Lažni saveznici

Iako se o tome nezvanično dosta pisalo u ruskoj publicistici, ipak je predstavljao svojevrsnu senzaciju nedavni javni nastup Andreja Saharova, doktora istorijskih nauka i dopisnog člana RAN i direktora Istorijskog instituta RAN, kao i istoričara Vladimira Lavrova, na kome su poznati istoričari utvrdili da su anglosaksonci već više od 200 godina umešani u sve gadosti, atentate i smutnje u Rusiji, uključujući i Februarsku i Oktobarsku revoluciju 1917. godine. Kako je to moguće ako znamo da je Lenjin u Rusiju ušao u nemačkom blindiranom vagonu? Da čujemo ruskog akademika Saharova: “Englezi su se odavno plašili da će Rusi osvojiti Bosfor i Dardanele. U slučaju da Prvi svetski rat Rusi završe kao pobednici, Dauning-strit bi se morao pomiriti sa tim da će Rusi postaviti svoj štit na vrata Carigrada. Engleska je još 1915. godine tajnim sporazumima obećala da će predati Rusima Konstantinopolj u slučaju pobede “saveznika”, a istovremeno je organizovala ubistvo Raspućina kako bi destabilizovala Rusku Imperiju. Engleska je učinila sve da izbaci Rusiju iz broja zemalja-pobednica”. Velika kneginja Olga Palej je dvadesetih godina prošlog veka u Revue de Paris pisala da se “uoči revolucije u Rusiji engleska ambasada pretvorila u žarište propagande”. A Vladimir Lavrov je istakao da “Februarsku revoluciju nesumnjivo možemo smatrati prvom “obojenom revolucijom” koju su organizovali anglosaksonci”. Dakle, svakako naš “5. Oktobar” nije predstavljao njihovo prvo mešetarenje, pa je krajnje vreme da se i u Srbiji neki istorijski procesi prestanu tumačiti iz vizure koju nam je ostavila titoistička istoriografija. Akcenat stavljamo na procese vezane za Belogardejski pokret u Rusiji i četnički pokret u Srbiji, za koje u srpskoj istoriografiji postoje dva potpuno suprotna i isključiva gledišta koja ne dozvoljavaju da se stvori objektivnija slika o tim procesima.

Pre nego što kažemo nešto o belogardejcima, treba reći da zasluge za izbijanje Prvog svetskog rata leži i na “finansijskoj internacionali” kojoj je svojevrsnu branu za totalno mešetarenje predstavljala monarhistička aristokratija. Ta brana je uklonjena, u rezultatu Prvog svetskog rata nestale su 4 velike Imperije – Ruska, Nemača, Austro-ugarska i Turska. Mnogi srpski istoričari i publicisti svoja znanja o nesrećnom revolucionarnom periodu i kasnijoj sovjetskoj istoriji sticali su uglavnom iz tri izvora – titoističke, hruščovljevske ili belogardejske istoriografije. Ni jedna od tih istoriografija ne može pružiti vernu sliku svega proizašlog. Jasno je zašto je istoriografija Tita i Hruščova kao velikih bogoboraca i progonitelja Crkve, prepuna falsifikata. A belogardejci? Nesumnjivo je da je među pripadnicima ovog pokreta biolo mnoštvo istinskih velikana i sjajnih ruskih patriota. Nesumnjivo da je talas belogardejaca koji je pristigao u Srbiju bukvalno preporodio mnoge oblasti srpskog naučnog, kulturnog i verskog života, akademska, kulturna i duhovna snaga Srbije je znatno ojačana… Možda zbog te grandiozne uloge ruskih emigranata u životu naše države i društva, mnogi ljudi bezrezervno veličaju sve što je u vezi sa Belim pokretom. Međutim, istorija se ne sme idealizovati. Pravoslavni čovek mora da zna da nisu samo boljševici uništili Rusku Imperiju, već da velika krivica u izdaji Cara mučenika leži i na “dvorskoj eliti” veoma bliskoj mešetarima – pogotovo kolegama iz lože, engleskom i francuskom amabsadoru – kao i na mnogim belim generalima koji su bili zaraženi virusom “zapadnih vrednosti” i da među vođama Belog pokreta praktično nije bilo ISTINSKIH  monarhista. Dižući zdravice “za veliku, jedinstvenu i nedeljivu Rusiju” i uzdajući se u pomoć predstavnika Atante po završetku Prvog svetskog rata i na početku Građanskog rata u Rusiji, vođe belogardejaca nisu shvatale da su čitav vek pre toga ciljevi britanske politike bili potpuno suprotni – “za slabu, razdrobljenu i podeljenu Rusiju!” Decenijama je sovjetska istoriografija počivala na običnim mitovima podmetnutim sa Zapada. Te mitove prihvatila je istoriografija velikog progonitelja RPC Nikite Hruščova i svih kasnijih vladara sve do ere Putina, te mitove je prihvatila zdušno Titova istoriografija i tih mitova se na žalost pridržava i jedan deo srpskih patriotski orjentisanih istoričara i publicista. Ti  mitovi se ukratko mogu svesti na mit o nekakvoj inostranoj intervenciji usmerenoj na svrgavanje sovjetske vlasti, kao i na mit o “savezničkim” vladama koje su u građanskom ratu podržavale belogardejce i pružale im ogromnu pomoć.

Da čujemo šta je sam Lenjin zapisao o tri godine građanskog rata (1918-1921): “Tokom tri godine na teritoriji Rusije nalazile su se engleska, francuska i japanska armija. Nema nikakve sumnje da bi i najništavniji napor snaga te tri države u tom momentu bio sasvim dovoljan da tokom nekoliko meseci, a možda i nedelja, održe pobedu nad nama”. Pametnom dovoljno po pitanju prvog mita. Jasno je da bi bez Građanskog rata Rusija, pa makar i crvena, mnogo pre povratila svoju snagu. A “gorivo” za raspirivanje građanskog rata u Rusiji poturili su upravo “saveznici”. Tokom tri godine ruskog bratoubilačkog rata, “saveznici” su samo “dodavali drva” da se požar ne ugasi. Po pitanju drugog mita, jasno se izjasnio šef britanske vlade Lojd Džordž: “Svrsishodnost pomoći belim generalima za nas je sporna, jer se oni bore za jedinstvenu Rusiju, koja po rečima lorda Bikonsfilda predstavlja najveću opasnost za Britansku imperiju”. Pametnom dovoljno i po pitanju drugog mita.

Dakle, beli su vojnu pomoć “saveznika” po okončanju Prvog svetskog rata očekivali isto tako uzaludno kao srpska vlada u Nišu uoči povlačenja preko Albanije. A kad bi neka crkavica od pomoći stigla, to je bilo po principu – kad je u nevolji Kolčak, pomažu Denikinu, kad je u nevolji Denikin, pomažu Vrangelu… Zapadni vojni stručnjaci su smatrali da je na početku građanskog rata bilo dovoljno 5 savezničkih bataljona pomoći belogardejcima i crveni bi brzo bili poraženi. Zašto višemilionske zapadne armije po završetku rata nisu htele pomoći belima? Zato što je u Americi već bio stvoren Federalni rezervni sistem koji je omogućio svetski monopol dolara. A izgradnja svetskog monopola dolara nije bila moguća u slučaju postojanja zlatne ruske rublje i zlatne nemačke marke. (Ovde je umesno dodati da je upravo Staljin i posle Drugog svetskog rata odmah shvatio bankarsku igru sa dolarom kao svetskom valutom i kabalističku pozadinu ekonomije zapadnih bankara, pa nije prihvatio zaključke Breton-Vudske konferencije iz jula 1944. godine.[1] Tek danas stvaranjem Evroazijske unije, počinje ozbiljna borba sa dominacijom dolara i vladavinom bankarske kaste nad celim svetom). Čak i onu crkavicu pomoći koju su dobijali od “saveznika”, belogardejci su plaćali delom ruskih zlatnih rezervi koje su dospele u njihove ruke…

Na prosta pitanja seljaka za šta oni ratuju, beli nisu znali da odgovore. Ma koliko mi bili bolećivi prema belogardejcima, treba imati u vidu činjenicu da ni jedna bela armija kao svoj zvanični cilj nije postavila povratak monarhije. Kolčak u proglasu narodu 1918. godine kada zove na bespoštednu borbu protiv komunista, ne pominje Cara ni monarhiju, nego kaže da će budući način vladanja zavisiti od slobodne volje nekog budućeg narodnog izjašnjavanja… Poznata fraza, zar ne? Slati ovakav apel ruskom narodu posle careubistva i terora iz 1917. godine, zaista izgleda smešno. Čujmo šta je povodom ovoga kasnije rekao Trocki: “Da su bele armije tada istakle ideju seljačkog Cara, mi se ne bi održali ni nedelju dana”. Ovde se ogleda suština politike “saveznika” – povesti borbu Rusa protiv boljševika. Usloviti pomoć odsustvom monarhističkih parola, ne dozvoliti ideje njene restauracije, istovremeno ne šaljući nikakvu ozbiljnu pomoć.

A izvan granica Rusije, kod “ saveznika”, bele je predstavljao Boris Aleksandrovič Bahmetejev – glavni koordinator finansiranja vlade Kerenskog koja je pripremila raspad ruske države (Kerenski kao talac SAD mirno je prepustio vlast Lenjinu i Trockom i 1917. godine iz revolucijom zahvaćenog Petrograda je izašao u automobilu američke ambasade). Od aprila 1917. godine privremena vlada postavlja Behmetejeva za ambasadora Rusije u Vašingtonu. On brzo organizuje dolazak američkih vojnika plaćen ruskim parama, da bolje organizuju izvoz ruskog bogatstva van granica Rusije. Zbog iskazane brige za interese SAD, predsednik Vilson nagrađuje američkim državljanstvom ambasadora Rusije! Verovali ili ne, takvi su bili činovnici privremene vlade preko kojih je kasnije išlo finansiranje belog pokreta.

Sledeće cifre bolje od bilo čega drugog raskrinkavaju gore navede zapadne, a potom i Hruščovljeve mitove. Krajem 1918. godine Crvena armija je imala oko 400 hiljada boraca. Krajem 1919. godine ta armija već broji 1,5 miliona vojnika. Gladna i potpuno razorena zemlja za osam meseci je obukla i obula, naoružala i nahranila više od milion novih vojnika. Otkuda? To im je sve dostavljeno od strane Engleza, Amerikanaca i Francuza – navodnih “saveznika” belogardejaca. Crveni su od naroda već oduzeli što se moglo oduzeti, pa su to mogli kupiti samo od pobednika u tek završenom svetskom ratu. Da citiramo profesora Satona: “Postoje podaci u Stejt departmentu da se boljševicima dostavljalo oružje. I kada je Trocki 1919. godine javno održao antiamerički govor, on je istovremeno sa ambasadorom Fransisom dogovarao obuku nove sovjetske armije od strane američke inspekcijske brigade”.

Dakle, smisao zapadne politike je sledeći – u početku pomoć i jednima i drugima, da bi mogli “disati na škrge”, a potom tokom 1919. godine potpuno okretanje crvenima. Sledi objašnjenje. “Saveznici” se zalažu za održavanje konferencije o mirnom sporazumu “crvene” i “bele” Rusije – na Prinčevskim ostrvima. Boljševici izjavljuju da su spremni da krenu u susret željama “savezničkih” država. Lav Trocki obznanjuje koje su to savezničke želje – 1. priznanje dužničkih obaveza Rusije; 2. Davanje u zalog ruskih sirovina u svojstvu garancije za isplatu zajmova i kamata; 3. Davanje koncesija – po njihovom ukusu; 4. Teritorijalni ustupci u vidu vojne okupacije pojedinih oblasti oružanim snagama. Dakle, Trocki na sve pristaje samo da se održi na vlasti. Belogardejce vređa i sama pomisao da treba da pregovaraju sa mučiteljima Rusije. Za Zapad je to interesantno – Lenjinova i Kolčakova Rusija. Sa obe mogu trgovati oružjem, podbadati jedne na druge i pljačkati bogatstva veštački podeljene zemlje.

Kada je propala varijanta sa pregovorima na Prinčevim ostrvima, Zapad je još jednom pokušao podeliti teritoriju Rusije između crvenih i belih. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji zemlje Atante su delile dividende od svoje pobede u svetskom ratu, a Rusija koja je na oltar te pobede prinela nekoliko miliona života, nije uopšte na njoj učestvovala. U martu 1919. godine u Moskvu je doputovao američki emisar Viljem Bulit sa ciljem da se sa boljševicima dogovori o završetku rata i očuvanju dve ruske vlade u zauzetim granicama. Međutim, … predsednik SAD Vilson je iznenada povukao Bulitov predlog i zabranio njegovo publikovanje i Zapad se odlučio za pomoć crvenima i potpuno uništenje belih. Likvidacija belog pokreta od strane “saveznika” je danas neosporna istorijska činjenica. Zbog čega su saveznici izdali bele? Zbog toga što su smatrali da će uz pomoć Trockog kao starog saradnika britanske obaveštajne službe i drugih “vatrenih revolucionara” moći lako manipulisati tom državnom tvorevinom. Međutim, oni tada nisu ni slutili da će uskoro iz istorijske senke iskočiti Josif Visarionovič Staljin koji će im pomrsiti mnoge račune…

I ovde možemo preći na srpske istoričare i njihovo neshvatanje uticaja Promisli na tok istorije. Menjaju se ljudi, menjao se i Josif Visarionovič Staljin. Promišlju Gospodnjom u svojoj mladosti Staljin jeste zalutao u kompaniju Lenjina i Trockog, ali kako naš narod kaže “konac delo krasi”. Apostol Pavle je od žestokog gonioca Crkve postao najveći sasud blagodati Svetog Duha, a naši istoričari, pa čak i pravoslavni mislioci isključuju svaku mogućnost da se u kritičnim po Rusiju momentima Staljin setio svog učenja iz mladosti i nije ratovao protiv Promisli. Oni koji kritikuju s pravom Tita zbog njegovog srbofobstva, ne žele da shvate da Staljin nije po definiciji morao biti ni rusofob ni srbofob. S pravom kritikuju Tita zbog njegove pristrasne istoriografije, a slepo se drže upravo titoističke istoriografije kada je u pitanju Staljinova ličnost. Isto se dešava i sa pojedinim pravoslavnim publicistima, oštro kritikuju (s pravom) projave crkvenog liberalizma u SPC, a po pitanju Staljina citiraju upravo takve liberalne predstavnike u RPC. Jer ako ćemo pravo, osim liberala, ni u ruskoj politici ni u ruskoj crkvi ne možete naći one koji će jednoznačno pljuvati po Staljinu. Citiraju ruske liberale, a neće da citiraju jednog Jovana Sničeva, doktora crkvene istorije i možda najvećeg i najomiljenijeg ruskog vladiku HH veka. Ko ozbiljno prouči dvadeseti vek ruske istorije postaje mu očigledna sledeća činjenica – cilj Zapada je bio potpuno uništenje ruske državnosti (kao katehona, onoga koji zadržava zacarenje antihrista), gde bi ruski narod čekala sudbina američkih indijanaca. Božijom Promišlju taj pakleni plan Zapada je uništio Staljin pobedom nad žestokim rusofobom Trockim i trockistima. Nespremnost Staljina da igra po zapadnim notama kao Trocki, uznemirili su ponovo zapadnu crnu zakulisu. Zapad tada počinje sa pripremanjem Hitlera za novo uništenje ruske državnosti. Međutim, Staljin odnosi pobedu i nad naci-fašizmom. Treću nadu Zapada na uništenje ruske državnosti uz pomoć atomske bombe, ponovo je razvejao Staljin probom atomske bombe koja je u napravljena u najvećoj tajnosti. To dostignuće Staljinove države i danas čovečanstvo štiti od padanja u ropstvo “divljem zapadu”. Očigledno je da pored grandiozne pobede nad nacističkom nemani, Staljin nije nagazio ni na anglosaksonske “grablje” i to mu liberali ne mogu oprostiti.

Srpski istoričari koji kritikuju Tita, istovremeno optužujući Staljina, previđaju jednostavnu činjenicu. Tito nije bio izbor Josifa Visarionoviča Staljina, nego izbor Vinstona Čerčila. Staljin je čak pokušao da pomogne za vreme rata jugoslovensku vladu u izbeglištvu, ali je Zapad kao i sa belogardejcima igrao istu igru i sa četnicima. Zapad je pomagao četnike na kašičicu isto kao i belogardejce, da bi ih kasnije izdao i potpuno se okrenuo Titu, kao što su se ranije okrenuli Lenjinu i Trockom. I hteli mi to priznati ili ne, upravo su Srbi pod kontrolom Londona, projugoslovenskom pričom vezali ruke Staljinu koji više nije imao izbora. Za razliku od belogardejaca, četnici jesu bili monarhistička vojska, međutim, kao i u slučaju sa belogardejcima, deo krivice za propast srpske monarhističke državnosti leži i na njima, kao taocima jugoslovenske ideje i kao nekome ko je slepo verovaro verolomnim anlosaksoncima. Kakvi su naši zapadni “saveznici” pokazalo je divljačko bombardovanje isključivo srpskih gradova 1944. godine.

A čiji je zaista bio izbor, J.B. Tito je sam pokazao 1948. godine, kada je posle izlaska iz britanske ambasade potpisao Rezoluciju informbiroa. Dakle, danas uoči proslave 70-godina od pobede nad fašizmom, više je nego očigledno da Staljinov SSSR nije bio neprijatelj srpskog naroda, što se ne može reći i za anglosaksonske “saveznike”. A priča o tome da smo zahvaljujući Staljinu dobili Tita, nije ništa drugo nego novi podmetnuti mit anglosaksonaca, poput mitova o pomoći “saveznika” belogardejcima. Čak i kada su deklarativno bili ruski i srpski “saveznici”, anglosaksonci su i tada radili sve na strateškom urušavanju ruske i srpske državnosti i pomagali antipravoslavne snage u Rusiji i Srbiji. I ako bi neko trebalo da raskrinkava mitove britanske obaveštajne službe, to bi trebali raditi srpski istoričari. Ako danas Srbi nisu svesni da je Čerčil, a ne Staljin bio srpski krvnik, onda to znači da Srbi nisu izvukli pouke iz istorije i da im preti njeno ponavljanje.

 ____________________________

[1] Videti tekst profesora Katasonova na FSK o Breton-Vudskoj konferenciji: http://srb.fondsk.ru/news/2014/05/29/breton-vudska-konferenciia-i-sssr.html

Izvor: Fond Strateške Kulture