O nedavno završenom Svetom Arhijerejskom Saboru

Imamo puno razloga da budemo ponosni na naše arhijereje koji su uspešno okončali zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve. Vladike su pokazale da su institucije naše Crkve stabilne i sposobne da odole agresivnim izazovima nametnutim sa strane, posebno onim koje dolaze za račun inostranih interesa.

Kao i svake godine pred održavanje Svetog Arhijerejskog Sabora, opet smo bili suočeni sa nepristojnim udarima na Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Blic je tri dana obasipao javnost neistinama da Episkop bački Irinej „plete mrežu“, a Ekspres potom izmišljotinom o „puču“ Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Žuta štampa je pokazala da je nedorasla situaciji, da nije sposobna da pruži plodonosne primedbe, da je obuzeta senzacionalizmom i bilo bi joj bolje da se drži podalje od stručnih crkveno-narodnih tema. Srpska Pravoslavna Crkva je spremna da čuje konstruktivne kritike javnosti, ali ne i zlonamerne uvrede koje su ispod svakog nivoa i bez ikakvog utemeljenja.

Sveti Arhijerejski Sabor je trebalo da diskutuje o radnoj verziji novog ustava Srpske Pravoslavne Crkve. To se, uprkos očekivanjima, nije dogodilo. Ali reč je o pozitivnom ishodu. Naime, arhijereji su bili mudri da čuju glas naučno-stručne javnosti koja je nekoliko meseci, iz dana u dan, obasipala primedbama tu radnu verziju novog ustava. U pismenom vidu primedbe su stizale i od naših arhijereja i bile su raznorodne po sadržini. Deo vladika se opredelio da primedbe iznese tokom diskusije. Međutim, s obzirom da bi za razmatranje tolikog broja primedbi i sugestija bilo potrebno trajanje čitavog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora, arhijerejima je dat rok do 1. novembra 2018. da „dostave svoja zapažanja“ kako bi se o novom nacrtu ustava Srpske Pravoslavne Crkve diskutovalo sledeće godine.

Ovoga puta saborska Komisija za Ustav bi trebalo – nadamo se – da sazove i niz naučno-stručnih skupova o radnoj verziji novog ustava kako bi i s te strane stigle primedbe na predložena rešenja. Taj put bi iziskivao proces koji bi trajao godinu dana. Postoji i drugi način koji je duži, ukoliko se saborska Komisija odluči da pošalje radnu verziju Svetom Arhijerejskom Sinodu, a Sveti Arhijerejski Sinod tekst otpošalje svim arhijerejima a oni dalje svim parohijama kako bi parohijski sveštenici sa narodom diskutovali o rešenjima novog ustava Srpske Pravoslavne Crkve. Ova procedura bi mogla trajati čak dve godine. Uprkos dugom vremenskom okviru, ovaj put bi bio veoma podesan da se čuju primedbe „iz dubine“.

Kada je reč o drugim temama o kojima je diskutovano na Svetom Arhijerejskom Saboru, izdvojio bih saborski stav koji ukazuje na odnos režima crnogorskih separatista prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi: „Osobito je alarmantno stanje u Crnoj Gori, gde državni aparat vodi diskriminatorsku kampanju protiv zakonite Mitropolije crnogorsko-primorske i Eparhije budimljansko-nikšićke, favorizuje beznačajnu (‘crnogorsku’!) sekticu Miraša Dedeića, pri čemu istovremeno vrši stalni pritisak na srpski narod pokušavajući da mu nametne crnogorstvo kao nacionalni identitet“.

Mislim da je javnost dugo čekala na ove reči koje ukazuju da Srpska Pravoslavna Crkva ne može da blagoslovi naciju crnogorskih separatista, nastalu 1945. birokratskom odlukom Komunističke partije Jugoslavije. Ta odluka komunističkog aparata bila je samo jedna u nizu donetih radi rasparčavanja srpskog naroda na više nacija, podele srpskog naroda na više republika i Srbije na tri dela („užu Srbiju“ i dve pokrajine). Srpska Pravoslavna Crkva može da blagoslovi vernika kao pojedinca, bez obzira na nacionalnu pripadnost, ali nije u prilici da blagoslovi birokratska rešenja koja su nanela štetu duhovnom životu naroda.

Možda će stav Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne crkve o naciji crnogorskih separatista zvučati preoštro onima koji nisu upućeni u crkveno-narodne prilike. Međutim, upravo nam je nacija crnogorskih separatista, na čelu sa njihovim liderom Milom Đukanovićem, bacila rukavicu u lice namerom da istera Srpsku Pravoslavnu Crkvu sa njenih viševekovnih kanonskih prostora u Crnoj Gori.

S tim u vezi Milo Đukanović je u intervjuu Televiziji Crne Gore (16. maj 2011) izjavio da će se njegova stranka zalagati za „objedinjavanje pravoslavne crkve u Crnoj Gori”, da „Mitropolija crnogorsko-primorska nije usaglašena sa državnim interesima Crne Gore, jer je deo Srpske pravoslavne crkve, čija je centrala u državi Srbiji koja ne gleda blagonaklono na crnogorsku nezavisnost“. Stoga, kaže Đukanović, „ako želimo pravoslavnu crkvu u harmoničnim odnosima s državom i crnogorskim državnim organima, logičan je cilj samostalnost crkve“. Time je jasno stavljeno do znanja da crnogorski separatizam nije zaokružen dok god postoji Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori.

Kada ove zloslutne poruke uzmemo u obzir, ne ostaje nam ništa drugo na raspolaganju nego da posegnemo za rešenjima koja su istovetna grčkom odnosu prema makedonskom pitanju – da do kraja budemo postojani u tome da srpsko pitanje u Crnoj Gori rešavamo bez identitetskog kompromisa sa nacijom crnogorskih separatista koja je svako pružanje ruke doživljavala kao slabost a ne kao gest dobre volje. Sadašnja državnost Crne Gore uspostavljena secesijom iz 2006. nema nikakav kontinuitet sa srpskom državnošću Crne Gore pod dinastijom Petrović Njegoš koju je zaključila Kraljevina Crna Gora. Reč je, dakle, o dve Crne Gore koje se paradoksalno isto zovu ali, kada je reč o državnom identitetu i ideologiji, nemaju ništa zajedničko jedna s drugom.

Suštinsko pitanje kojim se bavio Sveti Arhijerejski Sabor je kosovsko-metohijsko pitanje. Usvojena je preporuka odnosno apel državnim vlastima Republike Srbije da je Srpska Pravoslavna Crkva protiv priznavanja nezavisnosti takozvanog „Kosova“ i podele naše južne pokrajine na srpski i albanski deo. Pritom, ukazuje se na to da se takva rešenja ne smeju dogoditi niti u direktnom niti u indirektnom vidu. Nije pogrešno zaključiti da ova preporuka odnosno apel nosi u sebi visoku notu obaveze.

Republika Srbija ne može da ignoriše stav Srpske Pravoslavne Crkve o kosovsko-metohijskom pitanju. Naše vlasti, na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, dobile su izričitu poruku Srpske Pravoslavne Crkve, učesnika „unutrašnjeg dijaloga“ (kojima su legitimitet učesnika u dijalogu dali naši državni organi) i brojnih potpisnika Apela za odbranu Kosova i Metohije da u ovom momentu ne postoji način da se pravično reši kosovsko-metohijsko pitanje. S tim u vezi ne stoji primedba predsednika Vučića da Srpska Pravoslavna Crkva nije ponudila rešenje. Jer rešenje je i privremeno odlaganje, kraće ili duže, razrešavanja kosovsko-metohijskog pitanja do momenta kada ono može biti pravično utvrđeno.

Ostaje nam, naravno, da budemo veoma složni u narednom vremenskom periodu koji će po nas biti veoma težak. Nedavno završeni Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve nam je pokazao da crkveno-narodni interes prevazilazi sve lične nesuglasice, da periferne rasprave ostaju po strani kako bi se oslobodio prostor za ključna razmatranja. Mi pravoslavni Srbi nismo narod od kog se očekuju nedorasla rešenja.

Izvor: Pravoslavlje