Муџахедини у БиХ – муџахединске базе (3)

Први део текста можете прочитати овде.

Други део текста можете прочитати овде.

У другој половини 1992. године, када је избио сукоб у средњој Босни, страни муџахедини су се укључили у борбу. Набављали су оружје и униформе за локално становништво и организовали војну обуку. Као што ће касније бити јасно, муџахедини су систематски учествовали у борбама на страни Армије БиХ.

С обзиром на свој наводни хуманитарни ангажман, муџахедини су на почетку међу локалним становништвом уживали одређен степен поверења и подршке. Приступали су им млади мушкарци, чак и малолетници; војници Армије БиХ дезертирали су из властитих јединица како би се придружили страним муџахединима, нарочито због материјалне користи. Неки од муџахедина женили су се с домаћим девојкама.

Но, с временом су страни муџахедини почели ширити фундаменталистичку визију ислама. Налагали су босанским женама да се покривају, осуђивали конзумацију алкохола и од домаћих муслимана тражили да се држе ислама. Страни муџахедини упадали су у кафиће и ресторане у којима се служио алкохол. Када би видели неку жену или младу девојку да је одевена на непрописан начин, жестоко би реаговали. Због тако строгих ставова односи између странаца и домаћих људи постајали су све лошији.

Значајније муџахединске базе, евидентиране и у Хашком предмету и пресуди против генерала Енвера Хаџихасановића и пуковника Амира Кубуре, су биле:

а) База у Пољаницама

База Пољанице налазила се покрај села Мехурићи у северном делу долине Биле. Долина реке Биле налази се северозападно од Травника, северно од главног пута који повезује градове Зеницу и Травник. Та долина била је део зоне одговорности 306. бригаде. Страни муџахедини у Мехуриће су стигли у другој половини 1992. године.

Цивилна власт у Мехурићима, односно ратно председништво места, дозволило је да се десетак страних муџахедина смести на други и трећи спрат основне школе у Мехурићима с образложењем да је реч о представницима хуманитарних организација које цивилном становништву доносе помоћ, пре свега храну и друге основне потрепштине. Ти муџахедини напустили су основну школу када се тамо крајем 1992. или почетком 1993. године сместио 1. батаљон 306. бригаде. Но, у школи су задржали једну или две канцеларије.

Након тога преместили су се у куће Савића у Пољаницама, засеоку који се налази око 500 метара од села Мехурићи. Чини се да се ова муџахединска база састојала од најмање једне куће и једне стаје те да се тамо налазила и једна велика ливада коју су муџахедини користили за гимнастику и молитву. Око базе није било никаквих препрека нити барикада. Постојала је само некаква ограда. Међутим, према речима сведока који су покушали ући у базу, на улазу је стајао наоружани стражар који је спречавао улаз.

Што се тиче броја муџахедина у тој бази, сазнања се знатно разликују. Постоје тешкоће с прецизном проценом броја присутних бораца, нарочито с обзиром на чињеницу да су се они много кретали унаоколо и да су носили традиционалну арапску одећу, што је локалном становништву отежавало њихово распознавање.

У предмету Енвер-Хаџихасановић – Амир Кубура пред трибуналом у Хагу, сведок Сулејман Рибо, изјавио је, да је последњих шест месеци 1992. године у Мехурићима боравило око 100 муџахедина. Проценио је да се тај број повећао током 1993. године и да је њиховим редовима пришао одређени број домаћих људи. Лично је познавао дванаестак локалних Муслимана из регије Мехурића који су се прикључили страним муџахединима. Осим тога, велик број избеглица протераних из других регија БиХ дошао је у општину Травник и придружио се муџахединима у бази Пољанице.

Сведок ХБ сматра да је у бази било око 150 бораца, док је сведок ХЕ говорио о 50 страних и 50 домаћих бораца. Сведоци Есед Сипић и Асим Делалић, обојица бивши припадници 306. бригаде, посведочили су да су припадници 306. бригаде дезертирали из те јединице како би се прикључили страним муџахединима. Проценили су број дезертера на педесетак. Када је сведок Ахмед Куленовић у аугусту 1993. с Мехмедом Алагићем отишао у базу, видео је пет или шест наоружаних и осам до десет особа у униформама, али ненаоружаних. Међутим, не зна да ли је тамо било и других бораца.

Веће примећује да су према речима тих сведока у бази боравиле различите групе бораца: пре свега, тамо су били страни муслимански борци, о којима сведоци најчешће говоре као о “муџахединима”, а уз њих су тамо боравили и Бошњаци, било из те регије, било из других делова БиХ. Међу мештанима су, с једне стране, били бивши припадници Армије БиХ који су напустили своје јединице да би прешли муџахединима, а с друге стране они који никада нису ни били у војсци, међу којима је било и малолетних особа, и који су се одмах прикључили војницима у бази. У бази Пољанице било је и бивших припадника муслиманских снага из Травника, од којих је један део ушао у састав регуларних војних јединица, док су се други одмах прикључили муџахединима из поменуте базе.

Неки су се сведоци присетили имена одређених муџахедина смештених у тој бази. Више сведока је поменуло присутност извесног Рамадана у Мехурићима. Он је говорио босански/хрватски/српски и каткада је служио као преводилац. Према речима сведока Сулејмана Рибе, извесни Осман Тахировић у бази је радио као кувар. Рибо се такође сећа да се редовима муџахедина у Мехурићима међу првима прикључио Рамо Дурмић и да је он слободно могао улазити у базу и из ње излазити.

Сви су сведоци изјавили да су се муџахедини много кретали по том подручју, најчешће теренским возилима марке “Тојота”. Ретко су се кретали пешице. Сведок Сулејман Рибо проценио је да су муџахедини имали десетак возила. Та возила нису имала регистарске таблице. Више сведока је изјавило да на муџахединима смештеним у бази нису видели никакве ознаке. Муџахедини су се у бази бавили различитим активностима. Између осталог, организовали су војну обуку за добровољце који су пристали да остану у бази. Осим тога, одлазили су на извиђачке задатке и учествовали у борбама на линији фронта против српских и хрватских снага, због чега је тешко оценити колико је муџахедина заиста било присутно на подручју Мехурића.

б) База у Орашцу

Године 1993. село Орашац било је део општине Травник, која је била у зони одговорности Трећег корпуса Армије БиХ. Према речима сведока ХЕ, база Орашац налазила се у зони одговорности у надлежности ОГ “Босанска крајина”. Орашац је било мало хрватско село од 35 кућа. Чини се да су хрватски сељани Орашац напустили у раздобљу између 24. априла 1993. и 8. јуна 1993., након убистава почињених у Милетићима 24. априла 1993. Желели су се сместити у неко веће село, где су се надали да ће бити заштићени од напада.

Муџахедини су у Орашац стигли у другој половини 1993. године. Тамо су од монтажних елемената изградили зграду на четири спрата. Сместили су се и у куће хрватских сељана. Видео-касета П 761 садржи снимке различитих објеката које су муџахедини користили у бази, укључујући и зграду за састанке и молитву, као и објект у којем су држани затвореници. Док су у октобру 1993. боравили као заробљеници у бази Орашац, сведок Иво Фишић, као и заштићени сведоци „З12“ и „З13“ тамо су видели стране и домаће муџахедине. Није јасно колико је муџахедина боравило у бази. Муџахедини су своју базу у Орашцу задржали најмање до 1996 године.

в) Град Травник

Више сведока је изјавило да су од друге половине 1992. у Травнику виђали стране муџахедине. Страни муџахедини могли су се видети на разним местима у граду, нарочито у канцеларијама различитих хуманитарних организација које су организовали у близини џамија у граду.

г) Град Зеница

Сведоци који су дали исказе пред Већем говорили су и о присутности страних муџахедина у граду Зеници. Муџахедини су виђани у Травничкој улици, на броју 34.

Уз то, страни муџахедини виђани су и у музичкој школи у Зеници. Заштићени сведок XА је потврдио да је крајем мјесеца априла 1993. на спрату школе видео три или четири странца који су говорили арапски и који су носили велике браде и пушке. Око кундака пушака биле су завезане мараме с арапским словима. Изнад врата просторије за коју се чинило да служи као спаваоница стајали су натписи на арапском и сведок је успео прочитати натпис написан латиницом Хезболах.

Од обавештајне службе у својој јединици Живко Тотић је дознао да су неки од страних муџахедина смештени у музичкој школи у Зеници. Ти муџахедини били су наоружани, носили су униформе и били су из земаља северне Африке, те из Сирије, Саудијске Арабије и Јордана. Према речима сведока, ти су људи у Зеници виђани од краја 1992. до 1993. године.

Други сведоци говорили су о локалним муџахединима с дугачким брадама који су боравили у школи. Након борби 18. априла 1993. муџахедини су се сместили и у згради “Ватросталне” у Подбрежју у околини Зенице, бившем штабу команде бригаде “Јуре Францетић”. Чини се да је иста зграда касније служила као база и за јединицу “Ел Муџахедин”. С обзиром на то да су муџахедини стално били у покрету, тешко је тачно одредити колико је муџахедина било смештено у тој згради.

д) Арнаути

Од отприлике месеца октобра 1992. постојала је и једна база за обуку који су држали турски муџахедини у Арнаутима, селу удаљеном двадесетак километара од Зенице. Чини се да су муџахедини из те базе учествовали у борбама на планини Змајевац јужно од Зенице 18. априла 1993.

ђ) Бијело Бучје

Током 1993. године муџахедини су били присутни и у Бијелом Бучју. Изгледа да су ти муџахедини били део муџахединске групе стациониране у Пољаницама и у Зеници.

е) Равно Ростово

Чини се да је муџахедина било и у Равном Ростову североисточно од Бугојна, иако Веће није утврдило о којој је тачно групи муџахедина била реч.

ж) Основна школа Јабланица код Тешња

У овој бази смештене су биле три групе: алжирска група, египатска група и група из Рубеа. Алжирску групу предводио је Белкасем Бенсијах „Меџд“ а неки од њих попут Хануф Мунира и Боуделе Хаја венчали су локалне Бошњакиње и добили држављанство БиХ. Групу из Рубеа предводили су Лионел Димон „Абу Хамза“ и Кристофер Каце. Иако су и алжирска и група из Рубеа били под контролом француских тајних служби и војне безбједности, ипак је контролу над њима, на локалном терену, успешно спроводио локални шеф полиције у Тешњу Шемсудин Мехмедовић, који је и лично учествовао у обезбеђивању држављанства Алжирцима и потписивао њихове изводе из матичне књиге венчаних.

Што се тиче египатске групе она је дошла под окриљем и заштитом британске тајне службе. Египатску групу предводио је Абу Хамза ел Масри „Фатих Камел“, имам џамије у Финсбери парку (Лондон) и сарадник енглеске обавештајне службе МИ6.

Иначе, први вођа страних муџахедина у средњој Босни 1992. године био је Абу Абдел Азиз, пореклом с арапског полуострва. Из БиХ је отишао почетком 1993. године како би обезбедио финансијска средства којим ће се финансирати муџахедини. Тада је команду над муџахединима преузео један Египћанин по имену Вахуди који је након отмице Живка Тотића 15. априла 1993. команду над муџахединима предао Абу Харису из Либије како би се могао усредсредити на војна питања. Абу Харис је преговарао о размени заробљеника с представницима посматрачке мисије Европске заједнице и с ХВО-ом. Касније у лето 1993, Абу Харис је постао вођа јединице “Ел Муџахедин”, док је Вахудин остао на положају војног команданта. Вахудин је почетком октобра 1993. погинуо у заседи ХВО-а у близини Новог Травника. Абу Харис је 1995. погинуо у Жепчу.

У једном тренутку је команду над муџахединима преузео Абу Мали и задржао је до краја рата, контролишући муџахедине и до 2000. године када је под притиском локалних власти у Маглају (уз подршку владе Сједињених Америчких Држава, ОХР-а, канцеларије УН и ОЕБС-а) на Алију Изетбеговића морао, заједно са својим војницима и мисионарима, да напустити село Бочињу у коме је боравио и деловао али и саму БиХ.

Практично, већ од почетка 1993.године, присуство муџахедина, изглед, понашање и начин практиковања вере убрзо су постали извор честих конфликата и са локалним муслиманским становништвом и припадницима АРБиХ, којима су наводно дошли помоћи.

„Помоћ муслиманској браћи“ у Босни, и током рата, убрзо је постала терет јер су муџахедини из Египта, Саудијске Арабије, Судана, Јемена, Алжира… покушавали врло агресивно променити секуларни начин живота становништва, навике и систем вредности натурајући сасвим непознате облике понашања овдашњем становништву.

Више међународних истрага накнадно је утврдило да су у доласку исламских добровољаца асистирале неке међународне хуманитарне организације, као и део власти у Сарајеву. Почетком ’90-их као главни центар за окупљање и слање добровољаца у БиХ служио је Исламски институт за културу (ICI) у Милану, на чијем је челу био шејх Анвар Шабан, верски вођа муџахедина у БиХ. Касније истраге италијанског и америчког правосуђа повезале су ICI са више терористичких напада и означиле га као “главни пункт Ал каиде у Европи“.

(наставиће се…)

---

Извор: Српски став