalne države) u atar Evropske unije.

Važan preduslov za odricanje od nacionalnog identiteta i rodoljublja zarad internacionalizma i kosmopolitizma jeste ateizam ili tačnije antiteizam.

Komunistička misao izvire iz ateizma i na njemu gradi čitavu ideologiju. Međutim, kako ateizam od antiteizma deli samo jedan korak, oni su ga brzo napravili. Tako su vrlo brzo postali bogoborci koji su zverski progonili Srpsku Pravoslavnu Crkvu, dok im neke druge tzv. verske zajednice nisu smetale, što potvrđuje antihrišćansko poreklo njihove ideologije koja nije mogla da podnosi postojanje Jedne Svete, Saborne i Apostolske Crkve u svojoj blizini.

I današnji LDP zauzima neprijateljski stav prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, pa možemo zaključiti da su LDP-ovci većinski ateisti, kojima ne smeta ponašanje njihovih funkcionera, ili antiteisti kakvi su uglavnom bili komunisti. Njihovi funkcioneri u svojim javnim nastupima pokazuju nedvosmislenu pravoslavofobiju i mržnju prema svemu što je „sveto i čestito i milome Bogu pristupačno“. Ovakav odnos prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi neodoljivo podseća na ponašanje Komunističke partije, jer odaje utisak da je SPC jedina verska zajednica koja im smeta (premda, moramo reći istine radi, da SPC nije verska kako to piše u zakonima ove zemlje, već Bogočovečanska zajednica).

Kao posledica anacionalnosti i ateizma, tj. neukorenjenosti u nacionalnom i verskom identitetu, javlja se kod komunista identifikacija sa globalnom ideologijom Internacionale, a kod LDP–ovaca sa savremenom ideologijom globalizma. Komunisti su hteli da obrišu razlike u ljudskim mozgovima kako bi svi stanovnici sveta postali komunisti sa istim ukusom i razmišljanjem, bez svog jezika, države i nacionalnog identiteta, dok LDP-ovci žele da svi postanemo građani Novog svetskog poretka, tj. stanovnici globalnog sela, sa istim odlikama, jer ćemo jedino tako postati dovoljno dobri robovi njihovim gospodarima. Prvi su se klanjali crvenoj petokraci (pentagramu), a ovi drugi žutoj.

Verujemo da smo ovim radom uspeli da dotaknemo suštinu analogije između ove dve vremenski udaljene političke organizacije.

Da li postoje suštinske razlike između KPJ i LDP-a?

Ne postoje. Sve razlike koje postoje (a neke su prilično velike) padaju u drugi plan kada se uporede sličnosti. Njihovi stavovi potpuno su identični u nekim od najvažnijih pitanja.

Pored svega već navedenog, dodajmo i to da su i jedna i druga stranka smatrale sebe avangardom u odnosu na druge političke opcije, naročito u odnosu na ideološke protivnike. Komunisti su najveći bes u Kraljevini pokazivali prema jugoslovenskim nacionalistima, a LDP-ovci danas prema srpskim nacionalistima. Totalitarizam komunističke partije pokazao se na delu za vreme njene vlasti, a kakav bi bio totalitarizam LDP-a možemo samo da naslutimo iz njihovih javnih nastupa, pozivanja na zabrane, hapšenja, lustracije i razne druge elemente totalitarne kontrole društva i progona političkih neistomišljenika. LDP se proglašava najdemokratičnijom strankom isto onako kao što su i komunisti tvrdili za sebe da su najveći demokrati. Veliki su protivnici monarhije.

Komunisti se nisu zalagali za legalizaciju gej brakova, jer tako nešto u njihovom vremenu nije bilo zamislivo, ali se zato jesu zalagali za promenu tradicionalne svesti o braku i porodici na način koji je bio u skladu sa duhom tog vremena. Čime su zapravo prokrčili put onima koji se danas u Srbiji zalažu za ozakonjivanje „gej brakova“, jer oni opet na taj način zagovaraju novu promenu svesti o braku i porodici. Identičnost postoji i u pogledu odnosa prema abortusu, kao posledica antireligioznog pogleda na svet.

Komunisti su oprostili svim srpskim neprijateljima i ubicama, ustašama, šiptarskim, mađarskim i bugarskim okupatorima i drugim srboubicama, tako se i LDP danas odnosi prema onima koji su nas ubijali u prethodnim Odbrambeno – otadžbinskim ratovima, oduzimajući nam teritoriju i proterujući srpski narod sa vekovnih srpskih zemalja.

Zanimljivo je, takođe, da LDP u svom nazivu koristi reč partija, a ne stranka, kao što su i komunisti činili. Od sitnijih sličnosti treba pomenuti do skora dominantnu crvenu boju, insistiranje na latinici, stav da je istina samo kod njih i da je jedino oni imaju snage da narod vode pravim putem. LDP i danas (2013. godine) tvrdi da je Ravnogorski pokret generala Mihailovića bio izdajnički, a da su se jedino KPJ i partizani borili protiv okupatora. LDP takođe podseća na KPJ kada daje sebi za pravo da etiketira političke protivnike kao fašiste, što je manir nekadašnjih komunista. Podjednak je i značaj koji su obe organizacije polagale na moć propagande i beskrajno ponavljanje laži. LDP naročito podseća na KPJ, kada govori o Evropskoj uniji, što čini na isti način na koji je nekada KPJ lagala o Sovjetskom savezu.

Tako da pored svih razlika koje razdvajaju ove dve političke opcije (tu pre svega mislimo na neponovljiv vremenski okvir, zatim terorizam KPJ, kao i to da je KPJ bila ilegalna organizacija, dok je LDP u Srbiji već godinama parlamentarna stranka) možemo slobodno reći da je LDP u Republici Srbiji danas suštinski isto ono što je KPJ bila u Kraljevini Jugoslaviji.

Da nije tako zar bi Latinka Perović, Jovo Kapičić i njima slični danas podržavali LDP? Zar neko misli da su ovakvi ljudi slučajno prepoznali sebe u politici LDP-a? Sigurno ne, smatramo da je to upravo jedan od najčvršćih dokaza da se radi o dve suštinski ekvivalentne organizacije, koje imaju jednak predznak destruktivnosti i služenja stranim i antisrpski orijentisanim gospodarima koji dobro plaćaju i redovno vrše svoje isplate.

Jednostavno ove dve partije deluju na različitom prostoru i u različitom istorijskom trenutku, ali sagledajući njihov rad možemo zaključiti da je KPJ sledila duh svog vremena u istom smeru u kome LDP danas sledi duh svog vremena. Dakle, radi se o organizacijama jednakog antisrpskog, internacionalnog, antipravoslavnog, totalitarnog i sveukupno destruktivnog duha. Komunisti su u skladu sa duhom svog vremena služili Internacionali i Sovjetskom savezu, a LDP-ovci danas služe Novom svetskom poretku i Evropskoj uniji.

Izvor: Dveri Srpske