Nova srpska aritmetika ili sabiranje umesto oduzimanja

Treba li se uopšte okupljati?

Okupljati se treba uvek, prvenstveno jer je ljudsko društvo skup pojedinaca koje okuplja (veća ili manja) svest o zajedničkom interesu.

Kada se ta spoznaja primeni na današnju Srbiju – okupljanje onih koji se ne mire sa pretpostavkom koju nam nameću svi režimi – od Titinog do današnjeg Vučićevog – da “je to tako jer tako mora” je imperativ; jer se neprijatelj odavno okupio… U političkim strankama, SANU, nekim crkvenim krugovima, NVO finansiranim od strane stranih vlada, itd.

Dakle, čak i ako zanemarimo sve druge razloge – okupljanje je neophodno kao reakcija na udruživanje tj. okupljanje onih kojima odgovara baš ovakav odnos snaga u društvu: Neoliberalizam koji malom broju pojedinaca, sve pod maskom brige za široke narodne mase omogućava da se abnormalno obogati lišavajući se konkurencije (osnove liberalizma i tržišta) i viška radnika (tj. masovne uposlenosti kao pretpostavke da pojedinac bude maksimalno nezavistan u odnosu na centre moći), dok je većina građana (u čijem interesu se manjina kobajagi obogatila) dovedena u položaj najcrnjeg proletarijata a da toga nije ni svesna.

Može li se od okupljanja očekivati neka korist?

Može, ako ni zbog čega drugog – a ono jer će okupljanje većeg broja mislećih pojedinaca iz različitih slojeva društva dovesti do razbijanja raznih tabua, zabluda kao i naticanja na … ražanj svetih krava srpske javnosti.
Danas, naš medijski prostor je prezasićen nastupima elite i tzv. “elite”. Mada jedni druge krste “patriJotima” ili “ološ-elitom” – veže ih zajednička osobina: NI JEDNI NI DRUGI NE POZNAJU NAROD KOME SE OBRAĆAJU.

Dok jedni misle da je potrebno učiniti samo par malih koračića (službeno se odreći Kosova, uništiti sopstvene odbrambene potencijale, sve moguće manjine uzdići na položaj ovlaštenih supervizora, tj. kontrolora kako funkcioniše demokratija u Srba i uzbunjivača koji dejstvuju na svaku pojavu bilo čega što može da liči na neko srpsko dizanje pogleda) pa se popeti na grbaču EU, drugi lobiraju za povratak u srednji vek kada su u zemlji Stefana Nemanje živeli samo bogobojažljivi vitezovi i čedne dame koje su pomenutim vitezovima rađale čete dičnih arijevaca…

Dok prvi ne izbivaju sa TV ekrana i stranica od države dotiranih novina, drugi se današnjim sunarodnicima obraćaju sa elitističkih amvona zvanih “patriotski sajtovi”, Medija centar i knjige koje su obavezna lektira svakog pravog Srbina (samo kupovina je obavezna, čitanje – po volji), ali ne kao sebi ravnim sugrađanima sa kojima treba da se udruže kako bi nam svima bilo bolje, već kao stari vlastelini i sveštenici koji su se upravo tako obraćali svojim sebrima i otrocima.

Dakle, i jedni i drugi imaju nameru da nas preveslaju (svako za svoju “agendu”), iskoriste da bi od Iznoguda postali Kalifi i sa bivšima se zamene u sedlu.

U čemu će prosečan Srbijanac (građanin Srbije) osetiti razliku ako umesto Tijanića za direktora RTS bude postavljen Cvijanović? Ako umesto Dačića u fotelju premijera zasedne Boško? Umesto Vučića – ministarstva sile preuzme Dana (ili Vuk) Drašković?

Zbog toga je okupljanje neophodno, da im kažemo da su svi već viđene i ispušene lule (neko manje, neko više) i da Srbija više ne želi da se vezuje za fotošopirane političke idiote. Da smo shvatili kako je po naciju pogubno da bilo koji pojedinac u svojim rukama koncentriše veliku moć, da hoćemo da se moć preseli u institucije. Nije rešenje srpskog problema u izvođenju grupe ljudi na ulice, smeni režima i preokretanju stvari. Bio je jedan pokret nazvan „Preokret“ sastavljen od preokretena, koji je hteo da na vlast umesto Kurte dovede Murtu. Građani su prepoznali nameru kozmetičke „popravke stanja“ (tako što će se jedni odmaći od jasala da bi se primakli neki drugi) i preokretene poslali u istoriju.

Pre promene načina upravljanja zemljom GRAĐANI SRBIJE MORAJU DA SHVATE DA MOŽE I MORA DRUGAČIJE!

Da su neobavešteni namerno, i da se od njih organizovano kriju informacije i o tome zašto je Island stvarno prekinuo pretpristupne pregovore sa EU i zašto na primer Turska nema ništa protiv da bude “kandidat” još trideset godina…Da je našim elitama neprijatelj ono što im daje smisao i razlog postojanja; da nije neprijatelja, i oni bi morali da nađu prave poslove… Na prodaju magle i ilegalnih opijata ovde se do sada nije plaćao porez… Imamo li snage da konačno oporezujemo dilere i jednih i drugih štetnih sadržaja?

Kako okupiti?

Mada deluje fašistički, u ovoj fazi je stvarno važniji soj nego broj. Imamo mnogo primera gde se na ulicama Beograda okupilo mnogo ljudi, porušilo koješta, polupalo par noseva i glava, izvikalo neke druge ljude i promenilo – šta?

Zapravo jeste se promenilo koješta, ali kada bismo napravili malu rekapitulaciju poslednjih 20 godina višestranačja – došli bismo do rezultata da se većina stvari promenila na gore.

Nakon Gazimestana, Albanci na KiM su bili isprepadani i ljuti ali nisu bili jaki. U ono vreme smo bili jači i uz pomoć “potrebne” represije (da bi se očuvao ustavni poredak) mogli smo među njima da nađemo saveznike i vežemo ih za sebe (beneficijama ili ako vam je milije – podmićivanjem). Ni tada nas ne bi voleli, štaviše – mnogi bi nas kao i danas mrzeli, ali bi bili lojalni Srbiji makar jer im ova obezbeđuje radno mesto i platu za izdržavanje porodice… Šta imamo danas? Zakrvavljenost sa obe strane… Kada bi se Kosmet sutra vratio u ustavnopravni okvir R.Srbije – naša elita ne bi znala šta da radi s njim.drzava Jednostavno – na toj teritoriji ne postoji više od 5-6 Šiptara koji se sećaju Bore i Ramiza, radnih akcija, vojničkih dana u JNA, itd

U vezi sa okupljanjem najveći problem nije dobra volja kao što se neosnovano tvrdi, već nedostatak ni načelne saglasnosti oko najvažnijih tj. ključnih pitanja.

Šta je danas ključno?

Ako dopustimo da Srbi sa severa Kosova budu pušteni niz vodu po ugledu na Krajišnike uspostaviće se trend (model se čak dva puta pokazao kao efikasan) koji će se nastaviti u Raškoj oblasti (NP sandžak) i Vojvodini. Znači – jedna etnička grupa, uz podršku interesnih grupa (stranih vlada na primer) postepeno će radikalizovati otvorena pitanja sa lokalnim Srbima. Kao „ugrožena manjina“ počeće da se zatvaraju u etničke i verske okvire, sledeći korak su nenaoružane seoske straže, zatim naoružane ali samo ličnim i lovačkim naoružanjem (zbog otvorenih pretnji nasiljem Srbendi koje će za svoje potrebe lako angažovati sami ili će ovi nesvesno leći na rudu neprijatelja misleći da rade ne znam šta junačko i rodoljubivo), i na kraju organizovanje jedinica “civilne zaštite” koje imaju vojnu formaciju i koje se u datom trenutku naoružavaju ilegalno dostavljenim naoružanjem i opremom kako bi u datom trenutku izašle na crtu “srpskoj soldateski”. A onda je gotovo i kapitulacija države je najcelishodnije rešenje, obzirom na dosadašnja iskustva. Da bi se sve ovo predupredilo, treba konsultovati starog Sun Cua koji kaže:

“Najdelotvorniji su ono znanje i strategija koji borbu čine nepotrebnom. Dobri stratezi neprijatelju kvare planove dok su ovi još u začetku, osrednji ga sprečavaju da sklapa saveze – ostali jurišaju na utvrđenja”.

Tako smo i došli do nacionalne katastrofe u 20. veku, i to nakon dva dobijena svetska rata.

Pobeđeni su čekali i dočekali priliku da nam se osvete za te poraze. Oni jednostavno nikada nisu uspeli da shvate da su dojučerašnji neprijatelji nakon pobedonosno završenog rata prestali da ih posmatraju kao neprijatelje – već su postupili po naređenju i primili ih u familiju kao najrođenije).

Kao ozbiljnim narodima, ni Hrvatima ni Slovencima, a naročito Mađarima i Turcima – tako nešto nikada ne bi palo na pamet: Kroz celu svoju istoriju oni su do saveznika dolazili onako kako je i normalno – nuđenjem benefita, na tuđi račun ako je ikako moguće. Onaj ko im je lio krv i prisiljavao njih da je liju, uvek im je bio ono što zapravo i jeste – neprijatelj koji čeka priliku bez obzira na savezništvo i zaklinjanje na večno prijateljstvo.

Kao zaključak – okupljanje je potrebno i ono nema alternativu, a moguće ga je izvršiti što dokazuje već sam netipični razgovor na ovu temu ovde, među nama koji smo sve pre nego istomišljenici.

Sabiranje umesto oduzimanja treba da postane novi srpski pogled na svet, a pomoć rođacima sa Kosova i Metohije je dobar razlog. Inače, ako već nemamo junaštva da im pomognemo ma kada i ma ko bio sa druge strane barikade – imajmo barem dovoljno čojstvada im to jasno i glasno saopštimo, kako se ne bi u nas zalud uzdali.

Izvor: Prevrat