Nema dobre vesti za vojnike informativnih ratova

U Ukrajini je bombom podmetnutom pod vozačevo sedište ubijen novinar Pavel Šeremet. Da je u minulu sredu u centru Kijeva poginula vlasnica tog automobila – Aljona Pritula – u informativnom prostoru Ukrajine efekat teško da bi bio veći. Zato bi reakcija ruskih medija bila manje dramatična, masovna i dugoročna. Jer Šeremet je u Moskvi bio mnogo poznatiji nego Pritula. Faktički, jednim metkom su ubijena dva zeca – zauzet je informativni prostor dve zemlje, što je maksimalno povećalo efekat akcije.

Ovo, nažalost, nije ni prvo ni poslednje ubistvo novinara, ali nam daje priliku i povod da procenimo i analiziramo situaciju na frontovima informativnog rata, koji je poslednjih godina postao maltene krvaviji od tradicionalnog ratovanja. U ovom slučaju se suočavamo sa neizbežnim posledicama promene karaktera savremenog ratovanja, koje se već odavno naziva hibridnim. U operacijama hibridnog rata vojska se koristi samo u krajnjem slučaju. Uglavnom se pokušava pobediti u informativnom prostoru.

Ovakva pobeda dovodi do smanjenja troškova pobedničke strane, dok poražena strana snosi mnogo veće gubitke nego u slučaju potpune i bezuslovne kapitulacije na bojnom polju. Da bi se potvrdila ova teza, dovoljno je uporediti gubitke nacističke Nemačke tokom pet i po godina Drugog svetskog rata (7-12 miliona vojnika i civila, prema različitim izvorima i sistemima procene) i gubitke nastale po bivšim republikama raspadnutog Sovjetskog Saveza u dve i po decenije postsovjetske ere. Tokom ovog perioda, samo stanovništvo Ukrajine se smanjilo za više od deset miliona ljudi (i to prema zvaničnim podacima, koji su verovatno umanjeni). Ekonomski gubici se uopšte ne procenjuju. Tim pre što se u većini postsovjetskih država degradacija privrede i dalje nastavlja. Naravno, nisu svi nestali stanovnici bivših sovjetskih republika ubijeni ili umrli, tu se računaju i desetine miliona prinudnih migranata – što je katastrofa, koja, po svojim razmerama, prevazilazi Veliku seobu naroda u prvim vekovima naše ere (za tri stotine godina na istim ovim teritorijama mesto boravka su promenila plemena u ukupnom broju do tri miliona ljudi, što je manje od jedan odsto tadašnjeg čovečanstva). A tu su još Afrika, Azija, Latinska Amerika.

Doduše, i Evropa je odavno izgubila svoj status mirne idile, u kojoj se burger-intelektualci bave isključivo šišanjem travnjaka u pauzama između uzbudljivih obilazaka celog sveta. Samo u poslednjih deset godina, hibridni svetski rat, čiji je najvažniji deo informativno ratovanje, odneo je milione života i proizveo desetine miliona izbeglica širom sveta. Kod stotine miliona ljudi životni standard je žestoko i višestruko opao. I to još uvek nije sve.

Na ivici građanskog rata balansira destabilizovana 70-milionska Turska, čiji će verovatni raspad ubrzati kraj EU, ionako popucale po šavovima: ona jednostavno neće moći da se izbori sa desetinama miliona novih migranata iz Turske i sa Bliskog istoka. To je dodatnih pola milijarde potencijalnih žrtava (poginulih, izbeglih, osiromašenih) globalnog svetskog konflikta. Samim tim, nije ni čudo što su vojnici takvog rata počeli da masovno ginu. Ako je informacija postala oružje, po svojoj moći, uporedivo sa nuklearnim, onda su i stručnjaci za upotrebu ovog oružja postali primarne mete.

Niko nije iznenađen kada Izrael likvidira iranske naučnike uključene u atomske projekte. Ranjivost novinara u ovoj situaciji je mnogo veća. Specijalac informativnog ratovanja – kao sredstvo uništenja – može da bude iskorišten ne samo od strane svojih gospodara protiv protivnika nego i od protivnika protiv svojih gospodara. Na kraju krajeva, glavno pravilo hibridnog rata glasi: „Nije važno šta se desilo, važno je ko je prvi i koliko ubedljivo uspeo da vestima o tome da svoju interpretaciju“.

Svi se još sećaju kako su na Majdanu, u Kijevu, borci protiv Janukoviča ustrelili nekoliko desetina svojih najagresivnijih aktivista kako bi dobili moralnu i političku osnovu za svrgavanje „krvavog režima“. Svi se sećaju kako je ruska opozicija pokušala (neuspešno, istina) da od polupenzionisanog političara Borisa Nemcova, ubijenog u blizini Kremlja, napravi simbol borbe protiv ruskog predsednika Vladimira Putina. I to nije bio prvi a najverovatnije ni poslednji pokušaj. Da li bi se trebalo čuditi tome što je moguće ubiti svog unajmljenog novinara kako bi se za to okrivio protivnik protiv koga je on radio? Zameniti novinara nije tako teško. Većina aktivnih učesnika informativnih bitaka hibridnog rata su obični plaćenici, koje poslodavci uopšte ne žale. Naprotiv, što više plaćenika gine u borbi, više možete da uštedite na isplati plata posle bitke. A već za sledeći slučaj možete zaposliti nove.

U današnjem svetu svako ko ima pristup internetu je potencijalno topovsko meso u hibridnim bitkama. Tamo gde su pre nekoliko decenija visokokvalifikovani pojedinci obavljali beskrajne manevre, pobeđujući svoje kolege na suprotnoj strani mudrošću i veštinom, danas u borbu ide masa polupismenih ili potpuno nepismenih vojnika. Za razliku od vojnika velikih armija, vojnici informativnog rata čak ne znaju ni da su mobilisani. Oni misle da se za ideju bore volonterski, ne primećujući kako se ideje koje brane višestruko i dijametralno suprotno transformišu. Neka poznata lica, koja igraju ulogu narednika i kapetana informativnih jedinica (kao što su „kapetani Parasjuki“ igrali ulogu terenskih komandira Majdana), više nisu bitniji resurs od njima potčinjene neformalne mase politički motivisanih korisnika socijalnih mreža i poluprofesionalne novinarske mase.

Narednici, poručnici i kapetani pešadije na frontu ginuli su uvek više od običnih pešadinaca – jer su bili upečatljiviji kao lideri. Sličan situacija je i sa malim poluprofesionalnim komandantima informativnog rata. Da biste shvatili kako su oni lako zamenljiva roba, dovoljno je podsetiti se da su kapetani, majori i potpukovnici dobrovoljačkih nacističkih jedinica Kijeva i njima suprotstavljenih ustanika iz Donbasa postajali ljudi najmiroljubivijih zanimanja – taksisti, frizeri, rudari, čuvari prodavnica itd. Praktično, niko od njih nije imao specijalno vojno obrazovanje, mnogi od njih čak ni vojsku nisu služili, ni sa običnom školom većina nije bila u dobrim odnosima. Ipak, oni se dobro nose sa obavezama koje im nameće hibridni rat. Njihov glavni kvalitet je – apsolutna zamenljivost. Na mestu svakog ispalog iz stroja dolaze tri-četiri nova.

Ista je situacija i sa borcima informativnog fronta. Svaka strana ima svoj zlatni fond – ekskluzivne slobodne borce, koje neguju kao zenicu oka (svog) i pokušavaju da pridobiju na svoju stranu ili diskredituju (tuđe). Ali i ova mnogobrojna masa je samo potrošni materijal. Pri čemu, što je niži prosečni nivo novinarstva, gospodari manje žale taj materijal. A nivo je izuzetno nizak. Najugledniji mediji najprosvećenijih država sada lako i brzo prikupljaju i šire dezinformacije, propagirajući teoriju zavere u svim njenim varijantama. Ovo proizlazi iz nemogućnosti većine novinara da procene realnu verodostojnost informacija.

Ljudi izgleda shvataju da bi Majdan u Kijevu oslabio Janukoviča (čak i da je uspešno ugušen), ali u isto vreme veruju da pokušaj državnog udara u Turskoj jača Erdogana. Oni ne primećuju logičke praznine u lancu svog rezonovanja i osećaju se potpuno prijatno u svom protivrečnom svetu. Samim tim, informativni rat se zato i vodi da bi uvukao društvo u bajku i da bi upravljao njime u realnom svetu. Ali masovna vojska, za razliku od profesionalne najamničke, deo je društva.

Plaćenik ide u rat, jer je to njegova profesija. Masovna vojska ratuje za ideju. Zato bi masovna informativna vojska trebalo da veruje u ideju koju pokušava da uvede u društvenu svest. Zbog toga se ona suočava sa svim problemima i rizicima sa kojima se suočava društvo koje je izloženo njenoj informativnoj agresiji. Štaviše, informativni ratnici, koji su na čelu, rizikuju više od prosečnog građanina.

Na taj način, što je više novinara, blogera i jednostrano politizovanih građana uključeno u informativna borbena dejstva, to je niži njihov prosečan nivo. Što je niži prosečni nivo informativnog ratnika, to ga je lakše zameniti. Što je manje vredan resurs, to ga lakše štabovi koriste kao topovsko meso – zalihe informativnih regruta su beskonačne. A to znači, što savremeno ratovanje više bude dobijalo hibridni karakter, to će više informativnih ratnika ginuti na njegovim frontovima. A to znači: nema dobrih vesti za novinare.

Izvor: Fakti