Naivni Turci i neobavešteni NATO

Od kada se dogodilo podmuklo obaranje ruskog aviona od strane Turske, kao akt otvorene ratne provokacije, napisano je i izrečeno nebrojeno analiza i komentara i uglavnom se taj događaj tumači kao nekakav nesmotreni i sirovi, izlovani čin ili osveta, maltene otrgnutog i pobesnelog dvojca Erdogan-Davatoglu, te članova njihovih familija i belosvetskih mafijaških naftonosnih krugova.

Može li se zamisliti da državni vrh Turske (ovakav kakav je, a samostalan sigurno nije) ne vodi računa o NATO saveznicima i usaglašenoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, kako neprestano ističu i u prvi plan stavljaju severnoatlantski i zapadnoevropski moćnici? I pri tom, da bi naivnost bila ubedljiva, potrebno je verovati da su ti isti – NATO partneri – bili pospani i iznenađeni. Sve sa naknadnom pameću ističući pravo Turske da brani svoje nebo.

Zaista teško za onoga ko koristi moždane vijuge. Skoro pa nezamislivo, imajući u vidu kako funkcioniše poodavno uspostavljeni, neskriveni globalistički poredak zapadnih sila, koji se brutalno nameće nepokorenom delu čovečanstva. Za one koji još uvek nisu raščistili sa izvikanom frazom „teorija zavere“ – taj poredak funkcioniše u vidu piramide. Geometrijskog „tela“ gde je sva moć skoncentrisana „u vrhu“.

Dakle, stvari treba postaviti upravo suprotno od onoga što je do sada činjeno i ugao gledanja okrenuti za sto osamdeset stepeni. Naravno, teško će se (bar u ovoj fazi) doći do svedoka i suvih dokaza u vidu planova, direktiva, odluka i tome slično, ali nam događaji koji su se odigrali poslednjih četvrt veka i osobito najnoviji, tokom prošle i ove godine, prosto iscrtavaju jedini ispravan vektor za pravilno rasuđivanje.

Napisah nedavno u tekstu „Operacija Gladio u Francuskoj – početak kraja ili kraj početka“, osam dana pre obaranja ruskog Suhoja (u pokušaju tumačenja događaja na ulicama Pariza kao i zbog čega je izvedena brutalna tajna operacija globalista, a ne SAD ili evropskih država kao takvih), između ostalog i sledeće:

(…) treba ih sada spasavati (ali ne samo njih – Isilovce – već i izvorišta nafte koja su do sada držali a najznačajnija su baš kod Rake!) tako što će ih navodno tući svim snagama. Sve dok ne pogode neki od ruskih borbenih aparata, pa tako krene ozbiljna bitka sa glavnim protivnikom, ili dok se ne donese odluka i započne kopnena operacija širih razmera. Podrazumeva se protiv Asadove, jedino legalne oružane sile (…)

U jednom drugom tekstu s početka oktobra ove godine, sa simptatičnim nazivom „Vojna neutralnost Srbije je velika prevara sa ozbiljnim posledicama“, prognozirao sam sledeće:

(…) i, šta ćemo kao država svrstana u evroatlantsku zajednicu, ne neutralna, dakle, činiti (…) u vremenu u kojem je sasvim izvestan direktan oružani sukob između Rusije (i njenih iskrenih i poštenih saveznika kao što su Sirija, Iran, Kina…) s jedne i članica NATO-a predvođenih SAD-om i Velikom Britanijom (preko tzv. Islamske države i osobito Turske odnedavno) sa druge strane?

E, sada, da li su ove nekakve vidovnjačke sposobnosti? Ili, možda, izvori iz Londona, Vašingtona, Brisela javljaju autoru unapred šta će se zbiti? Apsolutno – ne. Samo malo logike (i nepromenjene svesti, dakle, suprotno od onoga na šta cilja naš premijer) i odgovori su tu, ispred očiju. U protivnom, što bi se lekarskim jezikom reklo – pogrešnom dijagnozom dolazi se do promašaja, brojnih nedoumica i sveopšte zabune i lutanja, što sve zajedno proizvodi pogrešne zaključke. I lečenje.

Zato i nije jasno široj javnosti, recimo, zbog čega Turska (i koja je to moćna sila primorava) žrtvuje kvalitetne, poodavno uspostavljene političke i posebno ekonomske odnose i intezivnu saradnju sa Rusijom? Ako je to SAD, šta su čekali do sada, zašto nije preventivno delovala? Kako je moguće da je jednim potezom sebi proizvela nesagledivu štetu? Zatim, da li je moguće da tolike zapadne sile više od godinu dana ne mogu da neutrališu snage tzv. Islamske države, otkuda terorizam u Evropi i kojim to polugama islamski ekstremisti daljinski potpaljuju donedavno mirni kontinent, zbog čega je ID zainteresovana za Balkan, koja to „tajna ruka“ rukovodi (za sada) izolovanim incidentima širom Bosne i Hercegovine, i tako unedogled.

Na prvi pogled sveopšta konfuzija, ali, odgovor je veoma prost. Ta sila je onaj vrh, one piramide iz prethodnih pasusa. Znači, to nisu aktuelni vlastodršci počev od Velike Britanije i SAD, preko evropskih država, zatim, Kanade i Australije, do poslednje sunitske despotske tvorevine na Bliskom istoku, koji su samo marionete – operativne poluge za izvršavanje zadadataka stvarnih vladara sveta (ako ih budem nabrajao, eto teorije zavere).

Nikakva Islamska država nije ta sila koja ima svoje razrađene mehanizme širom sveta, pogotovu u ovakvim uslovima kada je stisnuta sa svih strana (ako od nikoga drugog, onda od Rusije), već su to do perfekcije i poodavno organizovani i pravilno raspoređeni i vrlo brojni tzv. krizni štabovi Imperije. A u njima, podrazumeva se, udarnu snagu čine posebno odabrani subverzivni delovi – organi jedinstvene koalicije najjačih zapadnih (tu svrstavam i izraelsku) i pojedinih arapskih obaveštajnih službi.

Ko ne veruje i ko je i dalje ubeđen da se događaji na svetskoj sceni odvijaju haotično, bez povezanosti, bez jedinstvenog plana i iz više centara koji nisu u sprezi, i sve to po onom poznatoj „svaka vaška obaška“ (svi navodno gledaju svoje geopolitičke i ekonomske interese), da se podsetimo razbijanja (a ne raspada) velike, a zatim i one manje Jugoslavije, gde smo mi, Srbi, prošli (neka bude u skladu sa narodnim umotvorinama) „k’o bosi po trnju“.

Najbolji primer je otimanje Kosova i Metohije – od organizovanja i izazivanja žestokog terorizma i oružane pobune šiptarske nacionalne manjine s kraja 20. veka, sve do oružane agresije NATO. Kao prethodnica, kao prava mala naučna studija, onoga što ćemo uživo pratiti u tzv. arapskom proleću i, posebno, već pune četiri godine u Siriji. Dakle, naš slučaj nedvosmisleno govori kako funkcioniše zapadni svet, tačnije globalni vrh, čija je glavna poluga NATO i dve najvažnije članice koje su formalno ali i sadržajno na čelu tog saveza – V. Britanija i SAD, i kako izvesti paralele sa onim što sada imamo na Bliskom istoku.

Ali, taj slučaj još bolje potvrđuje kako ih je moguće (delimično ili potpuno) zaustaviti i naneti im ozbiljne udarce. I to je ovo što upravo čini Ruska Federacija u Siriji.

Naravno da će još dugo biti onih (nažalost takvi preovlađaju) kojima je šiptarska rešenost da naprave državu uz „neznatnu“ pomoć Albanije, bio odlučujući i jedini faktor. Za takve je „niotkuda“ vrhunski i brojno organizovana i aktivirana teroristička bratija pod nazivom OVK, koja je mobilisala desetine i desetine hiljada sunarodnika, sasvim logična pojava u borbi za „ljudska“ i „nacionalna“ prava.

To što su oni formirani upravo na zapadu gde su obučavani, opremani, finansirani, a zatim prebacivani na brojne destinacije radi usavršavanja (gle čuda, Turska je jedna od tih), da bi prema ranije usvojenom planu bili skoncentrisani u Albaniji a delom i u BJR Makedoniji zajedno sa instruktorima i ekspertima za subverzivne i ostale specijalne operacije najjačih članica NATO, dakle, em se nakon petog oktobra planski ignoriše, em je mnogo toga zaboravljeno ili je, u konačnom, nepoznato.

I šta sada imamo u Siriji? Identičnu sliku kao i mi na Kosmetu 1998. i 1999.godine.

Dokle god su najekstreminiji islamisti skoncentrisani u snagama od „umerene opozicije“ do Isila, imali inicijativu, zauzimali teritoriju i Asadov režim doveli do onog poslednjeg „minskog polja“ – zapadne i severnoatlantske, NATO države su prividno mirovale (ne računajući „strašnu i silovitu“ borbu na terenu protivu nastavljača Al Kaidine „ideologije“) i nije bilo uznemirenosti i terorizma širom Evrope. Onog momenta kada se Rusija umešala i krenula da satire tamošnje bašibozuke, kreće plan „B“ – ujediniti i mobilisati vlastito javno mnjenje u navodnoj borbi protivu terorista, s jedne, a sa druge strane, isprovocirati glavnog neprijatelja, Rusiju, radi nastavka bitke, koja, jednostavno, ne sme da stane.

Različite a lojalne arapske (pre svih, turske oružane snage) su već na raspolaganju, a vlastita, severnoatlantska soldateska je uveliko u pripremi. Jer, Bliski istok, kao centralna geopolitička tačka – „ne sme pasti“.

Te ’98. godine, snage bezbednosti Jugoslavije i Srbije su, u jedinstvenoj i najvećoj protivterorističkoj operaciji nakon Drugog svetskog rata, potpuno razbile terorističku OVK i slomile oružanu pobunu. Zapadne sile, kao neskriveni pokrovitelji amputacije Kosmeta, činile su poluprikriveno baš sve (pored organizacione i logističke podrške teroristima, setimo se pritisaka, sankcija, pretnji, ucena, podrivanja…), kako bi prljavi posao odradili šiptarski „isilovci“.

Kada im nije uspelo, kada su doživeli krah tog scenarija, krajem te godine kreće „mirovna“ operacija, prvo sa Holbrukom a zatim i sa Vilijemom Vokerom i stvaranje ambijenta i neophodnih uslova (i povoda) za pokretanje, do tada neviđene i, protivno međunarodnom pravu, oružane agresije. I, podrazumeva se, iz početka organizovanje i omasovljavanje terorističkih bandi kojima je bila namenjena uloga pešadije NATO.

Ima li sličnosti ili ne? Ja bih s punim pravom konstatovao – sve je identično. Razlika je samo u jednom, ali izuzetno važnom faktoru – Rusija tada, kada smo mi potpuno sami spasavali obraz slobodoljubivog čovečanstva, i Rusija sada – su „nebo su i zemlja“, narodski rečeno.

Šta sledi?

Pregršt prevara i lukavstava vodećih NATO država (tj. globalističkih marioneta koje ih vode), poput raznih mirovnih i „koalicionih“ incijativa. Primer leteće (i naprasne) diplomatije predsednika Francuske, Olanda, je najubedljiviji. Otprilike u ravni lažne diplomatije i obećanja oko nosača „Mistral“, kada je dobrih godinu dana zamajavao državni vrh Rusije.

Da li smo tako nešto do sada videli, bar mi, na našim prostorima? I te kako.

Da li će izbiti Treći svetski rat? Ne. On je počeo pre četvrt veka. Samo, mnogi to nisu videli ili nisu želeli da vide. Nastavak koji sledi je više ozbiljnih regionalnih i lokalnih ratova, na prvi pogled nepovezanih oružanih i svakovrsnih višedimenzionalnih sukoba, gde će osnovni cilj biti – izolovati, razvući, dezorijentisati i oslabiti Rusiju, kako bi joj se nanosili udarci od kojih ne bi mogla da se oporavi – od Bliskog i Srednjeg istoka, preko Kavkaza i Novorusije, do Baltika.

Hoće li doći do upotrebe nuklearnog oružja? Nelogično i ubeđen sam da neće. Posledice bi bile katastrofalne za sve. I zašto bi to činila bilo koja strana, osobito ona zapadna, kada je uništavanje „beskorisnog“ dela civilizacije moguće izvesti paralelno raznoraznim medicinskim i ostalim eksperimentima, zatim, nametanjem GMO hrane i zatrovane vode i destruktivnim i masovnim uticajima na mentalnu sferu ljudi.

Da li će Rusija pokleknuti? Apsolutno – ne. Istorija nam svedoči o tome. A sada i Putin lično i svakodnevno.

A Srbija? E, to je komplikovana priča.

Nakon dvodnevne posete „neobaveštenog“ generalnog sekretara NATO (gle čuda, neposredno baš pred obaranje ruskog aviona), kada je našu (a njihovu) vrhušku častio relaksiranom Vazdušnom zonom bezbednosti i obećao da će o njihovom trošku uništiti 2.000 tona „viškova“ municije (kako bismo prešli na onu po NATO standardima), ispade da je težište bilo na utvrđivanju gradiva o nepostojećoj vojnoj neutralnosti.

Prevedeno na NATO rečnik – pojasnio im je šta znači u ratnoj praksi program „Partnerstvo za mir“ i kako ćemo se „neutralno“ držati prema IPAP i SOFA sporazumima. Otprilike, kao i ’41. Ako nam i to dozvole. Jer, teško je da sada, ovako mekano okupirani (ali okupirani) možemo imati nekadašnjeg Milana Nedića (i pored sveopšte jagme na srpskom političkom nebu) koji je, ako ništa drugo, uspeo da spreči slanje tadašnjih Srba na braću Ruse.

Voleo bih da grešim i da sam sebe demantujem u vezi sa tim.

Izvor: Fond Strateške Kulture