Odgovor Vojislavu Koštunici

U autorskom tekstu Vojislava Koštunice „Srbija između evrofanatizma i političke neutralnosti” otvoren je niz dragocenih pitanja od velikog političkog značaja za prošlost, sadašnjost i budućnost srpskog naroda. Smatrajući da nema razloga da o tim važnim temama ćutimo, već da je neophodno da iznesemo stav jedne nove političke generacije u Srbiji, ukazaćemo na tri politička mita koja se provlače u ovom članku, a da su pritom u velikom nesaglasju sa glavnom linijom evroskepticizma u njemu iznetom.

1. Pobeda 5. oktobra

Ako 5. oktobar nazivamo pobedom – onda blagosiljamo početak evrofanatizma i definitivnog razaranja Srbije. Pod časnim opozicionim imenom Vojislava Koštunice i izgovorom rušenja autoritarnog režima Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji su došle ekonomske i političke ubice koje su opljačkale i uništile srpsko društvo u rasponu od bankarstva preko privrede do kulture i medija. Njihova pobeda 5. oktobra 2000. je početak teških poraza Srbije i nemoguće je 5. oktobar čitati u drugačijem ključu. To kako će objektivno biti ocenjen režim Slobodana Miloševića, da li je narod toga dana svojim protestima želeo nešto drugo, kao i to šta je u svemu tome nameravao Vojislav Koštunica lično, u ovom slučaju nije relevantno – važno je kakve su posledice po Srbiju nastupile.

Nažalost, sličan događaj sa katastrofalnim posledicama po državu ponovio se sa pobedom Tomislava Nikolića, iznova uz podršku DSS, u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. Pod izgovorom rušenja Miloševića na vlast su došli prozapadni i neoliberalni DOS-isti, a pod izgovorom rušenja Tadića vlast su ugrabili još veći evroradikali i fanatici na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ove dve „pobede” skupo su koštale Srbiju i nikako se u političkoj terminologiji generacije kojoj pripadam ne mogu i neće nazivati pobedama, naprotiv.

Nećemo u EU od 2008. i zbog otimanja KiM

Mi smo javnu raspravu ZA i PROTIV ulaska Srbije u EU otvorili daleko pre proglašenja tzv. nezavisnosti Kosova uz pomoć EU 2008. godine. EU za nas nikada nije predstavljala primamljivu i privlačnu snagu, niti smo u nju ikada imali poverenja. EU je za nas neprihvatljiva i pre i posle 2008. godine, i zbog odnosa prema KiM, ali i bez obzira na odnos EU prema KiM. EU je za nas nedemokratska i totalitarna naddržavna tvorevina, orijentisana ka izrabljivanju resursa i tržišta novih i manjih članica, sa kojom imamo veoma malo zajedničkog. Posle katastrofalnog iskustva jugoslovenstva i komunizma, evrounijatstvo predstava treći čin integracionih samoubistava koja nam se nameću u poslednjih 100 godina.

Apsolutno smo uvereni da novu srpsku politiku za 21. vek ne možemo graditi bez jasnog poznavanja propasti Zapada i otklanjanja svih demokratskih zabluda i iluzija koje nam se serviraju sa te strane sveta. Istovremeno, treba poznavati sve ono što je dobro i kvalitetno u svakoj od pojedinačnih država Evrope, sa kojima treba gajiti bilateralne odnose i učiti se određenim vrednostima koje tamo itekako postoje, poput organizacije države, radne discipline, vladavine zakona ili podržavanja zdravih stilova života. EU ne spada u te evropske vrednosti i mi je odbacujemo kao antievropsku tekovinu u celini.

2. Politička neutralnost

Ideja političke neutralnosti u promenjenim geopolitičkim okolnostima koje konačno počinju da rade za srpsku nacionalnu stvar za nas je u najmanju ruku nejasna. Srbija ne može da opstane bez saveznika, a traganje za saveznicima i politička neutralnost se isključuju. Bilo da zatražimo povoljan međunarodni kredit, tržište za izvoz domaćih proizvoda, savremeno naoružanje ili diplomatsku podršku za nacionalne i državne interese – mi se već opredeljujemo. Na zapadnoj strani sveta jakih saveznika za Srbe i Srbiju nema. Na drugim stranama sveta se mogu naći. Ako smo politički neutralni, onda ne možemo postati ozbiljni partneri onima koji nama mogu postati ozbiljni saveznici, pokrovitelji ili zaštitnici.

Što se Pokreta Dveri tiče naša spoljno-politička platforma jasno nalaže preusmeravanje kursa državnog broda Srbije od briselskog pravca i pogubnog bezalternativnog puta u EU ka srpskim i evroazijskim integracijama. Predmet našeg interesovanja što pre treba da postane objedinjavanje srpskog duhovnog, kulturnog, ekonomskog i političkog prostora na Balkanu (Srpska Unija), kao i nedvosmisleno okretanje ka Rusiji i procesima pridruživanja carinskim unijama na bivšem sovjetskom prostoru, Evroazijskoj Uniji i Organizaciji za dogovornu kolektivnu bezbednost (ODKB). Naša politička generacija tu nema dilema: mi nismo neutralni. Mi smo pre svega i iznad svega srpski rodoljubi i gledamo na kojoj strani sveta možemo da pronađemo podršku za ostvarenje srpskih nacionalnih i državnih interesa oličenih u srpskim integracijama. Druge integracije za nas su prihvatljive samo ako su u funkciji srpskih integracija. To Evropska Unija svakako nije, a strateško partnerstvo sa Ruskom federacijom i evroazijske integracije mogu biti.

Kritika EU danas je opšte mesto u čitavoj Evropi. Ovakvi autorski tekstovi, poput Klausovog i Koštuničinog, i danas mnogo znače jer dolaze iz pera velikih evropskih političkih autoriteta, ali bi mnogo više značili da su intelektualno, ali i formalno-politički i organizaciono došli ranije. Potrebni su nam i danas, i da je u pitanju peticija kojom se pokreće istina o EU u srpskom društvu mi bismo je odmah potpisali. Ali, problem je u nečemu drugom. Potpuno raščišćavanje sa EU nije moguće ako se pritom zadržavaju pomenuta tri politička mita iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda. Naša je obaveza bila da na to ukažemo.

Izvor: Dveri