NIN-ova nagrada i jugoslavizam

I ove godine, jače nego ranijih godina, traje medijska fama oko izbora najboljeg srpskog romana. NIN-ov žiri, koji je odabrao u užem izboru za NIN-ovu nagradu trinaest romana, ima sledeći sastavu Aleksandar Jerkov (predsednik), Jelena Mladenović, Adrijana Marčetić, Vladimir Gvozden i Mladen Vesković. Međutim, pre nego što stignemo do sadašnjeg trenutka da se vratimo na početke, da objasnimo kako je uopšte došlo do prestiža ove književne nagrade i u kom kontekstu.

Nakon Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji, koja je već preživela razilaženje sa staljinističkim modelom poimanja umetnosti (doduše iz političkih motiva), a posle Staljinove smrti, koja je za Brozov režim, ipak značila olakšanje, u momentu kada još nema na vidiku ni novih trendova sa Zapada, nema „novih talasa“, a Jugoslavija traži neki svoj put samostalnosti, neko se setio 1954. godine da bi bilo dobro da sam Beograd bude centar za dodeljivanje najvećeg književnog priznanja, koje će imati i prizvuk modernosti i posebne vrste ideološke obojenosti. Šta mislite ko je bio inauguracijski dobitnik NIN-ove nagrade?

Pa naravno, u tom trenutku miljenik režima, potonji disident Dobrica Ćosić. Nagrađen je roman „Koreni“, koji je i dalje obavezna lektira u srpskim školama, a po Jovanu Deretiću to je „poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive“. Porodica Katić i ne baš prikrivena kritika režima Milana Obrenovića su osnovna tema prvog romana, koji je dobio NIN-ovu nagradu. Indirektno, može se zaključiti da dok je Srbija bila samostalna, dok nije bilo jugoslovenske države, ništa valjalo nije. Ovo ja kažem, niko mi nije rekao, ali mislim da je štos u „Korenima“ upravo ta promocija jugoslavizma na prikriveni način. Šta mislim o Brozovom saputniku na brodu „Galeb” kojim su obilazili Afriku šezdesetih ne bih sada razglabao, svakako je ishod poznat – Dobrica Ćosić postaje „disident“ sa ogromnim tiražima, što će ga dovesti do statusa „oca nacije“, a čak i do visoke političke funkcije devedesetih, gde se u real-politici nije snašao. Međutim, u to doba 1954. godine kada nastaje NIN-ova nagrada bio je logičan izbor „viših organa“, pardon žirija.

Ovo spominjem, da bismo ušli u logiku dodeljivanja nagrade, koja je tokom vremena, više spletom okolnosti, doživela društevnu afirmaciju i van naše zemlje. Početak NIN-ove nagrade, iako je bio tako ideološki obojen, bio znakovit, ali vremenom je, usled popuštanja stega u kulturi, NIN-ova nagrada postala zaista mesto gde se nije moglo doći samo uz pomoć političke podobnosti, već je bio potreban i objektivni kvalitet. Nagrada jedino nije dodeljena 1959. godine, mada se zna da je Miodrag Bulatović bio kandidat, ali će se, opet iz „viših krugova“ umešati, pa je do nedodeljivanje nagrade, zapravo bilo i reklama Bulatovićevom romanu „Crveni petao leti prema nebu“. Vlastodršci su lekciju naučili i od tada se redovno dodeljuje NIN-ova nagrada, iako se kvalitet dobitnika menjao. Oskar Davičo (trostruki laureat), Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović i Dragan Velikić su više puta dobijali nagrade. Vremenom se jugoslovenska ideološka obojenost smanjivala, da bi sa raspadom jugoslovenskog projekta u jednom trenutku i potpuno iščezla.

Navešću samo ovlaž, nekoliko primera: Slobodan Selenić dobija 1980. nagradu za roman „Prijatelji“, gde se prikazuje život u Beogradu nakon dolaska komunista na vlast u veoma kritičkom registru; Dragoslav Mihailović (bivši Golootočanin) je 1983. godine dobio nagradu za roman „Čizmaši“, koji je potresna priča o krizi jugoslovenskog društva, gde se izdvaja lik „srpskog oficira starog kova“ Čiče-Miljkovića, a 1997. godine nagrada je dodeljena Milovanu Danojliću za roman „Oslobodioci i izdajnici“, koji u potpunosti kritikuje jugotitoizam. NIN-ova nagrada osamdesetih i devedesetih, po mom osećaju stvari dobija na težini.

Međutim, nakon petooktobarskih promena, tiho i neprimetno, ponovo dolazi do afirmacije jugoslovenskog, pa i levičarskog pogleda na to ko treba da dobije nagradu, a to posebno dolazi do izražaja od momenta kada je nedeljnik NIN prodat Izdavačkom društvu Ringijer Srbija za 810.000 evra ( to se desilo 12. marta 2009. godine). Ako pogledamo dobitnike od 2010. godine naovamo, u poslednjih petnaestak godina videćemo jasan trend.

Kao što je 1962. godine dobijanje nagrade za roman „Zastave“ Miroslava Krleže bilo ideološka reakcija na neočekivano dobijanje Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, tako i u poslednjih petnaestak godina favoriti su isključivo ljudi, koji imaju anacionalni pristup književnosti ili su pobornici nekakve vesternizacije.

Tako je Filip David, dobio 2014. godine nagardu za roman „Kuća sećanja i zaborava“. Mislim da nema potrebe da obrazlažem koliko je Filip David antisrpski bio nastrojen. Možda je primer romana „Kontraendorfin“ Svetislava Basare iz 2020. godine najbolji primer autošovinističkog romana, što je delimično i urušilo ostatke autoriteta ove nekad prestižne književne nagrade.

Za ovu godinu favoriti su Enes Halilović za roman „Bekos“ i Muharem Bazdulj za roman „San Antonio“. Oba književnika imaju jasnu ideološku obojenost. Enes Halilović, novopazarski dopisnik radija Slobodna Evropa, dnevnog lista Blic (a Blic je deo portfolija preduzeća Ringier Serbia, koje je deo međunarodne medijske kompanije Ringier, što može da ukaže i na eventualni sukkob interesa) poznat je kao osnivač novinske agencije Sanapres, ali u književnom svetu nema baš nekog uticaja, osim što je promovisao takozvani kvantumizam 2019. godine, koji se po Vikipediji svodi na „doživljaj književnosti kroz snagu fragmenata i poziv na analiziranje čestica koje pokreću tumačenje književnog dela“, ma šta to značilo. Muharem Bazdulj, poznati bosanskohercegovački književnik je pisao do 2016. godeine za prozapadni list „Vreme“, a što se tiče književnosti najvažnija nagrada koju je dobio je Soroš fondacije, Otvorenog društva BiH za najbolju knjigu priča, 1999. godine.

Žiri NIN-ove nagrade, koji je trpeo kritike i ranijih godina, pokušava da povrati autoritet NIN-ovoj nagradi, ali je jasno da su pod velikim pritiskom. Lično ću biti iznenađen, ako jedan od ove dvojice bošnjačkih književnika ne dobije, još uvek najveću srpsku nagradu za književnost. Ukoliko se to desi, to će biti i konačni povratak u ideološko okrilje jugoslavizma, kako je i bilo na samom početku dodele NIN-ove nagrade. Da li je NIN-ova nagrada i dalje poluga jugoslavizma ili će ipak ići u pravcu savremenog shvatanja realnosti da Jugoslavije više nema, ostaje da se vidi.

Broz je umro, ali se jugosfera vampirski obnavlja, jasno je i zašto baš u Beogradu. Ipak, nakon svega, konačno bi valjalo da dođe do deideologizacije. Srpska književnost zaslužuje život bez neokrležijade

Izvor: CEOPOM Istina