NATO ključ i poslednji Milov gambit

1.

Iznenada uzjogunjena probuđenim strastima za i protiv Vučića, srpska politička analiza svoju novu mladost obeležila je zapanjujućim sužavanjem interesovanja i vidika. Neverovatno je, na primer, sa koliko malo pažnje je ispraćena faktička abdikacija Mila Đukanovića, događaj na koji se u Srbiji čeka više od četvrt veka. Ništa bolje u fokusu političke analize nisu prošli ni dalji sve opasniji pritisci na Milorada Dodika i nove ucene makedonske opozicije, koju podržavaju zapadne sile, da se Nikola Gruevski uoči aprilskih izbora stavi u što bezizlazniji položaj.

Naravno, Srbija ima pravo da bude i zaokupljena sobom, i tupava, i da je baš briga šta se događa preko ograde. Problem je, međutim, što, na čelu sa Srbijom, Makedonija, Crna Gora i Srpska predstavljaju onaj deo regiona koji Džon Keri opisuje kao „liniju fronta“ a Džozef Bajden kao „nedovršeni posao“, i što nam bez razumevanja tamošnjih događaja izmiče i razumevanje dešavanja u Srbiji. Osim, ako baš to nije cilj.

2.

Poslednjih desetak dana u dramatičnim događanjima u Crnoj Gori razotkrili su da, počev od letošnjih demonstracija, u tamošnjim procesima glavnu reč ipak imaju zapadne sile. Podršku svojoj vladi Đukanović je u parlamentu platio taman toliko preskupo da to ne liči na njega koliko na prste njegovih stranih saveznika. Predao je najvažnije ministarske resore u ruke opozicionih stranaka, i to ne bilo kojih, već onih koje nisu učestvovale u protestima i koje uglavnom stoje još prozapadnije i više su za NATO čak i od njegove DPS.

Istovremeno, u tamošnjoj javnosti pojavile su se dosta uverljive depeše crnogorskog predstavnika u biselskom sedištu NATO koje svedoče da Zapad planira Đukanovićev odlazak. Njegovi poslednji potezi očituju da se ucenjeni Milo već suočio s tim i da postepeno napušta vlast. Zanimljivo je, međutim, da predizbornu podelu vlasti sa delom opozicije on ne uslovljava, makar i u nekom demagoškom ključu, bilo kakvim odnosom tih stranaka prema građanima Crne Gopre, već prema NATO, zahtevajući da se javno obavežu da će nastaviti integracije u tu vojnu alijansu.

3.

Preko Crne Gore pitanje NATO postaje centralno u svim zemljama „linije fronta“ i „nedovršenog posla“. Finale je lako predvideti: odlazak tih pravoslavnih zemalja u pozadinu fronta i završetak posla s njima meriće se njihovim ulaskom u NATO, naravno, uz adekvatno proterivanje svakog ruskog uticaja iz njih. I, odmah pošto je Đukanović napravio ustupke svojim probranim protivnicima, počeo je sa opozicijom pregovore o raspisivanju novih izbora. I, gle čuda, i tamo se pitanje ulaska u NATO postavilo kao centalno.

Očigledno je da Đukanović konvertuje svoje poslednje mesece na vlasti za podršku NATO, stvarajući front stranaka koje su za ulazak u Alijansu i motivišući ih mestima u vladi i, sledstveno tome, boljim startnim pozicijama za izbore. Iz gotovo unisonog hora oduševljenja novim prilikama i podrške NATO iskočila je SNP, koja je na sastanku o budućim izborima od Mila zahtevala da se istog dana s njima održi i referendum o NATO. Naravno, odbijeni su, ali to je tek početak.

4.

Čak i ako referenduma ne bude, nemoguće je da NATO neće biti centralno pitanje crnogorskih izbora, koji se lako mogu pretvoriti u neku vrstu referenduma. Već utoliko jasno je da će to izjašnjavanje biti nepovoljnije po Đukanovića od svih ranijih, budući da na ovom pitanju stoji lošije nego pred svim koja je na različitim glasanjima postavljao do sada: Srbi – Crnogorci; nezavisnost – zajednica sa Srbijom; EU – antiEU.

Iako se on u parlamentu ne vidi dovoljno, da postoji potencijal antinatovskih snaga pokazao je masovni miting ispred parlamenta 12. decembra prošle godine, na kome se okupilo oko pet hiljada ljudi. U gradu od 150 hiljada to nije mali broj, budući da u proporciji odgovara okupljanju najmanje 50 hiljada ljudi u Beogradu. Na mitingu je jedan od opozicionih lidera Andrija Mandić upozorio da će se, ako ne bude referenduma i ako se u NATO „uđe na prevaru“, Crna Gora naći na ivici građanskog rata. Na tom mitingu govorio je posle decenije i po odsustva iz politike i Momir Bulatović, koji je nacrtao da će se ulaskom u NATO Crna Gora naći u frontu protiv vekovnog saveznika Rusije.

Posle Milove samožrtvujuće mobilizacije pronatovskih stranaka oko vlade i vlasti – čime će verovatno obaviti svoj poslednji zadatak za zapadne sile – samo se crta okupljanje antinatovskih stranaka i drugih grupa, utoliko pre što to nije stav isključivo srpskih stranaka, već će podeliti biračko telo onih koji se osećaju kao etnički Crnogorci.

5.

Očigledno je da zapadne sile nameravaju da potrošenog Đukanovića zamene još radikalnijim i ljućim prozapadnim igračima. To jeste velika prilika za NATO budućnost Crne Gore, ali je i šansa i po za one koji sa Đukanovićem nemaju tek personalna, već duboke konceptualna neslaganja. To može biti prilika da na izborima a potom možda i referendumu na tako krupnom pitanju kao što je NATO zajednički jezik nađu antinatovske snage i oni koji se nerado javno deklarišu o tome, ali insistiraju na referendumu; to će biti šansa za okupljanje onih koji NATO doživljavaju kao zločinačku organizaciju i onih koji veruju da trošak te integracije nije na polzu građanima Crne Gore; onih kojima je nepodnošljiva pomisao da Crnogorci ratuju protiv Rusije i onih čije političko vjeruju podrazumeva davanje prednosti poštovanju demokratskih normi nad suštinskim karakterom političkih odluka. Na kraju, biće to prilika za sve njih da zatraže u Evropi podršku za raspisivanje referenduma, utoliko pre što se Evropa, makar deklarativno, toliko ponosi svojom demokratijom i što je, koliko god da se to javno ne manifestuje, u njoj mnogo više protivnika nego zagovornika ulaska Crne Gore u NATO.

6.

Crnu Goru, po svoj prilici, očekuje politička bitka, što nije mala stvar, budući da su se i Đukanović i zapadne sile potrudili da Crna Gora šaptom padne. Naravno, događaji u Srbiji, Srpskoj i Makedoniji ne mogu se posmatrati izvan konteksta koji diktira Crna Gora. Jer cilj onoga što se po kuloarima naziva „balkanskim prolećem“ trebalo bi da bude natoizacija još „nepokorenog dela Balkana“, kako ove četiri zemlje opisuje Endrju Koribko. Startne pozicije NATO u Crnoj Gori i Makedoniji mnogo su bolje nego u Srbiji i Srpskoj.

Predstojeći izbori u Srbiji ne mogu se gledati izvan tog NATO ključa, utoliko više što se upadljivo o tome manje piše. Rezultat izbora i, još više, ono što će da usledi posle njih postepeno će iscrtavati put za šta je kadra Srbija – za ruske rakete, o kojima se ovih dana ozbiljno razmatra u Moskvi, ili za kapitulaciju pred NATO.

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na NATO ključ i poslednji Milov gambit