Makedonski pasijans obeleženim kartama

Razvoj situacije u Makedoniji sve očiglednije dobija obrise spolja organizovane “obojene revolucije” koja ima za cilj da ukloni neugodnu vladu za arhitekte “Novog svetskog poretka”, radi postizanja konkretnih geopolitičkih ciljeva. Posebno se koriste metodi već isprobani u Jugoslaviji, na postsovjetskom prostoru, kao i u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Tu spada aktiviranje protesta pod formalnim socijalno-ekonomskim parolama, pridruživanje međunarodnih nevladinih organizacija političkoj i drugoj podršci protestima, stvaranje odgovarajuće “pozadine” na nivou EU i svetskih sredstava za masovno informisanje, aktivno spekulisanje sa željom stanovnika da pristupe Evropskoj uniji, i, uopšte, da uđu u okrilje evroatlantizma (čitaj – demokratije), organizovanje pregovora i “okruglih stolova” uz neizbežno posredovanje predstavnika SAD i EU… Nije čudo da je EU na vreme izrazila svoju “duboku zabrinutost” razvojem situacije u Makedoniji po pitanju poštovanja “vladavine prava, osnovnih ljudskih prava i slobode medija”.[1]

U makedonskom scenariju, međutim, postoji još jedna, ali veoma značajna i potencijalno izuzetno opasna karakteristika, koja može da uvuče u sukob čak i snage susednih država. Naime – radi se o albanskom faktoru. Već sada se može reći da je delovanje albanskih ekstremista u Kumanovu i drugim makedonskim gradovima postalo katalizator za scenario “obojene revolucije”. Međutim, najvažnije je to što se delovanje tog katalizatora neće završiti čak ni sa smenom kabineta Nikole Grujevskog. Interesi albanskih ekstremista i protestanata okupljenih oko vođe socijal-demokrata Zorana Zajeva, poklopili su se samo taktički i privremeno – ali ne i strateški. Makedonski Albanci ne delegiraju slučajno u sastav bilo koje vladajuće koalicije samo jednu od svojih političkih partija. U zavisnosti od trenutnog rasporeda snaga – to su ili Demokratski savez za integraciju Alija Ahmetija, ili Demokratska partija Albanaca Makedonije Menduha Tačija (uzgred, obojica su tesno povezani sa ekstremističkim albanskim krugovima na Kosovu i Metohiji). Druga snaga uvek ostane u opoziciji. To omogućava albanskoj strani ne samo da podržava sistem “uzdržavanja i balansiranja”, nego i da u slučaju potrebe “uruši” svaku vladu samo ako se ukaže neophodnost za rešavanjem konkretnih zadataka. A ti zadaci po tradiciji nisu povezani sa rešavanjem socijalno-ekonomskih prioriteta ovog ili onog kabineta, pa čak ni sa njegovom spoljnopolitičkom orjentacijom, nego sa obezbeđenjem interesa celokupne albanske dijaspore sa ciljem njenog maksimalno mogućeg “ujedinjenja” u aktuelnim uslovima.

Uopšte nije slučajno što je današnjem talasu aktivnosti albanskih ekstremista prethodila izjava premijera Albanije Edija Rame za podršku ujedinjenju njegove zemlje sa Kosovom u ovom ili onom formatu – ili u okvirima EU, ili čak izvan njenih granica. Spoljnopolitički resor u Prištini je sa svoje strane već uputio “protestnu notu” vlastima u Skoplju u vezi sa delovanjem makedonskih snaga reda u razbijanju terorističkih struktura u Kumanovu, a poslanik vlade Albanije Ben Bluši lično je posetio makedonski grad posle čega je – ni manje, ni više – izjavio da “Makedonija nije demokratska država”.[2] Istovremeno je ADN – zvanična informativna agencija Albanije – odlučno postavila na svojoj glavnoj stranici materijal koji sugeriše da se vođa makedonske opozicije Zoran Zajev našao u “mladoturskom haosu”, a veoma iskusni Ali Ahmeti, za razliku od njih “i dalje veoma značajno ćuti…”

Međutim, albanski faktor u kombinaciji sa ozbiljnim socijalno-ekonomskim problemima Makedonije, našavši se na periferiji procesa evrointegracija – predstavlja samo jedan od faktora sadašnje krize. O još jednom faktoru posebno aktivno pišu turski mediji, koji su pokazali povećano interesovanje za događaje u Makedoniji. Posebno izdanje Habertürk ističe da su “događaji u Makedoniji neka velika igra uslovljena željom da se spreči realizacija projekta `Turski tok`”. “Možda se u Makedoniji radi o `obojenoj rvoluciji` u organizaciji SAD upravo zbog toga što ta balkanska zemlja računa na prolazak `Turskog toka` preko svoje teritorije” – ukazuje tursko izdanje.[3]

Sa njima je saglasan i časopis Yeni Şafak, koji podseća da ruski projekt “Turski tok” otvara za Ankaru “nove mogućnosti” po pitanju obezbeđenja sopstvene enrgetske bezbednosti i prerastanje Turske u ključni element regionalnog gasno-transportnog sistema. Očigledno se upravo toga – a ne samo jačanja uticaja Rusije – danas pribojavaju SAD, koje uopšte nisu uverene u lojalnost svog tradicionalnog partnera u regionu.[4]

Bilo kako bilo, Ričard Morningstar, direktor Centra za globalnu energetiku Atlanskog saveta i bivši ambasador SAD  u Azerbejdžanu, već je izjavio turskim medijima da Vašington nije uveren u vitalnost projekta “Turski tok”, kao i u mogućnost da Turska prodaje ruski gas po Evropi. Signal je providan. On ima cilj da ubedi Ankaru da odustane od saradnje sa Rusijom u energetskoj oblasti. A u slučaju da Turska ispolji principijelnost i pokaže da shvata sopstvene nacionalne interese – smena vlasti u Makedoniji (koja stoji na putu projektovanog gasovoda “Turski tok”) biće od koristi, a možda čak i potpuna destabilizacija te zemlje. A imajući u vidu da su SAD i njeni saveznici u Briselu navikli da igraju sa nekoliko karata (po pravilu obeleženih), treba očekivati i dalje zaoštravanje situacije po maršruti “Turskog toka”. Zapravo u Srbiji – gde destabilizacija može biti kako unutarpolitička, tako i međuetnička u južnosrpskim oblastima Preševo, Medveđa i Bujanovac. Razume se, pod tim istim “demokratskim” parolama.

___________________________________

[1] http://www.consilium.europa.eu/en/press/press-releases/2015/04/21-conclusions-fyr-macedonia/

[2] http://www.albaniannews.com/index.php?idm=1509&mod=2

[3] http://inosmi.ru/overview/20150518/228095875.html

[4] Yeni Şafak, 11.05.2015

Izvor: Fond Strateške Kulture