NATO Zver i zločin koji traje

 Zapravo, nije se završilo, ništa se nije završilo, nikada se neće završiti jer smo, nažalost, narod prisećanja a ne sećanja. Da se zaista sećamo, da pamtimo, da smo svesni slave roda svojega- ne bi onaj đavolji nakot imao “kancelariju” u sred prestonoga grada.

U sred Srbije, u sred Generalštaba slavne vojske, među narodom koji se vazda borio za mir, a sa mirom nije umeo da se izbori…

Dok god prokleti krvnici, taj pakt zveri i đavola zvani- NATO ima pomenutu “kancelariju za saradnju” u Srbiji, dotad će 24. mart biti datum početka beskraja!

U međuvremenu ćemo se samo prisećati.

Sećanje nam je pod okupacijom, sećanja se samo prisetimo nad grobovima znanim i neznanim o koje se poštapamo, o koje se dohvatimo kao o pale tarabe dok posrćemo, ubeđeni da koračamo svoji na svojemu…

Srbija je pod okupacijom, kolonija, zapećak kolonije, izletište krvnika i dželata koje smo dozvali u čelo trpeze, a trpeza na grobovima…

Dozvali smo ih da budu zdravičari o pomenima i zadušnicama žrtvama.

Gde zveri nisu mogle preko Košara, Paštrika, Koritnika, Junika, Prizrena, Đakovice, Bajgore, Drenice, Kačanika…mogu nogu pred nogu, ko na korzou, ulicama “slobodne” Srbije…

Bolji od nas, najbolji među nama postradali su da bi nas najgori ubeđivali kako valja oprostiti ali ne i zaboraviti!

Kako da oprostimo krv nevinih?!

Hrišćanin sam ali ne umem da praštam vrisak majke za detetom, rasute kosti po Prokletijama, obezglavljena tela, crninu starice što na pragu spaljenog doma još čeka sinove, il smrt, pa ko je pre blagoslovi…

Ljudima i da oprostimo, no kako se to đavoljem nakotu prašta?!

Kako da oprostim Milicu?!

Hrišćanin sam, no oprostim li jesam li namirio čoveka u sebi ili podmirio zver jednaku njima?

Ne praštam, jer ko da mi oprosti ako u očima mojih kćeri nema Miličinih vidika…

Ne praštam jer imam gde mreti ali nemam gde vaskrsnuti ako oprostim presveto Kosovo i Metohiju!

Ne praštam jer ne mogu, ne želim, šta da kažem Samodreži ako je oprostim?!

Da ispovedim kako sam oprostio, pa da se pričestim preoranim grbljem u Peći, Vitomirici, Prizrenu, Vučitrnu, Klini, Prištini…

Šta god da oprostimo za nas oprosta nema i ne sme ga biti!

Zaboravimo li- neka nas i dani i noći zaborave!

Neka nas zaborave i preci i potomci!

Dok god je tog predvorja pakla od takozvane “kancelarije za saradnju” sa prokletim NATO, i silnim sporazumima kojima smo od žrtava postali čauši, 24. mart biće dan kada je sve počelo, a završilo se…

NATO je u Srbiju dobrodošo koliko i krvavi nož u kuću preklanog!

Dok to zlo ne proteramo kao što se svaka fukara mršne s praga – neće to biti “tek” kancelarija, već će Srbija biti jedan od šaltera, i to onaj za kojim će nam zveri s osmehom izdavati umrlice- živima!

Živima koji su najpre oprostili a naposletku i zaboravili!

Živima koji živote vuku ko breme, kao kaznu, kao plen zveri koju smo namamili nevinom krvlju roda svojega…

Izvor: Dva u jedan