Migranti i najveća evropska vrednost

1.

U moru evropskih meinstream političara samo dve žene – Marin le Pen i Sara Vagenkneht iz nemačke Levice (Die Linke) – usudile su se da otvoreno govore o temi koja je, kao nijedna u skorije vreme, svojim isijavanjem ujedinila Evropu, i istovremeno je razbila suprotstavljenim tumačenjima i reakcijama. Naravno, o temi migranata ne može se otvoreno govoriti, a da se ne imenuju krivci za aktuelnu krizu – zapadne vlade na čelu sa SAD, koje su serijama ratova i vojnih intervencija učinile život nepodnošljivim na širokom pojasu veličine bar četiri Evropske unije – od Tripolija na zapadu preko Mogadiša na jugu do Kabula na istoku.

To ćutanje Evrope pred imenovanjem krivca – očiglednijeg od izlaska sunca, treba li reći – ne govori samo o moralnoj nemoći njenih političkih vođa i javnih intelektualaca već i o jednoj političkoj pregaženosti kao hroničnom stanju duha na starom kontinentu. Kad bi Angela Merkel skupila „bar kap hrabrosti“ – kaže Sara Vagenkneht – najmanje što bi od Vašigtona zahtevala bila bi finansijska pomoć koja bi Evropi omogućila da izađe iz ove situacije.

Naravno, nemoć da se imenuje krivac za migrantsku krizu pokazuje pre svega koliko je Evropa daleko od bilo kakvog rešenja, koliko je prinuđena da se bavi samo posledicama, gde nikakve kvote za preuzimanje migranata ne mogu pomoći sem kao rešenje do ponedeljka, budući da je reč samo o pravednijoj raspodeli bola od primljenog udarca.

2.

Činjenice govore da je poslednji talas migranata zapljusnuo evropske obale pošto je Turska otvorila svoje izbegličke kampove, u kojima je bilo smešteno gotovo dva miliona Sirijaca i Iračana. Ispratio ih je autorskim tekstom u Frankfurter algemajne cajtungu Ahmet Davutoglu, gde je svoju zemlju nazvao „tampon zonom između haosa i Evrope“. „Evropa poseduje zgodan refleks da prebacuje problem izbeglica na leđa Turske i da gradi hrišćansku tvrđavu Evropu“, cinično je poentirao turski premijer, podižući rampu za stotine hiljada migranata, naoružanih sa isto toliko migrantskih bedekera, u kojima je kao ciljna tačka označena Nemačka. Koliko god moćna, Turska je mala sila za samostalno izvođenje takvog poteza. Napisi u britanskoj i američkoj štampi – koji su u stopu pratili migrante na njihovom putu, prikazujući ih kao biblijske mučenike i beskrupulozno se obračunavajući sa svakim ko bi se usudio da primeti kako tu nešto nije u redu – pokazali su da egzodus nije nimalo spontan i da je njegovo geopolitičko autorstvo čvrsto kao stena.

Šta je cilj te američke operacije? Ako ostavimo po strani njihove bliskoistočne namere i fokusiramo se na Evropu, dolazimo do nekoliko stvari koje mogu biti zanimljive. Prvo, Amerikanci danas veoma čvrsto drže Evropu, pre svega sredstvima tvrde sile – vojskom, obaveštajnim mehanizmima i medijima, koji, uzgred, sve manje imaju karakter meke, a sve više tvrde sile. Koliko god čvrsta, međutim, to ne može biti perspektivna kontrola, zbog čega Evropa, posebno ona stara, sve više liči na američki nedovršen posao.

U stanju u kakvom su danas i u kakvom možemo pretpostaviti da će biti za, recimo, deset godina, SAD mogu perspektivno da kontrolišu samo dve Evrope – potpuno dehristijanizovanu i potpuno nacifikovanu. U oba ova procesa – pa i u onom trećem, koji se može pojaviti kao njihov nus i o kome će reči biti kasnije – migranti imaju važnu ulogu.

Proses dehristijanizacije Evrope, iako na temeljima Francuske revolucije, posebno ubrzanje dobio je posle 1945. godine i dubokog američkog ulaska na kontinent, dok je posle pada SSSR postao galopirajući. Govoriti o hrišćanskoj Evropi – veoma je važno – ne podrazumeva, kako razmišljaju sekularisti, kontekst konfesionalne diferencijacije, već hrišćanske eshatologije. U njoj su ljudski životi, uprošteno rečeno, određeni dugom prema precima i potomcima, a ne prema sopstvnoj zadnjici, i zato je upravo ta eshatologija poslednja brana pred korporativnim i potrošačkim društvom, vođenim idealom da nam svaki dan bude Sv. Valentin.

Masovan ulazak muslimanskih migranata – ukoliko govorimo o milionima ili desetinama miliona – teško da bi stvorio multikonfesionalnu harmoniju, pre bi munjevito dovršio proces dehristijanizacije kao potpunog gubitka svake duhovne dimenzije ljudskog života u Evropi. Kontrola bi tada mogla da postane potpuna jer pojmovi slobode i otpora stvaraju se u duhu, oni nisu potreba ni tela ni čula.

3.

Otpor Evrope tome – u uslovima kad je ona toliko neslobodna da ne može ni da imenuje pravog krivca za problem i samim tim da na tom izvoru potraži njegovo rešenje – neminovno bi se izlio na migrante. Ta vrsta otpora probudila bi uspavane duhove prošlosti i Evropu drugi put uvukla u nacizam, koji – nikad ne treba zaboraviti – nije nemački ekskuzivitet, već malo šira i starija pojava od Hitlera, koja ga je pritom i nadživela. Ponovo nacifikovana kroz otpor migrantima, Evropa bi ubrzo gubila legitimitet za sve svoje političke i kulturne akcije, kompromitovala bi svoju težnju za slobodom – ako je još nešto od toga ostalo van marginalnih krugova. Na kraju, delegitimisala bi svoje pravo na puku egzistenciju, postajući lak plen bez nade u zaokret.

Ne treba zaboraviti ni treću mogućnost, sa kojom računaju Amerikanci i Britanci, a koja se može pripisati njihovom prekomorskom mentalitetu. Ako, dakle, preko migranata ne uspe ni dehristijanizacija ni nacifikacija Evrope, uvek se može računati na potpuni haos. Potom će sesti u svoje brodove, puni poverenja da, ako Evropa već nije njihova, neće biti ničija. Jer – kako bi rekao Čerčil – nećete vi živeti tamo.

Rekao bih da je, svesna svega toga, Merkelova raširila ruke migrantima, znajući da će njena zemlja lakše podneti da se ona pretvori u migrantsku majku nego da joj cinični britanski karkaturisti docrtavaju hitlerovske brčiće, kao što ih danas crtaju ispod Orbanovog nosa. Povratak na te brčiće Nemačka bi teško podnela, pa gorku čašu Merkelova ispija dosta energično, dok njeni mediji ispisuju čak i takve gluposti kako Nemačkoj upravo nedostaje pola miliona vrednih radnika sa Bliskog istoka, tako da nesrećnim Sirijcima valjda već na granici oblači plave kombinezone i tura im francuske ključeve u šake.

Sve su to ketmanske gluposti. Naime, godinama već u Evropi traje jedna druga migracija, o kojoj se manje govori. Milioni najvitalnijih žitelja Istočne a sada i Južne Evrope pretrčavaju u Zapadnu. Naravno, radnici iz prepolovljene Litvanije, opustele Bugarske i desetkovane Portugalije već u drugoj generaciji postaju Nemci, dok sa Turcima, najsekularizovanijim afro-azijskim muslimanima, stvari idu mnogo teže. Elem, bliskoistočni migranti Nemačkoj trebaju koliko i veliki kašalj, koji se, međutim, prihvata gotovo sa radošću kad mu je alternativa pomor iz američkih ruku.

4.

Naravno, Nemačka kao ekonomija i društvo može da podnese milion migranata, pa i više od toga, ali ne može deset miliona. Dok Merkelova širi ruke prema izbeglicama, izbegavajući one docrtane brkove na svom licu, Viktor Orban, preuzima formacijsku ulogu neke vrste nemačke izvidnice (ne treba zaboraviti da ga je Merkelova posećivala u Budimpešti i pošto su ga Amerikanci nazvali nacistom i uveli mu sankcije). Naravno, Orban neće moći da zaustavi priliv migranata, neće moći čak ni preko svoje zemlje, njegova uloga je u tome da uspori proces i obeshrabri deo migranata, koji svoje sledbenike najviše ohrabruju kad im jave da su kroz Evropu prošli kao kroz puter.

Zato je veoma glupo da Orbana nazivamo nacistom, koliko god da je u Mađarima proradilo, pa su se primili na maltretiranje migranata, utoliko pre što je reč o propagandnoj matrici koja dolazi sa Atlantika. Orbanova uloga je mnogo šira od te primitivne tipologije, što ne znači i da bi ga trebalo uzimati kao svetao primer. Kad bi se cela Evropa ponašala poput njega, to bi upravo bio jedan od američkih željenih scenarija za punu trajnu kontrolu nad njom. Da to što Orban radi ne treba pokušavati kod kuće, najbolje su u četvrtak i petak ilustrovali Hrvati. Taman kad su prvi put od „Oluje“ primili na svoju teritoriju veću grupu nehrvata, a da nisu furešti, izdržali su do uveče, a onda im se smučilo. Sutradan je premijer Milanović izašao pred medije i rekao da to tako više ne može, uveren da bar malo liči na Orbana, a ličio je na svoje što skorije, što starije političke pretke, ako razumete o čemu govorim.

Sa druge strane, dok sa Orbanom dobijaju na vremenu, Nemci su povukli i jedan ofanzivan potez, iznenađujuće blizu onome o čemu govore Le Penova i Vagenknehtova. Naime, Nemci su nagovestili izlazak iz pakta sa SAD, koji je trebalo da spreči rusko mešanje u sirijski rat, dok je ministarka odbrane Ursula fon der Lejen, javno pozdravila Putinovu ideju za borbu protiv Islamske države, tvrdeći da je reč o zajedničkom interesu. Ta situacija, koju će Nemci, Rusi i Francuzi razrađivati narednih dana, pokazala je da sudbina slobodne Evrope, na gotovo isti način kao i 1941. godine, leži u rukama Rusije, i da se ta sudbina, opet isto kao i onda, može odvijati uz odmaganje, ravnodušnost ili pomoć Evrope Rusiji.

5.

Svojim stavom prema migrantima Srbija je uspela da izbegne aspekt nacifikacije. To je veoma dobro, utoliko više što je Srbija retka evropska zemlja koja bi jednako teško mogla da podnese ponavljanje globalne percepcije iz 90-tih kao i Nemačka iz 40-tih godina, koliko god se na nivou dobrih argumenata slagali da to dvoje nije uporedivo. Problem je, međutim, što Srbija nije izbegla onaj drugi aspekt – dehristijanizacije.

Srbija, koja je tradicionalno bila otvorena prema migrantima različitih nacionalnosti i vera, danas nije ni u ekonomskoj, ni u duhovnoj, ni u „energetskoj“ situaciji da bi mogla da primi goste u nevolji na više nego što je to neophodno. Rečju, Srbija je u stanju opadanja svake vrste, kad ne bi mogla da se suoči sa prijemom većeg broja migranata na duže vreme bez velikih unutrašnjih potresa.

E sad, samo naivni i neznalice veruju da Srbija može stajati na sred migrantskog koridora i imati autonomnu politiku prema tom problemu. Ostalo je, međutim, nejasno – ne zadugo, doduše – da li Srbija prema migrantima sledi američki koncept (primaj sve, šta košta da košta) ili nemački (primaj što moraš, a što moraš neka izgleda kao da hoćeš). Prvi koncept je, naravno, samoubilački; problem je, međutim, što drugi nije spasonosan. Iako je bolje slediti nemački koncept – čemu je Srbija, čini mi se, bliža – on za zemlju podrazumeva i velike opasnosti. Naime, Srbija diplomatskim sredstvima, pre svega preko Nemačke, mora da obezbedi nesmetan prolaz izbeglica preko Mađarske i Hrvatske, pa makar za to platila cenu time što će ući u kvote zemalja EU. Ako se tako Nemačka napuni, pa se migranti preliju na nas i okolne zemlje, biće to nesreća cele Evrope, koju nismo mogli da izbegnemo. Ako, međutim, Srbija dođe u situaciju da za Nemačku i ostale zemlje EU kupuje socijalni mir tako što će posati neka vrsta sabirnog centra za stotine hiljada migranata, to neće biti pitanje dobre ili loše odluke, već nečeg što socijalna struktura zenlje neće moći da podnese. Posledica toga neće biti, kako tvrde domaći klaustrofobi, promena nacionalne strukture stanovništva, utoliko pre što će zemlja biti u takvom stanju da će migranti gledati da što pre pobegnu iz nje, makar kopajući podzemne kanale. Radi se o tome da zemlja neće moći da podnese prevelik broj migranata u prevelikom vremenskom roku, i o tome valja misliti jer neće biti prvi put da ono što Ameri rade Nemcima, Nemci rade nama, pa puta dva.

6.

Naravno, koliko god duboko u džepovima držali palčeve Putinu, evropski lideri teško da će postati deo rešenja za problem migranata. Taj problem se rešava tamo gde se suštinski brani Evropa. A Evropa se danas brani u Damasku. Koliko je to tačno, valja se nadati da nikad nećemo saznati, jer, ako Damask padne, i kada prema Evropi pokulja sve na hiljadu i po kilometara uokolo, tada može sve od Atine do Hamburga da postane Bliski istok, i tada će mnogi od nas uzeti svoje rančeve i smart telefone, i sami postati migranti. Ako se oko toga slažemo, tada ćemo se lakše složiti da Evropu, uključujući i Srbiju, danas brane dvojica muslimana – Asad i Rohani – i jedan hrišćanin – Putin. I niko od onih koji sebe tako ponosno nazivaju Evropljanima. Jer – nikako ne treba zaboraviti – Evropa se ne brani od migranata, oni su potpuno nevini. Evropa se brani od Amerike.

Zato je najmanje što možemo da tu činjenicu nikad ne ispustimo iz vida, da ne dozvolimo sebi pod pritiskom slika koje gledamo nikakvo antiislamsko raspoloženje i da posebno znamo da su sve ruske pobede, čak i kad ne učestvujemo u njima, i naše. I da, kad već nismo kadri da branimo bedeme Damaska, ne dozvolimo sebi da atakujemo na njih. To važi i za Merkelovu, i za Vučića, i za svakog od nas. Ja veću evropsku vrednost od te danas ne vidim.

Izvor: Novi Standard