NATO protokol okupirane Crne Gore

Ovaj autor je pisao dva, bez lažne skromnosti, jezgrovita teksta o putešestviju Crne Gore u „Organizaciju severnoatlantskog ugovora“ koju poznajemo pod nazivom NATO. Pokušaj, nadam se ne i uzaludan, da se, iz vojničkog ugla – a taj je, ko hoće neka veruje, najvažniji u slučaju C. Gore – širem čitalaštvu rasvetli pozadina i stvarni razlozi zbog kojih navedena primorska, nekadašnja srpska zemlja, ima toliki strateški značaj za agresivni zapadni Savez.

Evo tih tekstova, kako se ne bih ponavljao, i predlažem da se posebno obrati pažnja na detaljne elemente „Vojno-geografske procene“ bivšeg Jugoslovenskog ratišta i njegovog Jugozapadnog vojišta, kome je pripadala tadašnja Republika Crna Gora zajedno sa Raškom oblasti u Srbiji: (1) „Crna Gora i NATO – u čemu je problem i šta dalje“[i] i (2) „Crna Gora i NATO – zbog čega srpsko i rusko čuđenje“.[ii]

Na žalost, previše nas košta potcenjivanje protivnika – njegovih ciljeva i strategije, na osnovu čega, podrazumeva se, slede površne ili potpuno pogrešne analize i predviđanja od strane uticajnih intelektualnih krugova. I to kako sa srpskih, tako i sa onih drugih, prijateljskih prostora. Recimo iz Ruske Federacije, koja se, što se tiče zvaničnih vlasti (za razliku od zvanične „napredne“ Srbije), bar oštrim saopštenjima suprostavlja delovanju crnogorskog kvislinškog i izdajničkog režima.

Najbolji primer napred navedenog, iskreno mi je žao ali je tako, je izjava gospodina Nikite Bondarjova,[iii] uvaženog eksperta za Balkan iz Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), koji je, ističući da dokument koji je overen u Briselu od strane ministara inostranih poslova članica NATO „nema značaja i ni na šta ne utiče“, konstatovao i sledeće: „Protokol koji su članice NATO potpisale o priključivanju Crne Gore u četvrtak u Briselu, nema značaja i može biti anuliran ako premijer Milo Đukanović bude smenjen ili na vlast u Podgorici dođu proruske snage“.

Da vidimo u nastavku da li je tako i šta nam donosi „Protokol o pristupanju Crne Gore Severnoatlantskom savezu“[iv], kako inače glasi precizan naziv tog međunarodnopravnog dokumenta, pa čak i pod pretpostavkom da Đukanović zaista bude smenjen na izborima.

Evo zvaničnog tumačenja iz arhive NATO-a u vezi toga, uz naglasak da je takva definicija priznata od strane svih relevantnih svetskih institucija, a na prvom mestu od strane OUN i OEBS: „Protokoli o pristupanju su formalni, pravni dokumenti koji omogućavaju određenoj pozvanoj državi da pristupi Severnoatlantskom ugovoru, onda kada ih ona potpiše zajedno sa svim državama članicama Alijanse, a nakon ratifikacije, u skladu sa domaćim zakonodavstvom i procedurama u svim državama članicama.“

Pravna osnova za proširenje članstva NATO nalazi se u članu 10. Severnoatlantskog ugovora koji glasi: „Strane (članice) mogu, jednoglanosnom odlukom, pozvati bilo koju drugu evropsku državu u stanju da pomogne ostvarenju načela Ugovora i da doprinese bezbednosti Severnoatlantskog područja pristupanjem ovom ugovoru.“ 

Šta je ovo nego uveliko i poodavno zahuktala procedura prijema Crne Gore u NATO, koja je formalno, nakon verifikovanja navedenog dokumenta, zauzela stolicu u Briselu dok je samo simbolike radi to predstavljeno kao „posmatračko mesto“. U stvarnosti ona je od pre neki dan članica imajući u vidu prošlogodišnju – obratimo pažnju – crnogorsku skupštinsku Rezoluciju[v] o pristupanju u NATO (a ne neobavezujuću deklaraciju ili neki drugi skupštinski dokument nižeg ranga), kao i (posebno) zvaničan poziv Saveta Severnoatlantskog saveza s početka decembra 2015. godine.

Protokol o pristupanju je, dakle, zvanični početak verifikacije članstva. Šta to znači u praksi? Potrebno je da ga ratifikuju sve članice NATO u svojim parlamentima ili na nivou izvršne vlasti, da se, nakon što to urade najmanje prvobitne potpisnice Vašingtonskog ugovora iz 1949. godine (član 11), isti deponuje u Stejt departmentu SAD, kao i da se obavi ratifikacija u Skupštini Crne Gore. Prostom poslaničkom većinom. Referendum ili neki drugi vid izjašnjavanja narodne volje se nijednim dokumentom navedenog Saveza ne predviđa, ali ni ostalim važećim međunarodnim propisima.

Raznorazna višegodišnja nagađanja u vidu gatanja, kako će se učlanjenju Crne Gore tobož usprotiviti pojedine članice, na prvom mestu Francuska, valjda zbog slobodarske zaostavštine De Gola, šta li, kao i zbog kriminalnih aktivnosti dvoipodecenijskog šefa podgoričkog režima (slučaj Italije i nekih drugih država), ovim činom su definitivno pala u vodu. Ko ne veruje autoru neka odgleda video-klip[vi] zvaničnog potpisivanja Protokola od strane ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO, koji traje nešto preko sedam i po minuta i nalazi se na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=lye1BMZZaaY

Tek nakon toga može se razumeti bratska evroatlantska ljubav vodećih ljudi Alijanse, nedvosmisleno izražena tog dana kroz črvsti stisak Đukanovićeve desnice i iskreno čestitanje na učlanjenju.

Kad se već dotakosmo ratifikacije Protokola (tipski dokument koji ima preambulu i tri vrlo precizna člana o postupanju) a to znači ne samo tumačenja forme i sadržaja, već i tajminga koji je pokrenut kako bi nominovana članica zauzela svoj NATO portfelj u punom kapacitetu, valja podsetiti da proces traje u proseku do godinu dana. Evo kako je izgledalo proširenje nakon 1949. godine:[vii]

– Grčka i Turska potpisale Protokol u oktobru 1951. ratifikacija završena februara 1952. godine, Nemačka potpisala Protokol oktobra 1954. primljena u maju 1955. godine, Španija: decembar 1981 – maj 1982. godine, Češka, Mađarska i Poljska: decembar 1997 – mart 1999. godine, Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka, Slovenija: mart 2003 – mart 2004. godine, Albanija i Hrvatska: april 2009 – do kraja te godine.

Napred navedeno je formalno-pravni deo i, nadam se, kristalno jasan. Međutim, pitanje za stručnjake – koliko zaista vredi ovako jedinstvena i na najvišem nivou izražena volja i rešenost severnoatlantskih saveznika i šta bi se zaista u praksi desilo kada bi krenula opstrukcija ili otkazivanje tog procesa od strane zvanične Crne Gore? Recimo, od strane neke nove državne vlasti koja bi eventualno bila izabrana na sledećim izborima, kako to gospodin Bondarjov priželjkuje (ali i svi mi), na anti-NATO osnovama, odnosno, ukoliko bi to bile „proruske snage“, kako tvrdi?

Da li bi NATO sedeo skršetnih ruku? Da li bi odustao od poznate „javne diplomatije“, što u prevodu znači aktiviranje svih mogućih oblika obojenih revolucija, hibridnog ratovanja, subverzvinih aktivnosti, a na kraju, u to sam ubeđen, ukoliko je potrebno i direktne vojne intervencije protivu „ekstremnih terorističkih snaga“ u Podgorici i „po brdima“?

Ili neko i dalje misli da su „ugrožena“ ljudska i manjinska prava Šiptara ’90-tih na Kosmetu bila ubedljiviji razlog za potpuno nelegalnu agresiju, u odnosu na svršenu i strateški mnogo važniju supoziciju sa Crnom Gorom u ovom vremenu, koju možemo definisati kao – potpuna kontrola Jadrana i izuzetno strateški specifičnog i važnog (iz ratujućeg ugla) brdsko-planinskog terena Crne Gore, čime je Srbija dovedena u potpuno strategijsko okruženje i paralisana, a Rusija u perspektivi trajno udaljena sa ovih meridijana.

Tvrdnja gospodina Bondarjova kako je crnogorska obala „loša za razmeštanje vojnih morskih baza“, te da NATO ima veliku vojnu bazu na Krfu, koja blokira ceo ulaz u Jadransko more, jednostavno ne stoji iz više razloga. Jer ako je tako, onda je NATO zavladao kompletnim Sredozemljem i Bliskim istokom još davne1952. godine, ne samo zato što drži Krf, već i celokupnu Grčku i Tursku. Onda se tek ne treba (niti je trebalo) je l’ da, baviti pitanjem Crne Gore. 

Nije tako i o tome nam najbolje svedoči primer Sirije i Ruske baze u Tartusu. Ili to nije dokazana činjenica? Pritom nije poznato na osnovu čega je Bondarjov izostavio pravo slobodne plovidbe morima u miru, koje je regulisano poznatim međunarodnim konvencijama? Ukoliko Severnoatlantskoj alijansi daje takvo preimućstvo i u miru i u ratu, onda Krf možemo staviti u rang Bosfora. A da li je tako? 

Crnogorska obala dužine 110 i operativne tzv. pomorske dubine od oko 35 kilometara, tačnije teritorijalno more u tom zahvatu, omogućava potpuno borbeno zatvaranje poznatih Otrantskih vrata i presecanje „pomorske gravitacije“ prema Tršćanskom zalivu i obalama Italije i Albanije. Bez obzira što je Albanija u međuvremenu učlanjena u Alijansu. 

Takva neoboriva činjenica ima za posledicu presecanje NATO područja-zone na Evropskom ratištu, tačnije snaga zapadnih sila na razmeđi Južnoevropskog i Sredozemnog vojišta. Posredi bi bilo strategijsko uklinjavanje suprotne strane, što direktno implicira angažovanje značajnih kopnenih, i ozbiljnih pomorskih efektiva u eventualnom regionalnom ili globalnom oružanom sukobu. Uostalom, videli smo taj scenario u „ratu uživo“ 1999. godine.

Naravno da autor priželjkuje smenu Đukanovićevog antisrpskog režima i okretanje bratskoj Rusiji kao istinskom savezniku. I to, pretpostavljam, nije sporno. Kao što nema dileme da se sa NATO puta može odustati čak i u poslednjem trenutku, a u konačnom i izaći iz Saveza. Makar u teoriji, doduše, u roku od četiri godine zbog obaveznih SOFA aranžamana. Onih istih koje je potpisala i Srbija.

Međutim, navođenjem prethodnih, krajnje nepovoljnih, ali sasvim izglednih supozicija, želeo sam da ukažem na nešto mnogo važnije, a to je, šta smo svi zajedno – Srbi, Rusi i ostali slobodoljubivi svet, odakle se nedavno oglasila čak i zvanična NR Kina negodujući zbog učlanjenja C.Gore u NATO – do sada čekali, ukoliko je bilo opštepoznato da je ta država uvučena kroz program „Partnerstvo za mir“ u takozvani „Akcioni plan za članstvo“ (Membership Action Plan, MAP) još početkom decembra 2009. godine? Dakle, pre punih šest i kusur godina.

Da podsetimo još jednom – „Akcioni plan za članstvo“ je usvojen na samitu NATO u Vašingtonu 1999. godine,[viii] na osnovu „Studije o proširenju“ koja je doneta 1995. godine kao strateški dokument od posebne važnosti, u cilju sveobuhvatnije i efikasnije pripreme država za članstvo u Alijansi. To je jedini i obavezujući mehanizam NATO programa „Partnerstvo za mir“ u 21. veku, dakle „MAR“, koji se mora ispuniti u potpunosti, kako bi se pristupilo navedenom Savezu.

Znači, zvanična Crna Gora se nedvosmisleno, jasno i glasno, najmanje od kraja te 2009. godine, izjasnila da želi u NATO i u vezi sa tim donela odgovarajuće državne odluke, planove, strategije i doktrine. To je prihvaćeno od strane Saveta Alijanse, promovisano, rađeno je sve da Crna Gora postane „interoperabilna“ i evroatlantski „konceptuirana“ prema poznatim „standardima i procedurama“, da bude kooperativna i angažovana za potrebe Alijanse, recimo, u Avganistanu i slično. Čemu sada galama i kuknjava? I ničim utemeljeno proricanje sudbine kako se, eto, učlanjenje ipak neće dogoditi.

Na kraju, ostavimo na miru Rusku Federaciju i njene analitičare i eksperte. Kao i vlast Rusije – od predsednika, preko Vlade do Dume. Zašto bi oni, u konačnom, bili veći Srbi (i veći slobodoljubivi Crnogorci) od nas samih, kako to poodavno za istoriju reče tavariš Konuzin?

Šta je mogla zvanična Srbija da preduzme radi sopstvenih državnih interesa – a oni su što se tiče Crne Gore izuzetni i brojni – potpuno legitimni, bez ikakve zle namere, kako bi sprečila ulazak te bivše bratske republike u zločinački NATO savez? Naravno, ukoliko se slažemo da nam je severnoatlantska družina nanela ogromnu štetu kako u oružanoj agresiji, tako i nakon nje – od otimanja Kosmeta, preko polućenja srpskog korpusa i vekovne srpske teritorije, do otimanja jadranske obale.

Pogledajmo samo jednu mogućnost. U već pomenutoj „Studiji o proširenju NATO“ iz 1995. godine, koja je operacionalizovana na Vašingtonskom samitu ’99-te, izmeću ostalog se naglašava da se od „država kandidata očekuje da etničke i sve teritorijalne sukobe reše mirnim putem, pre nego što se prijave za članstvo u NATO, i da se prema manjinskom stanovništvu odnose u skladu sa dokumentima OEBS“. 

Pored navedenog naglašava se, a to važi identično ne samo za članice NATO već i za članice „Partnerstva za mir“ i posebno za one koje apliciraju u „Akcionom planu za prijem u članstvo“, da su dužne da ispunjavaju osnovne obaveze koje prističu iz Povelje UN i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Takođe, država kandidat se obavezuje da će se uzdržavati od pretnji ili stvarne upotrebe sile usmerene protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države, da će poštovati postojeće granice i probleme rešavati mirnim sredstvima. 

I, sada, bez velikog filozofiranja, pitanje za sve vlasti Srbije od 2008. do danas – zbog čega NATO-u (naravno pre toga to isto na adresu OUN i dr. međunarodnih institucija) nije upućen zvaničan protest, demarš, diplomatsko ili bilo kakvo pismo, sa zvaničnim zahtevom da se Crna Gora, kao i BJR Makedonija koja se takođe priprema za članstvo preko „Akcionog plana“, koje su priznale takozvanu državu „Kosovo“ i time ugrozile teritorijalni integritet i nezavisnost Srbije, ne primaju u Severnoatlantsku organizaciju, s obzirom da ne zadovoljavaju jedan od osnovnih uslova upravo iz „Studije o proširenju NATO“?!

U prevodu na narodski jezik – zbog čega nije izvršeno blokiranje tog crnogorskog NATO puta, a moglo je i to na vrlo jednostavan način? I ne samo zbog priznanja Kosova i Metohije, već i (ništa manje) zbog ponižavajućeg statusa srpskog naroda u Crnoj Gori, kome su ugrožena sva nacionalna prava sticana vekovima. Od jezika i pisma, preko otvorenog šikaniranja, diskriminacije i neravnopravnosti, do neprestanog ugrožavanja pravoslavne vere i Srpske Pravoslavne Crkve u celini na teritoriji te države. 

O Tadićevoj vlastodržačkoj eri ne vredi ni pisati. Uostalom, Tadić je prvi otrčao da čestita Milu Đukanoviću „pošteni“ referendumski proces i razvaljivanje zajedničke države. Ali, gde je u ovoj srpsko-crnogorskoj NATO tragediji Vučićeva „državotvorna“ politika „nezavisnosti i suverenosti“ ? Gde su napred navedeni potezi, koji pritom nisu sumanuti, nisu mimo „miroljubive“ politike, nisu protiv „realnosti“ kako to vole da ističu globalisti i autošovinisti, nisu upereni ni protiv koga, već su potezi koje bi povukla bilo koja nezavisna država i narod.

Problem je samo u jednom – nismo slobodna država zato što nas vode klasični kvislinzi raspoređeni u više kolona po horizontu i po dubini, a bogme, vreme je da se postavi pitanje i kakav smo to narod.

Jer, kada je vlast Crne Gore onako bezdušno priznala „Kosovo“ i nakon toga bezskrupulozno činila niz ozbiljnih nepočinstava na našu štetu, i to baš „onamo, onamo…“ gde su Srbi najranjiviji, zbog čega bi bilo nekorektno i nepravedno zaustaviti ih, ili bar pokušati, na putu za NATO „katangu“?

Ali, avaj, kako to uraditi, kada je petog oktobra prvo okupiran Beograd, pa je tek onda pala Podgorica. I figurativno i stvarno. Da je ona tadašnja Srbija izdržala ne bismo došli do ove današnje bačene na kolena, pa nam se tako ne bi dogodila ni ovakva Crna Gora.

Videli smo ’99-te da je odbrana moguća. U ratu, kao što je vekovima bilo. Ali, u miru…

Ipak, nema predaje. Svanuće i nama jednom, doći će i taj dan.

_______________________________

Uputnice:

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/crna-gora-i-nato-u-cemu-je-problem-i-sta-dalje/

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/crna-gora-i-nato-zbog-cega-srpsko-i-rusko-cudjenje/

[iii] http://www.nspm.rs/hronika/nikita-bondarjov-protokol-o-pristupanju-crne-gore-nato-u-ne-vazi-ako-djukanovic-bude-smenjen-sa-vlasti.html

[iv] http://www.nato.int/cps/en/natohq/news_131132.htm

[v] http://www.nspm.rs/hronika/skupstina-crne-gore-usvojila-rezoluciju-kojom-se-podrzava-ulazak-u-nato-50-poslanika-je-glasalo-za-a-26-protiv.html

[vi] https://www.youtube.com/watch?v=lye1BMZZaaY

[vii] http://www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_17120.htm

[viii] http://www.nato.int/docu/comm/1999/9904-wsh/9904-wsh.htm

Izvor: Fond Strateške Kulture