O mitovima – srpskim i hrvatskim

Ove godine se u Srbiji, kao i u mnogim zemljama širom sveta, obeležava stogodišnjica završetka Prvog svetskog rata. Obeležićemo godišnjicu završetka šestogodišnjeg ciklusa ratova u kojem je Srbija, zajedno sa svojim balkanskim saveznicama, najpre porazila Otomansku imperiju, zatim odbila iznenadni napad Bugarskog carstva da bi, na kraju, 1914. godine pobedonosno proterala i trupe Austrougarske sa svog tla. Nakon združenog napada nemačkih, austrougarskih i bugarskih trupa i trogodišnjeg izgnanstva, Srpska vojska se 1918. godine pobedonosno vratila u Otadžbinu sa visoko podignutim ratnim zastavama. Ni jedno znamenje pukovske slave i dostojanstva nije u šestogodišnjem ratu palo u neprijateljske ruke.

Kada se zavesa spustila na ratnu pozornicu Velikog rata, na politički i geografskim kartama nije bilo mesta za tri moćne carevine, nemačku, austrougarsku i otomansku. Ko se namerio na Srbiju i njene moćne saveznike nestao je u velikom ponoru. Činilo se da je to kraj vekovne borbe srpskog naroda za slobodu koju je srpska vojska donela ne samo sebi već i Hrvatima i Slovencima.

Možemo se sporiti koliki je stvarni doprinos Srbije pobedi Antante u Velikom ratu ali je nesporno da je ova po površini i broju stanovnika mala a po junaštvu velika država dala sve što je mogla i da je u stroju saveznika ostala hrabro i trpeljivo od prvog pucnja do slavne pobede. Tom borbom zadivila je tadašnji svet i zaslužila njegovo poštovanje. To nam neprijatelji nikada nisu zaboravili.

Možda su Srbi na tim slavnim pobedama izgradili i svoje mitove. Možda su ulepšali i uveličali svoje pobede. Možda? Ali i da je tako, srpski protivnici su bile svetske velesile i najmoćnije države tog doba. Od njih nije bilo sramota ni biti poražen a posebno lepo je bilo pobediti ih.

Republika Hrvatska ove godine neće sa posebnom pompom obeležiti stogodišnjicu Velikog rata. I zašto bi? Njene pukove na svim frontovima pratio je glas o zločinima, predaji i odstupanju. U ogromnoj većini hrvatski vojnici nisu ovaj rat doživljavali kao svoj niti su razumeli i opravdavali njegove ciljeva. Borili su se na strani nepravde, porobljavanja i hegemonije u ratu bez časti i slave.

Uskoro će nastupiti i godišnjice Drugog svetskog rata a Hrvati ni tu neće imati čime posebnim da se pohvale. Njihovi dobrovoljci su uništeni u staljingradskom „kotlu“ a vazduhoplovci i mornari vraćeni u domovinu nakon gubitaka na istočnom frontu. Nezavisna država Hrvatska (NDH) je ostala najverniji Hitlerov saveznik do samog kraja rata. U junu 1941. godine pristupila je u Veneciji „Trojnom paktu“ a u decembru objavila rat SAD. U vreme kad su svi saveznici i sateliti napuštali Hitlerov brod koji je tonuo (Italijani septembra 1943; Mađari marta 1944; Slovaci i Rumuni avgusta 1944; Bugari septembra 1944.) samo su Hrvati ostali do kraja uz nacističku Nemačku predavši se tek u maju 1945. godine, celu sedmicu nakon nemačke bezuslovne kapitulacije. U trenutku predaje više Hrvata je bilo u oružanim formacijama NDH nego u NOVJ. Sem Dalmacije, gde su Hrvati bili od prvih dana antiokupatorske borbe značajno zastupljeni, svako pominjanje otpora okupatoru do pada Italije bilo je u stvari odavanje počasti Srbima iz Hrvatske na njihovom hrabrom otporu ustaškom genocidu.

Svaki narod traži svoje mitove pa bili oni izatkani pod zidinama Troje, Beča, Masade ili na bojnim poljima Vaterloa ili Staljingrada. Ali uvek su ih tražili u borbi za slobodu protiv stranog ugnjetača i u borbi protiv moćnijih i jačih.

U tome i jeste razlika između Srba i Hrvata. Dok Srbi, sa promenjivom srećom i uz dosta žrtava ratuju za slobodu protiv najmoćnijih država poput Nemačke, Turske i u zadnje vreme SAD (sa njihovim saveznicima i satelitima), najveća pobeda Hrvatske je pobeda nad sopstvenim građanima koji se osećaju kao Srbi i pravoslavci.

Iz ugla hrvatske države i mnogih građana Hrvatske, možda je vojničko proterivanje pobunjenih Srba bila adekvatna vojna reakcija na njihovo odbijanje da priznaju „svoju državu“ a preterana sila koja je pri tome upotrebljena samo mala neprijatnost u legitimnoj vojnoj akciji. Možda? Ali, molim vas, nemojte bar tvrditi kako se radi o veličanstvenoj pobedi i organizovati parade i slavlja.

Za mitove je ipak potrebno malo više.

Izvor: Analitički forum