Neverni Toma i sindrom Koštunica-Janukovič

Ono što je zakonomerno u srpskoj politici, definisanoj stranačkim umesto državnim interesima, to je da će do sukoba Tomislava Nikolića i Aleksanra Vučića doći. Uvod u sukob, čije bi rasplamsavanje lako moglo da dovede do formiranja novog političkog bloka, već se odigrao.

Do sada smo slušali samo pucketavo tinjanje sporadično oprečnih izjava sa dve tačke državne moći, uz puno dimnih zavesa u medijima. Nikolićeva objašnjenja da nesporazuma sa Vučićem nema liče na ona kada je tvrdio da je bedž sa likom Vojislava Šešelja počeo da zaboravlja, nakon što se presvuče u poslepodnevno odelo.

Pomenimo različite stavove Nikolića i Vučića u vezi rezolucija o Kosmetu, viđenja BiH, dolaska Aleksandra Lukašenka, zatim pokušaje članova vlade da tajno menjaju sporazum sa Rusijom, kadrovsku eliminaciju ključnih Nikolićevih ljudi, lažljive ili u najmanju ruku zlonamerne medijske napade na najbliže Nikolićeve saradnike i članove porodice, sve do najnovijeg traktata predsednika na temu opšte upotrebe tajkuna u srpskoj politici i krupanjskog odgovora premijera.
Poziciju Nikolića, ozbiljnije nego što on priznaje, ljuljaju sindromi Koštunice i Viktora Janukoviča. Ispada da neverni Toma, tobože, nije znao za stvarno postojanje evropskog uslova zvanog priznanje „Kosova“ za nezavisnu državu, sve dok mu Johanes Han nije otvorio oči, a on nama. Naravno da Nikolić jeste bio obavešten, ali je tek sada, neko bi rekao bolje ikad nego nikad, potegao tu vrednu političku obveznicu sa debelim činjeničnim pokrićem.

On je danas u istovetnoj poziciji prema premijeru, u kojoj je bio predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica. Razlika je što je Koštunica zadržao popularnost u odnosu na izvršnu vlast. Nikolićevu popularnost, zbog radikalne transformacije četničkog vojvode u kraljicu majku i besprizorne kure tabloidima, danas je teško izmeriti. Činjenica da je Rusija trenutno odustala od izgradnje Južnog toka Nikolića gura u akciju. Jer, montirani račun Južnog toka lako bi u Srbiji, dakako neopravdano, mogao da bude svaljen na samog Nikolića.

Tu se krije glavni Nikolićev problem, koji iskusan političar eliminiše već na početku mandata. Za svog dosadašnjeg predsednikovanja, on je bio pre srpska inkarnacija Viktora Janukoviča, nego delotvorni pokrovitelj ukupne politike Beograda.

Poput Janukoviča, Nikolić je, pokušavajući da sedi na dve spoljnopolitičke stolice, u stvari spiskao dragoceno vreme. „Kosovo“ je Briselskim sporazumom načinilo krupan korak ka konačnoj nezavisnosti, a da pritom tamošnja srpska zajednica nije stekla održivo rešenje za sebe. Srpska privreda potonula je još dublje, a spoljni dug porastao do neba.

Povrh svega, Nikolić je omogućio nizu, po interese Srbije nimalo bezazlenih ljudi, da se bez direktne izborne provere domognu ključnih pozicija u državi. Pre vremena prepisao je stranačko imanje najstarijem političkom sinu, u uverenju da ovaj to zaista jeste.

Verovao je da će onaj drugi, biološki sin, moći da bude delotvoran korektiv u ukupnom delovanju SNS. Njegovim odlaskom iz stranke, njenu staroradikalsku osnovu preuzeli su i prefarbali preletači, došljaci svih boja i interesa.
Nikolić bi u pomenutom kolopletu trebalo da objasni i pojavu Zorane Mihajlović, danas glavne poluge u Vladi Srbije, mnogo važnije nego što se misli, na mestu potpredsednice SNS u vreme kada je on bio predsednik te stranke. Ona je sa tog mesta ekspresno katapultirana u vrh državne politike.

Reč je o osobi koja je u tajnosti pokušala da preinači sporazum Srbije i Rusije. Mihajlovićeva za to nikada nije odgovarala, osim što je dobila ukor razrednog starešine Nikolića i što je privremeno bila izostavljena iz protokola jednog prijema. Ukor je, dakako, nije sprečio da kao visoki državni funkcioner onomad predvodi medijsku kampanju protiv Južnog toga u „Insajderu“.

Ovakvih pitanja i apsurdnih pojava ima dosta oko Nikolića. Naprosto, nije moguće da cela Srbija posmatra kako je kuvaju kao žabu, uz očiglednu primenu bezmalo svih metoda manipulacije, koje je odavno definisao Noam Čomski. Treći metod Čomskog je postupnost promena.

Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, kaže Čomski, treba je uvoditi postepeno, na kašičicu, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenu, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.
Brzo će se pokazati da li je zakasnela Nikolićeva konstatacija samo probni balon završnice predočene manipulacije, što bi označilo i kraj njegove upotrebne vrednosti za birokratiju Evropske unije ili prvi korak u preduzimanju iskrene patriotske političke akcije spasavanja ostataka države.

Odustajanje od evropskih integracija podiglo bi dugoročno cenu Srbije i na istoku i na zapadu, osim ako neko ne smatra da su nezavisnost „Kosova“, bankrot i dužničko ropstvo vredni daljih obećanja i ucena Evropske unije. Dok čekamo odgovor na ova, mogli bismo postaviti još jedno pitanje, koje je svakako deo političkog mozaika: zašto Bogoljuba Karića naprednjaci nisu vratili u Srbiju kao što su obećali pre izbora?

Izvor: Glas Rusije