NATO i veliko-albanski projekat (Autoput Niš-Priština-Drač)

Već duže vreme povremeno se govori o izgradnji autoputa Niš-Priština-Drač. U narodu je takva odluka Vlade Republike Srbije prepoznata kao problem jer to nije u skladu sa srpskim nacionalnim interesima niti je to izvorna narodna potreba, sve dok se ne povrati suverenitet na prostoru Kosova i Metohije.  Međutim, kada se analiziraju izjave lokalnih političara iz regiona, predstavnika Svetske banke i kreditora sa Zapada, kao i izjave predstavnika EU, SAD i NATO zaključci se nameću sami. To je u suštini njihov put lažne integracije i stavljanja pod kontrolu celog Balkana.

Realizacija ovog projekta, sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa, pogubna je iz više razloga:

1. Srpski narod sa centralnog Kosova i iz Metohije je prognan i niko više ozbiljno na Zapadu, sem deklarativno, ne govori o njegovom povratku. Oko 250.000 prognanih živi u unutrašnjosti Srbije i to više nije problem za moćnike NATO i EU. Oni računaju na zaborav Srba i servilno ponašanje vlasti od 2000.godine do danas.
2. Valjda bi red poteza trebao da bude sasvim drugačiji da upravo te vodeće države NATO i EU insistiraju na povratu prognanih Srba na Kosmet i na poštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Ali to nije moguće jer je cilj agresijom NATO bio okupacija Kosmeta i stvaranje lažne države Kosovo.
3. Ne može se graditi svetla budućnost srpsko-albanskih odnosa na otetom Kosovu i Metohiji, upravo sa onima koji bez imalo srama govore o nezavisnosti tzv. Kosova i njegovom prisajedinjenju Albaniji. To je upravo ta Albanija koja je sa istim ciljevima, u skladu sa projektom Velike Albanije, učestvovala u agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine.
4. Vlasti Albanije od Agresije 1999. godine ostale su dosledne u podršci separatističke vlasti u Prištini. Predsednik Vlade Albanije Edi Rama u svakom kontaktu sa srpskim zvaničnicima otvoreno govori o nezavisnosti lažne države Kosovo. To je dovoljan razlog za prekid svih odnosa sa Albanijom dok ne promene spoljnu politiku a ne da se na srpskoj nesreći produbljuje nacionalna katastrofa u budućnosti.
5. Istinska saradnja sa Albanijom nije moguća dok se ne povrati vlast Srbije i puni suverenitet nad Kosovom i Metohijom i dok se srpska zastava ne zaviori na Prokletijama i Šari. Nije moguće tražiti mir, saradnju i razvoj na srpskoj nesreći i otimanju suštine srpskog nacionalnog bića.
6. Ceo proces intenziviranja saradnje sa Albanijom i lažnom državom Kosovo odvija se pod instrukcijama i pritiskom administracije SAD neposredno i posredno preko NATO i EU.
7. Proces saradnje Srbije i Albanije se u javnosti opravdava i prikazuje kao srpska nacionalna potreba i razvojni projekat Srbije. Preko medija, koji su pod kontrolom Zapada, uz dirigovana obrazloženja vajnih „analitičara“ opravdavaju se takvi pogubni politički potezi vlasti.
8. Auto put Niš-Priština-Drač jeste izvorna albanska nacionalna potreba i potreba SAD, kao njihovog saveznika. Za vreme mira taj auto put jeste u funkciji dalje afirmacije projekta Velike Albanije.
9. Nije problem što albanski političari se bore za svoje nacionalne interese, nego je problem što se vlasti Srbije već duže vreme servilno odnose prema SAD i vodećim državama NATO i EU, koji promovišu i podržavaju Albaniju, suprotno srpskim nacionalnim interesima. Takav odnos se pravda potrebom dobrih odnosa sa Zapadom, potrebom razvoja i izgradnje „neke bolje evropske budućnosti“, kroz evropske integracije pa makar i na štetu srpskih nacionalnih interesa.
10. Velika je Srpska nesreća što u saradnji sa Albanijom vidi svoju budućnost, dok joj se demografski prazni Toplički, Jablanički i Pčinjski region. Takvi odnosi sa Albanijom nisu potreba naroda tih krajeva. Naprotiv saradnju sa Albanijom, posle iskustva sa Kosovom i Metohijom i Briselskih pregovora, doživljavaju kao strah i zebnju za njihovu budućnost i njihovih potomaka.

Samo ovi krupni razlozi govore o tome da je cela saradnja Albanije i Srbije instruisana spolja, prvenstveno od SAD kako bi Srbi ostali mirni pored gubitka Kosova i Metohije i otvorili vrata Albnancima za Evropu. U tom procesu Srbija treba da postane servilna i poslušna marioneta Zapada.

Za Ameriku su Albanija i Hrvatska važni i pouzdani saveznici na jugoistoku Evrope i učiniće sve da podrže afirmaciju i ostvarenje njihovih nacionalnih interesa. Revitalizacija postojećih komunikacija i izgradnja novih na Balkanu jeste sa namerom, prvenstveno da te komunikacije sa Jadrana iz Albanije i Hrvatske budu u funkciji povećanja mobilnosti i efikasnije logistike NATO trupa na Centralnom i Južnom vojištu.  Tako je i afirmacija saradnje Albanije i Srbije sračunata na štetu Srbije. To je deo strategije NATO u daljem pohodu na istok, kroz neutralizaciju uloge i značaja Srbije na Balkanu i kroz potiskivanje bilo kakvog ruskog uticaja.

Problem je što Srbija uzima kredite i finansira izgradnju takvog autoputa koji ne koristi njenim građanima. To je savršenstvo besmisla i samoubijstva. Dok se na prostoru juga Srbije, posebno Topličkog i Jablaničkog kraja, nemože proći magistralnim i lokalnim putevima jer su devastirani, dok su mnoga sela i dalje bez asfalta pa i bez makadama. Vlada Srbije finansira autoput za za Prištinu i Drač, uz opravdanje da to Srbima treba i da je to za naše nacionalno dobro. Pored luke Bar i Solun, Drač i Valona Srbima netrebaju. I nečuvene su obmane da je to kraća i isplativija komunikacija. Kao da je narod toliko lakoveran i da veruje u medijske laži. I to je dokaz da vlast u Srbiji podleže jakim pritiscima NATO pakta, pre svega SAD i da radi na štetu srpskih nacionalnih interesa.

Najbolju analizu razloga izgradnje i političkih motiva koji leže iza ovog građevinskog projekta dala su dvojica francuskih autora (tekst potpisuju Jean Arnault Derens i Laurent Geslin) u uglednom Le Mond Diplomatique, u broju 662 od maja 2009. godine. Prema ovom tekstu ciljevi su primarno politički odnosno geostrateški. Na prvom mestu tu je geostrateško povezivanje prostora koji treba da budu uključeni u buduću Veliku Albaniju, zatim čišćenje preostalih Srba sa prostora gde treba da prođe trasa puta i povezivanje baze Bondstil sa albanskim lukama na Jadranskom moru.

NATO samit održan je 8. i 9. jula ove godine u Varšavi, gde je prisustvovalo oko 2500 učesnika, uz Baraka Obamu, Angelu Merkel i Dejvida Kamerona nastojao je da afirmiše novu strategiju koja bi očuvala jedinstvo Zapada oko interesa SAD u Evropi. Lideri 28 zemalja članica NATO, okupili su se na dvodnevnom samitu na kome su donešene odluke o budućem delovanju Alijanse u Evropi i svetu. Tokom samita, usvojena je Varšavska deklaracija o transatlantskoj bezbednosti.  Deklaracija govori o potrebi poboljšanja vojnog prisustva na istoku, i izgradnji stabilnosti u istočnom i zapadnom susedstvu.[1]

Pored ostalog, na samitu Alijanse doneta je odluka o jačanju snaga NATO ka granicama sa Rusijom. Uz odluku o razmeštanju četiri multinacionalna bataljona od po 1.000 vojnika u Estoniji, Letoniji, Litvaniji i Poljskoj pod komandom Velike Britanije, Kanade, Nemačke i SAD, jačanju multinacionalne brigade u Rumuniji, samit NATO-a preuzeo je pod svoju komandu od SAD elemente antiraketnog štita – američke brodove u Španiji, radar u Turskoj i rakete presretače protiv balističkuh raketa u Rumuniji. Samit NATO-a posebno je naglasio da ta pojačanja koja služe kao signal da odvrate svaki napad jer bi agresija na jednu članicu značila direktan napad na snage NATO i celu Alijansu moraju da budu u ravnoteži sa dijalogom sa Rusijom koju Zapad nikako ne sme da izoluje.[2]

Samit u Varšavi pokazao je da NATO fokusira svoje napore kako bi „obuzdao“ nepostojeću pretnju sa istoka. NATO ignoriše negativne posledice isforsirane realizacije antiraketnog štita u Evropi, koji stvara rizik da se celokupni sistem evroatlantske bezbednosti uruši. I dalje NATO fokusira se na podršku vlasti u Kijevu da nasilno reše pitanje Novorusije, kao i da kroz praktičnu saradnju sa Gruzijom potstiču konflikt sa Rusijom. NATO je u Varšavi istakao da su potvrdili princip „otvorenih vrata“, za napredak Gruzije na putu ka članstvu. Tbilisi ima sve alate potrebne za tu svrhu.[3] Rusija je reagovala na poteze NATO, a predsednik Vladimir Putin je odmeravanje vojnih snaga nazvao „ludilom“ u Evropi i najavio reakciju Moskve.[4] Američki predsednik Barak Obama pozvao je NATO da ostane pri črvstom stavu prema Rusiji, terorizmu i drugim izazovima, čak i u trenutku kada, kako je naglasio, „ključni član“ Velika Britanija napušta Evropu. Kako je rekao, uveren je da će se nastaviti specijalni odnosi Britanije i SAD. „Ne sumnjam da će Velika Britanija ostati jedna od najsposobnijih članica NATO“, rekao je Obama, na Vašingtonskom samitu. Date izjave jezgrovito govore o tome kakvo je stanje bezbednosti u Evropi i kakve su tendencije u budućnosti. SAD nameravaju da stanje sukobljenosti u Evropi održe duže vreme sve do ostvarenja svojih interesa.

Deo tih interesa u Evropi, pored sankcija nameravaju u budućnosti da ostvare i vojnim sredstvima angažovanjem snaga NATO. Zato NATO, bolje rečeno SAD traže  „vojni šengen„ u Evropi u okviru članica EU, ali i onih država koje su u Partnerstvu za mir ili se nalaze u procesu pridruživanja. Cilj tih zahteva je da se još u miru smanje birokratske procedure i eventualni otpori transportu materijala, oružja i vojne opreme, kao i da se obezbedi mobilnost trupa i pojačanje snaga na istoku duž linije podele.[1] Komandant vojske SAD za Evropu, general Ben Hodžis saopštio je u Varšavi da je NATO skratio vreme da savezničke trupe priteknu u slučaju potrebe Poljskoj, ali da je potrebno da se napravi i svojevrsni šengenski prostor za snage NATO.

„Koliko pre nekoliko godina za slanje vojne pomoći Poljskoj bilo je potrebno 30 dana“, podsetio je američki general i kazao da bi sada zahvaljujući ubrzanom procesu odlučivanja u NATO saveznici pritekli u pomoć Poljskoj u roku od pet dana ukoliko bi joj pretila agresija sa istoka. Već u januaru i februaru na teritoriju Poljske SAD će prebaciti jednu oklopnu brigadu od 3.000 vojnika sa oko 450 vozila, među njima i sa tenkovima.[2]

Analizom samo javnih stavova i strateških opredeljenja iskazanih na Varšavskom samitu NATO, mogu se pouzdano izvući zaključci o daljem pohodu SAD na istok, pre svega na Rusiju, koristeći NATO i EU, kao instrumente za ostvarenje i zaštitu njihovih vitalnih nacionalnih interesa u Evropi. Preko migranata i Ukrajinske krize SAD nameravaju da kontrolišu EU u ekonomskom, bezbednosnom pa i političkom smislu, kako bi prebazirale dodatne vojne snage i ojačale neposredno vojno prisustvo u Evropi.

U prvoj polovini 2015. godine bili su primetni napori pojedinih država članica NATO da Balkan, pre svega tzv. Zapadni Balkan vrate na dnevni red političkih konsultacija na najvišem nivou. Najznačajnija od njih je inicijativa država članica NATO koje se graniče sa državama Zapadnog Balkana, predvođene Mađarskom, da se preispita politika Alijanse prema tom regionu. Tako je krajem aprila 2015. Godine izrađen inicijalni dokument gde se Zapadni Balkan predstavlja kao “nedovršen posao“ koji ima potencijala da postane ponovo ozbiljna bezbednosna pretnja za NATO i njegove članice.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize NATO, pre svega SAD i Velika Britanija, će nastojati da povećaju baziranje vojnih snaga u Poljskoj, Nemačkoj, baltičkim državama, Rumuniji, Bugarskoj i celom Balkanu. To govori u prilog tezi da je vrlo verovatno da takav razvoj situacije jeste posledica suprotstavljenosti interesa i različitog sistema vrednosti bivših i novih centara moći u međunarodnim odnosima.

Oduzimanjem Kosova od Srbije, bolje rečeno okupacijom Kosova i Metohije, gašenjem nadležnosti Republike Srpske, jačanjem autonomije Vojvodine, SAD i veći deo članica EU žele da marginalizuju istorijski značaj i uticaj srpskog naroda na Balkanu i time uguše bilo kakav oslonac slobodne misli i nezavisnosti. U kontekstu tih namera odvojena je i Crna Gora, kako bi se sprečio izlaz Srbiji, a i Rusiji na more. Za Crnu Goru se sprovodi duže vreme, a i danas proces njenog nacionalnog otuđenja od bića srpskog naroda kroz izmišljanje crnogorskog jezika, crogorske crkve i crnogorske nacije, izmišljanje različitosti i produbljivanje protivrečnosti. Zato jeste i ubrzan proces uključivanja Crne Gore u NATO, a potom i EU. Na taj način Crna Gora nažalost postaje formalno i suštinski saveznik Hrvatske i Albanije u regionu. Nije slučajno što je vlast u Crnoj Gori priznala lažnu državu Kosovo i glasala za predlog članstva te tvorevine u UNESKO-u. Velika je sreća što većinski narod u Crnoj Gori ne podržava tu politiku režima i ima neraskidive nacionalne, duhovne i kulturne veze sa srpskim narodom.

Izgradnja auto-puta ka Albaniji proglašena je za jedan je od prioritetnih infrastrukturnih projekata Srbije, a prvih 77 kilometara, od Niša do Merdara, trebalo bi biti izgrađeno do 2020. Planirano je da do kraja 2017.godine završiti sve do nivoa Idejnog projekta, u međuvremenu Putevi Srbije će započeti eksproprijaciju zemljišta i do 2020. očekuje se poluprofil autoputa od Niša do Prištine, a kasnije kako raste obim saobraćaja radiće se i pun profil autoputa“. Ukupna dužina kraka Koridora 10 od Niša do Drača je 384 kilometara. Već ima izgrađenih šest traka u dužini od 234 kilometra u Albaniji. Od Niša do Merdara je 77 km i od Merdara do Prištine 22 km.

Vlada Srbije je taj autoput ocenila kao projekat od posebnog značaja, samo nije naglasila da se to odnosi na Albaniju a ne na Srbiju. (ODLUKA O IZRADI PROSTORNOG PLANA PODRUČJA POSEBNE NAMENE INFRASTRUKTURNOG KORIDORA AUTO-PUTA E-80, DEONICA NIŠ-MERDARE ; „Sl. glasnik RS“, br. 7/2016) Providno sročena izjava resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je „taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju“, govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate. I dok traje priprema javnosti za početak radova na ovom štetočinskom projektu, postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje „anekse“ koji su u funkciji prolongiranja rokova, po nagovoru „zapadnih prijatelja“a radi ukupnog kompromitovanja tog projekta.

Rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica, koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju, kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji  se ne sprovodi a železnice su nam gore nego na kraja devetnaestog veka.

Treba se prisetiti 29. avgusta 2014. godine, kada je u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su „od prioritetnog značaja za ceo region“, među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima „okviran“ predračun 840 miliona evra, a sa pristupnim putevima skoro milijardu evra. Predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase: Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana i Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština. U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da „izađu u Evropu“ i da im se otvore komunikacije za širenje ka centralnoj Srbiji. Takođe, izašao je i sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći, gde nikada nije ni postojala pruga. Prema planovima zapadnih albanskih lobista pre svega iz SAD, promovisana je železnica  na toj relaciji od 103 kilometra pruge, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! U om slučaju Crna Gora se pokazala odgovornijom od Srbije i ako je priznala lažnu državu Kosovo, jer nije prihvatila taj projekat izgradnje tunela ispod planine Čakor. Postoje najmanje dva jaka razloga za takvu odluku, jer je shvaćeno da je tunel u funkciji širenja uticaja Albanaca na  severoistok Crne Gore, gde bi ubrzo došlo do demografske promene u njihovu korist, i drugo, cena tog projekta je ekonomski neisplativa.

U pozadini izgradnje svih ovih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma „Bechtel„, nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša, koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija „Bechtel„. Investicije u albanske projekte koje realizuje Srbija su na štetu građana Srbije u ekonomskom, političkom, bezbednosnom i svakom drugom smislu. Pitanje stoji da li su smanjenje penzije i plate da bi se finansirali ovakvi projekti?

Dok Južna Srbija odumire u privrednom, ekonomskom i demografskom smislu, prazni se po obodima, dok su srpska sela u Topličkom, Jablaničkom kraju daleko od gradova sa zastarelim putevima, nemoralno je i strateški pogubno graditi autoput Niš-Priština-Drač.

Kome treba taj auto put?

Zar pod pritiskom SAD treba da finansiramo put u Evropu i svet Albancima koji su prognali sa Kosmeta preko 250.000 Srba, onima koji su im sprečili povratak i onima koji su odcepili srpsko Kosovo, uz pomoć država NATO i EU, koje su ga okupirale. Takav odnos je na granici poniženja i ravan samoubijstvu. 

Srbija treba da gradi auto put za Prištinu kada povrati suverenitet nad Kosovom i Metohijom, kada se prognani vrate sa svojom Vojskom i Policijom i kada se ponovo zaviore srpske zastave na granici sa Albanijom. To je vreme kratko i dostižno ako kao narod u to veruje i želi da ostvari.

Sigurno je da se srpski narod ne slaže sa postojećim stanjem i ne odobrava urušavanje njegovih vitalnih nacionalnih interesa.

Primereno razvoju situacije u svetu i regionu, strategija očuvanja i opstanka srpskog naroda treba da počiva upravo na integraciji, bratstvu i zajedništvu na srpskom etničkom prostoru,  Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, uz pomoć prijateljskih naroda i država. Izbor je u suštini jednostavan, ne smemo i ne možemo biti na strani onih koji povlače nove linije podele u Evropi i izazivaju ratove i krize.

Srbima i Srbiji je preča izgradnja autoputeva: Beograd-Boljare-Podgorica; Beograd-Bijeljina-Banjaluka i Beograd-Užice-Istočno Sarajevo. Vreme je da gradimo srpske a ne albanske autoputeve. Tako radi nacionalno odgovorna vlast.

Jadna je Srbija kojoj je Albanija prozor u svet, od koje očekuje investicije ili u koju namrava da investira.

Narod mora da se pita na referendumu da li želi da se zadužuje i da investira u taj autoput koji je deo velikoalbanskog projekta.

Izvor: Fond Strateške Kulture