O dve stolice zamenika pomoćnika

I ova i prethodna vlast SAD kune se u suverenitet i pravo država da izaberu svoj put. U praksi, međutim, Vašington priznaje samo jedan izbor – u šta se Srbija uverila 1999. godine, a podsetili su je pre neki dan.

Reče, naime, zamenik pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, Hojt Brajan Ji, da Srbija “ne može da sedi na dve stolice“ i „mora jasno da pokaže“ kako želi da uđe u EUropsku uniju.

„Zemlje moraju da odaberu put kojim će da idu. Koliko god to bilo teško, moraju da se strateški opredele pa da to bude deo zvanične politike,“ izjavio je zamenik pomoćnika, prema Asošijeted presu (AP).

AP je preneo i odgovor ministra vojnog Aleksandra Vulina, koji je izjave zamenika pomoćnika opisao kao “neprijateljske“ i “nediplomatske“.

„Ovako ne govori prijatelj, ili neko ko poštuje naše pravo da nezavisno odlučujemo,“ reče Vulin, po izveštaju AP. Samo što je onda agencija dodala da je Vulin „poznat po proruskom stavu“ a da Srbija „formalno traži članstvo u EU, ali pod pritiskom tradicionalnog slavenskog saveznika Rusije postepeno klizi ka Kremlju.“

Tim uredničkim navođenjem, jedna od najvećih novinskih agencija na svetu u suštini sugeriše da su težnje ka članstvu u EU, NATO i “ostalim zapadnim telima“ normalne i poželjne, dok je svako oklevanje po tom pitanju posledica ruskog pritiska.

Svako ko se imalo seća nedavne istorije, međutim, dobro zna kako se većina Srba opredeljuje i zašto. To bi trebalo da zna i zamenik pomoćnika, budući da je 1999. bio direktor privatne kancelarije genseka NATO Havijera Solane (piše mu u zvaničnoj biografiji).

Tim ratom, NATO je prekršio i svoju i povelju UN. Ali ni za 78 dana bombardovanja civilne infrastrukture – između ostalog i zgrade RTS – samozvani najmoćniji vojni savez sveta nije uspeo da prisili Beograd na predaju. Na kraju je vojska NATO ušla na Kosovo političkom prevarom, pod smokvinim listom rezolucije UN 1244. Pod njihovom zaštitom, tamošnji Šiptari su proglasili nezavisnost 2008. godine, i od tada se od Srbije traži da to prihvati.

Dok zvanična NATO istorija govori o plemenitom ratu za spas Šiptara, jedan vašingtonski insajder priznao je da je SR Jugoslavija bila „smetnja planovima da se šira ergela država privede u transatlantsku zajednicu.“

„Otpor Jugoslavije širim smernicama političkih i privrednih reformi, a ne stradanje kosovskih Albanaca, najbolje objašnjava rat NATO,“ napisao je Džon Noris u knjizi Putanja sudara (2005), a predgovor mu je napisao niko drugi do autoritet za Rusiju Stejt departmenta, Strob Talbot.

Ironijom sudbine, uterivanjem Srba u transatlantski tor, NATO je „izgubio Rusiju,“ razvejavši iluzije o liberalnoj demokratiji zapadnog tipa koje su se odomaćile za deset godina jeljcinovštine.

„Pošteno se može reći da su svi slojevi ruskog društva bili duboko i neizbrisivo potreseni“ NATO bombardovanjem, legendarni sovjetski disident Aleksandar Solženjicin izjavio je 2007. za nemački nedeljnik Špigl. A pre neki dan se ruski predsednik Vladimir Putin pozvao na bombardovanje Beograda kao primer kako je Zapad uzvratio na rusko poverenje posle kraja hladnog rata:

„Dobro je poznato čime su nam uzvratili – nemarom za naše nacionalne interese, podrškom separatizmu na Kavkazu, zaobilaženjem Saveta bezbednosti UN, bombardovanjem Jugoslavije, invazijom Iraka, itd.“ izjavio je Putin na sastanku Valdajskog kluba u Sočiju.

E sad, i sadašnja i prethodna vlast u SAD često uzimaju u usta „svetski poredak“ koji je Amerika navodno stvorila i sad ima dužnost da održava, u kojem su suverene države slobodne da same odlučuju s kim će i kako će.

„Poput svih nezavisnih nacija, Ukrajina mora biti slobodna da odluči sopstvenu sudbinu,“ reče Barak Obama septembra 2014 u Estoniji.

Tri godine kasnije, Donald Tramp će u pred generalnom skupštinom UN reći da Amerikanci „ne žele da svoj način života bilo kome nameću, nego da svojim sjajem služe svetu za primer,“ i da on „obnavlja osnivački princip suvereniteta“ u spoljnoj politici Vašingtona.

Ukrajini, međutim, nije bilo dozvoljeno da sama izabere svoju sudbinu, već su američke diplomate u potaji dogovarali koga i kako da dovedu na vlast u Kijevu, sve pod maskom obojene revolucije. Da bi onda ta „slobodna i demokratska“ vlast ili ugušila otpor u ognju i krvi (Odesa) ili prozvala uspešne disidente „teroristima“ i „ruskim agresorima“ (Donbas, Krim).

Ni Srbiji nije bilo dozvoljeno da sama odlučuje. Od obojene revolucije oktobra 2000. naovamo, skoro svakoj vladi u Beogradu kumovala je američka ambasada (ili neki zamenik pomoćnika). Bez obzira što je Tramp obećao da će „isušiti močvaru“ i žalopojki da vrši čistke po Stejt departmentu, jasno je da ovakvo američko ponašanje i dalje traje.

Prisetimo se da je Aleksandru Vučiću dozvoljeno da dođe na vlast tek kada se na kolenima odrekao svog radikalstva i „preumio“ se u naprednjaka volšebnom intervencijom zapadnih konsultanata. Od tada ispunjava sve zahteve SAD, EU i NATO, između ostalog i de facto priznanje „kosovijanske“ nezavisnosti – od granice, tablica i članstva u međunarodnim ustanovama, pa do izbora i sudova.

Ni to nije dovoljno stranim gospodarima, koji traže formalno priznanje pre nego što se uopšte povede reč o teoretskom članstvu Srbije u EU. I to je onda demokratija, po zamenicima pomoćnika i zapadnim medijima, dok je istinska nezavisnost „proruska“ a sloboda izbora „klizanje ka Kremlju.“

Dobro pa sad znamo.

Izvor: Sivi Soko