Migrantska kriza i hrvatski „hot spot“

„Hrvatska ovaj teret više ne može i neće prihvatati. Mi na način na koji je to formalno propisano popisivati nećemo. Dat ćemo im vode, hrane, zbrinuti i nek idu dalje. Nećemo nikako sprečavati ljude da ulaze, no nećemo ih sprečavati ni da izlaze. Hrvatska neće postati ‘hot spot’“[i], rekao je hrvatski premijer na konferenciji za novinare povodom izbegličke krize.

U petak 18. septembra, u podne i dvadeset dva minuta obratila se i ministar spoljnih poslova Hrvatske izjavom da je do tog trenutka u Hrvatsku ušlo 13 500 izbeglica „što je najbrže i najviše migranata u tako kratkom periodu“, rekla je Pusić i dodala da je od svih njih, tek,  jedna žena sa decom zatražila azil u Hrvatskoj. Za ministra spoljnih poslova Hrvatske, situacija je „pod kontrolom“ i država Hrvatska se „može nositi s tim“.

Dok s druge strane stižu potpuno drugačiji stavovi koji se tumače u hrvatskim medijima kao „politički marketing desnice“. Naime, Tomislav Karamarko je na Međunardodnoj bezbednosnoj konferenciji u organizaciji HDZ „Zagreb 2015“ izjavio:

„Vlada se nije pripremila za ovaj izbeglički talas iako se najmanje tri meseca znalo što će se dogoditi. Ministar Ostojić je rekao da je dogovorio sa Slovenijom koridor za izbeglice, ali njihov premijer je rekao da ništa nije dogovoreno i sada postoji opasnost da u Hrvatskoj ostane nekoliko desetina hiljada izbeglica duže vreme“[ii]. Za Karamarka rešenje je u izvođenju vojske na granice „kako bi se pokušalo zaustaviti dodatni dolazak izbeglica“. I u tome lider HDZ nije usamljen. Sve veći broj političkih aktera do same predsednice Hrvatske u vojsci i zatvaranju granica vidi izlaz. Dok premijer Milanović iako pod pritiskom zemalja krajnje destinacije (Austrija i Nemačka) jasno stavlja do znanja da ima „srca ali i pamet“ i da će izbeglice pustiti da prođu do željenih destinacija. Zvanično, time je Hrvatska prešla na plan B. Faktički, to je značilo: na otvaranje koridora za prelaz preko teritorije do sledeće tačke. U ovom slučaju Austrije, potom i Nemačke, pa dalje i Švedske.

Sve su prilike da će se u narednim satima i danima, iz Hrvatske kao i uostalom i drugih tranzitnih zemalja, organizovano prevoziti izbeglice do granice sa drugim zemljama. U ovom trenutku, pod talasom izbeglica koji ne staje, drugog rešenja nema. Dok Brisel razmatra, pregovara, debatuje i šalje šačicu para zemljama koje su strpali na periferiju bloka, svaka pojedinačno zemlja polako ali sigurno cepa u parampardžad Šengenski sporazum i zatvara svoje granice. Umesto nekada otvorene Evrope, mapa Starog kontinenta postaje karta čeličnih i žičanih ograda država koje uz ili bez proglašenja vanrednog stanja izvlače vojske na granice.

Tako je EUropa odsanjala svoj „san“ i tako je perfidno uvučena u sukobe koji na površinu izvlače iste one animuzitete zbog kojih je, tobože, EU projekat bio i ozvaničen: zbog uspostavljanja trajnog „mira“. I, više niko ni sa kim ne „pregovara“. „Džin“ ili Nemačka ne želi više da čuje „patuljke“ što bi značilo sve ostale zemlje bloka, na Balkanu stara priča: Srbija i Hrvatska dele „note“ od oštrih do oštrijih, Hrvatska i Slovenija po starom ritmu prebacuju lopticu s jedne na drugu, Mađarska neće ni da čuje za Hrvatsku, kažu i bez izbeglica „naši su odnosi na najnižem nivou“[iii]. I, tako u nedogled. Kao pred…

Uostalom, ne možemo a da ne napravimo (ponovo) paralelu: zar se ovako kako se rastura EU projekat, nije po šavovima pokidao projekat poznatiji kao SFRJ. Zar, kad je pao Varšavski ugovor, nije odlučeno da stara Jugoslavija više nikome ne treba? Zar, tada nismo svi postali primer bahatosti unipolarnog sveta, koji u ovim trenucima živi sopstveni „bumerang efekat“. Srbima, posebno sa Kosova i Metohije, „poznat“ primer(ak) izvršioca odluka unipolarnog centra moći, Marti Ahtisari pre nekoliko dana britanskom Gardijanu je „otvorio dušu“ i priznao da je Zapad odbio ruski predlog pre tri godine da Asad odstupi sa pozicije sirijskog lidera u sklopu mirovnih pregovora. Međutim, SAD, Francuska i Velika Britanija bile su „uverene da će Asad pasti“[iv], prisetio se Ahtisari. Za njega je najintrigantniji razgovor bio s ruskim Ambasadorom pri UN, koji je ponudio rešenje:

„Najintrigantniji je bio sastanak s Vitalijem Čurkinom, pošto sam ga poznavao,“[v] prisećao se Ahtisari. „ Ne slažemo se uvek po svim pitanjima, ali možemo iskreno da razgovaramo. Objasnio sam mu zašto sam došao i on mi je rekao ‘Marti, sedi i reći ću ti šta treba da uradimo’.[vi]

Ruski predlog bio je jasan te 2012, prvo da se opozicija nikako ne naoružava, drugo da treba da odmah počne dijalog opozicije i Asada i treće, pronaći „elegantno“ rešenje za povlačenje Asada, rekao je nekadašnji finski predsednik. Dodavši da je predlog prosledio stalnim misijama pri UN SAD, Velike Britanije i Francuske, ali da su oni bili tako uvereni da će Asad biti „zbačen s vlasti za nekoliko nedelja“, da ruski predlog jednostavno nije imao nikakvih šansi. „Prilika je bila propuštena“, priseća se Ahtisari i sada EUropa se suočava s pravim egzodusom: više od jedanaest miliona ljudi proterano je iz svojih domova, preko 220 000 žrtava broji do sada rat u Siriji:

„Trebalo je da sprečimo sve ovo da se desi, ovo je katastrofa koju smo sami napravili, ovi talasi izbeglica u Evropi“, kaže Ahtisari i zaključuje „ne vidim drugu opciju osim da se staramo o tim nesrećnim ljudima…Plaćamo račune koje smo sami sebi napravili“.[vii]

Da Zapad plaća sopstvene račune, to je jasno. Međutim, nije jasno zašto je, tek sada nekadašnji finski predsednik iznenada „progovorio“ o razgovoru koji je trebalo da baci potpuno novu senku na ulogu Rusije u sirijskom konfliktu. I, način na koji je Ahtisari posložio detalje razgovora upućuje da se u stvari sve vreme radilo o smeni režima-odlasku Bašara el-Asada s vlasti. Za Zapadnu hemisferu, sledstveno događajima koji su, kako vidimo izmenili kartu sveta, „pakovanje“ vlasti prema njihovom nahođenju naprosto je modus operandi. Ali, kakve veze Rusija ima s tim?!

I, dan posle Ahtisarijeve „ispovesti“ usledio je demanti Kremlja:

„Još jednom da ponovim, Rusija se ne bavi smenama režima“ izjavio je portparol Kremlja Dmitrij Peskov. 

Stvar je, dakle i zvanično postala kristalno jasna. 

Zapad je ostao „usamljen“ u projektu koji mu je eksplodirao u lice. Projektu koji su sprovodili uvođenjen brutalne sile u međunarodne odnose. I toliko o računima i njihovom plaćanju. Premda, kako stvari stoje pre će biti da su Evropi ispostavljeni računi, koje će Stara dama plaćati, sve su prilike, decenijama. I, ovo je tek još jedan u nizu istorijskih primera, pravljenja trulih kompromisa koji kad-tad eksplodiraju u lice. Potčinjenost jednom centru moći, Vašingtonu, kao i savezništvo u agresivnom montiranju unipolarnog sveta, ovih dana potvrđuju sudbine svih američkih saveznika koji su „demontirani“ kada više nisu bili od koristi.

________________________________

Uputnice:

[i] http://www.jutarnji.hr/policija-zatvorila-granicu-prema-srbiji–izbjeglice-do-daljnjega-ostaju-kod-nas/1420334/
[ii] isto
[iii] isto
[iv] http://www.theguardian.com/world/2015/sep/15/west-ignored-russian-offer-in-2012-to-have-syrias-assad-step-aside
[v] isto
[vi] isto
[vii] isto

Izvor: Fond Strateške Kulture