Nikaragvanski kanal, ruski tenkovi i špijuni

Iz Nikaragve su 14. juna izbačeni Amerikanci čije je ponašanje kod vlasti izazvalo osnovanu sumnju. Dvoje iz te grupe su pokušavali da preko Carinske službe SAD  (Customs and Border Protection) bez usaglašavanja sa vlastima zemlje «provere» rad nikaragvanske carine. Preduzimali su i korake za dobijanje informacije o isporukama vojne opreme iz Rusije, između ostalog i hronograme isporučivanja tenkova T-72. Ambasada SAD u Managvi je izjavila protest zbog slanja tenkova i interes svojih „revizora“ prema režimskim objektima objasnila zadacima borbe protiv međunarodnog terorizma.

Iz zemlje je izbačen i Evan Elis (Evan Ellis), profesor Vojnog koledža Ministarstva odbrane SAD koji je u Nikaragvu stigao istovremeno kad i «revizori» i koji se uselio u isti hotel –  Hilton Princess. Ako je suditi po publikacijama, akademska produktivnost Elisa je bila izuzetno visoka. On se specijalizuje za probleme kineskog i ruskog prodora u zemlje Latinske amerike i Karibskog bazena, i pritom se obično služi konfrontacionom terminologijom hladnog rata.

U Nikaragvi Elisa zanima Međuokeanski kanal, koji se upravo gradi. Po rečima profesora on se za svoju posetu Managvi pripremao privatno i preliminarno je diskutovao o programu puta sa ambasadorom Nikaragve u SAD, sa predsednikom direkcije Međuokeanskog kanala Manuelom Koronelom Kautce, sa nizom drugih odgovornih nikaragvanskih funkcionera. Sa funkcionerima iz vlade,  biznismenima, diplomatama, novinarima, aktivistima socijalnih pokreta je planirao susrete radi sakupljanja informacija o kanalu.

Međutim, profesor je uspeo da u Nikaragvi proboravi čitavih 24 časa. Negde je „omanuo“ – popričao je sa agentom sandinističke kontrašpijunaže, došapnuo mu svoje neprijateljske planove. Rezultat je bio da je pre nego što je otpremljen kući uspeo samo da poseti izložbu fotografija koju je organizovao „Nacionalni savet za zaštitu zemlje, jezera i suvereniteta“ –  nevladina organizacija koja se borila protiv izgradnje kanala. Iste večeri Elisu su u hotelsku sobu ušli saradnici migracione službe i izjavili da on nema zvaničnu dozvolu da vrši istragu u vezi sa Međuokeanskim kanalom i zato mora odmah da napusti zemlju. Amerikanac je prvim letom otpremljen u SAD.

Posle deportacije Elis nije uspeo da ćuti i javio se na internetu. Sva njegova mišljenja se poklapaju sa zvaničnom pozicijom Vašingtona koji se prema izgradnji Nikaragvanskog kanala, verovatnog konkurenta Panamskom (koji je pod nezvaničnom kontrolom SAD), odnosi neprijateljski.

Prvo, Elis je izrazio sumnju u mogućnost realizacije tog projekta i izjavio da se „vlada Nikaragve prema projektu kanala odnosi kao da je to strogo poverljiv materijal, možda kako bi se prikrila lična korist onih koji u tom projektu učestvuju sa nikaragvanske strane“.

Za Elisa deportovanje diplomate SAD-a predstavlja dokaz da „strategija poštovanog i konstruktivnog kompromisa sa nikaragvanskim režimom ne funkcioniše“. Zato administracija SAD uoči novembarskih izbora u Nikaragvi „ima pravo i moralnu obavezu da deluje zajedno sa grupama građanskog društva kako bi se ono približilo pravom značenju demokratije“. Odbijanje da se posmatračima iz administracije SAD i Centra Kartera dozvoli praćenje izbora u Nikaragvi za Elisa znači „ograničavanje demokratije“. Zato upravo sada, poziva on, Sjedinjene Države treba da se umešaju kako se Nikaragva ne bi potpuno otkotrljala u autoritarni režim „sličan venecuelanskom“. Govoreći o mogućnosti „kriminalnog ponašanja“ nikaragvanskih vlasti, Elis ukazuje na neophodnost njihovog stalnog monitoringa od strane najviših struktura SAD. U njegovoj publikaciji ima i pretećih notica: „Oni, koji su povezani sa transnacionalnom zločinačkom delatnošću ili se bogate na račun nikaragvanskog naroda nikako neće izbeći pravosuđe, i kada ostave svoja visoka radna mesta neće moći da koriste svoje prihode, stečene kriminalom.“

Elisov predlog koji se odnosi na monitoring nije slučajan: sandinističko rukovodstvo za Obaminu administraciju predstavlja stalnu glavobolju. Za intenzivno praćenje od strane tajnih službi SAD Daniel Ortega dobro zna. Ali on to, kao svojevremeno Ugo Čaves, mirno prima, zato što ne poseduje tajne bankarske račune u inostranstvu, kao ni sklonosti prema kleptokratiji. Drugi motiv za napade na „režim Ortege“ predstavlja vojno-tehnička saradnja Nikaragve sa Rusijom. I tu Elis poziva na maksimalnu budnost: „Naučni centar „Maršal Žukov“: Za šta on, u stvari, služi? Da li samo za pripremu specijalista kopnenih jedinica? Ili – drugi primer: isporuka Nikaragvi dva raketna i četiri patrolna čamca. A šta će im toliko? To je ruski pokušaj da u akvatoriji Karibskog mora i Pacifika započnu neverovatnu po veličini trku naoružanja! Zabrinuo se Elis i zbog isporuka Nikaragvi modernizovanih tenkova T-72B1. U prvoj partiji je 20 jedinica, a do kraja godine nikaragvanski tenkisti će dobiti još 50 oklopljenih mašina. Kako sandinisti ne bi nekažnjeno zveckali čeličnim vilicama, Elis preporučuje da se energičnije radi sa nikaragvanskim komšijama, na primer sa Kostarikom. Šta ima u vidu u navedenom slučaju američki profesor, nije baš najjasnije. Da se tradicionalno miroljubivoj Kostariki pomogne u formiranju redovne armije? Ili da se na njenoj teritoriji formira nova baza Pentagona?

Poznato je da su u decembru prošle godine radovi na Međuokeanskom kanalu u Nikaragvi odloženi do avgusta ove godine. Razlog koji je to izazvao su finansijske komplikacije  kod glavnog podizvođača – hongkonškog konzorcijuma NKNicaragua Canal Development Investment Co. Elis konstatuje da se od trenutka formiranja prve infrastrukture megaprojekt nije preterano kretao: nisu izgrađene dve dubokovodne luke, skladišta, fabrike građevinskog materijala, a sve to je trebalo da bude spremno za rad  u aprilu 2016. Osim toga sve aktivnije se čuju ekološke nekomercijalne organizacije koje podstiču Amerikanci a koji sa svoje strane podstiču proteste seljaka, neočekivano zabrinute zbog seče šuma uz jezero Nikaragva i reke Brito i Las Lahas.

Uz pomoć takvih eksperata  kakav je Elis, proamerički mediji sugerišu Nikaragvancima da kanal predstavlja «propagandu sandinista» i da je vrlo teško prevazići komplikacije pri njegovoj izgradnji. Iz istog razloga u medijima SAD i medijima Latinske Amerike koje kontrolišu Amerikanci, posvećuje se posebna pažnja objašnjavanju rada modernizovanog Panamskog kanala.  Lajtmotiv je očigledan: u Zapadnoj hemisferi mirno može da se prođe bez alternativnih kanala zato što je Panamski u stanju da «reši praktično sve probleme» azijsko-američke trgovine, sve do propuštanja brodova čija je nosivost do 14.000 kontejnera. Pojavila se i odgovarajuća slika: kinesko vozilo za prevoz roba u kontejnerima Cosco Shipping Panama uspešno je prošao kroz nove ustave Panamskog kanala.

Uoči izbora u Nikaragvi Vašington radi koliko god može kako bi podrio pozicije Danijela Ortege, koga je partija „Sandinistički front za nacionalno oslobođenje“ ponovo kandidovala za predsedničku dužnost.  Baš tim se i objašnjava slanje u zemlju emisara i eksperata različitih vrsta. 

Peta kolona u Nikaragvi je u izolaciji i potrebna joj je podrška. Za tu podršku se često koriste građani drugih latinoameričkih zemalja. Tako je Viridiana Rios (Viridiana Ríos), meksička saradnica Centra «Vilson» iz Vašingtona, posle deportovanja Amerikanaca panično napustila Nikaragvu zato što joj se učinilo da i nju prate. Po njenim rečima – ona se bavila sakupljanjem informacija o bezbednosti stanovništva. Neke njene radove koriste CIA, DEA i FBI. Tako da je ona, u stvari, imala dovoljno razloga za paniku i bekstvo. Sumnjivi događaji postoje i u grupi južnoameričkih studenata-ekologa koji su zadržani na jugu Nikaragve. Po svemu sudeći, oni su obučavali indijanace za korišćenje eksploziva.

Deportacija stranih provokatora pokazuje da sandinisti neće dozvoliti da u zemlji dođe do destabilizacije. Odatle i histerija u međunarodnim medijima zbog «Ortegine diktature».

Socijalno-ekonomski progres Nikaragve, povećanje standarda nikaragvanaca, stabilnost i bezbednost (ako se uporedi sa rastom kriminala u većini centralnoameričkih država) – to je u velikom delu zasluga predsednika države Ortege. On se dosledno bori za interese Nikaragve na međunarodnoj areni i ima podršku najvećeg dela nikaragvanaca. Zato tehnologije tajnih službi SAD koje služe potkopavanju i «strategija haosa» u Nikaragvi nikako ne mogu da prođu.

Izvor: Fond Strateške Kulture