Orošeni ministar i uspravni prekobrojni

Pozdravljam sve prosvetne radnike koji su 17. marta u Beogradu prisustvovali jednom epohalnom postistorijskom činu, kao i one koji nisu. Propustili su da svedoče jednom od najvećih antirežimskih protesta pošto je Srbija postala kolonijalna demokratija, i to protestu poniženih i uvređenih prosvetnih radnika, na koje odavno više niko ne računa kao na ozbiljnu snagu sposobnu da se suprotstavi neokolonijalnoj okupaciji. No samim tim osećaj solidarnosti, zadovoljstva i ponosa bio je izraženiji.

Za početak, treba priznati da je zakazivanje okupljanja bio priličan pucanj u mrak, te da niko nije mogao da predvidi kakav će biti krajnji odziv. Sami organizatori su priželjkivali nekih tri hiljade ljudi kako bi bar mogli da blokiraju Nemanjinu. U najluđim nadama pomišljalo se na pet hiljada, ali izgleda da su svi bili zatečeni brojkom od skoro punih osam hiljada nezadovoljnih radnika u prosveti!

Ispostavilo se da su i državne obaveštajne službe (koje su samo ogranci službi EU) bile poprilično zatečene sopstvenim pogrešnim procenama, o čemu svedoče i izjave radnika obezbeđenja ispred Ministarstva. Tome je najverovatnije doprinela i činjenica da je od preko 650 škola Unije u štrajku juče potpuno obustavilo rad samo nekih 140-tak škola. Dodatnu zabunu izazvao je slab odziv iz velikih gradova, na koje se najviše motri, poput Niša (samo dva autobusa) i Novog Sada (jedan autobus). Na Beograd se više ozbiljno ne računa. Pojavili su se, dakle, oni na koje niko nije računao, oni koje je globalizacija bacila na kolena, oni koji nemaju više nikakva prava, pa ni pravo na nepristajanje. Svaka čast!

Sauronovo oko vlastodržaca iz Brisela i Berlina očigledno je bilo okrenuto ka nekakvim kriznijim žarištima, tako da ni sa te strane nije bilo pomoći našem marionetskom Ministarstvu, koje je iskazalo potpunu bezidejnost, te nije imalo dovoljno snage ni da izvede pripremljeni spektakularni čin kojim je planiralo da se prosvetni radnici, kao jedina preostala autentična lokalna elita, satanizuju i varvarizuju, te tako uklone sa mape bleštavog neoliberalnog „puta ka prosperitetu“ odabranih pet odsto.

U momentu kad je profesor Dragan Matijević, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, sa bine pozivao ministra da se obrati okupljenim demonstrantima, ministar Verbić je zaista došetao iz parka u pratnji dečka koji liči na Nemanju Đorđevića (čovek koji nije zadovoljavao uslove ni za šefa kabineta, ali je brzo „avanzovao“ na poziciju specijalnog savetnika). Ispred bine im se pridružio i proćelavi gospodin u crnom sa nešto manje sofisticiranim profilom.

Posle nekoliko prezrivih pogleda upućenih profesoru Matijeviću, koji ga je i dalje dozivao da se obrati okupljenima, ministar se okrenuo ka demonstrantima i uputio ka sigurnosti Ministarstva kroz prosvetni špalir. Naravno, sasvim spontano oko njega se okupilo 15-tak naočitijih službenika u civilu koji su omogućili bezbednu plovidbu. Ministar je delovao iscrpljeno i odsutno, te mu je jedna starija koleginica ponudila jabuku uz reči: „Uzmi, sine, deluješ mi umorno“.

Nekoliko minuta, koliko je trajala plovidba, profesor Matijević je pozivao okupljene da ne nasedaju na provokaciju i da se drže dostojanstveno. Ipak, u nekoliko navrata, ministar je orošen vodom iz flašica, kako bi povratio neophodnu snagu i pouzdanje.

Ovo je u nekim medijima, koji su sve vreme spremno čekali, ekspeditivno prikazano kao „incident“, ali nije se desilo ništa što bi zadovoljilo glad za senzacionalnom degradacijom prosvete. Ostatak okupljenih predstavnika štampe bio je šokiran očajničkim postupkom kojem se nije videla ni svrha ni poenta.

Ostaje da nagađamo da li je ministar očekivao samo 300-nak ljudi kojima bi se zaista nadmoćno obratio, ili je „mama Merkel“ naredila „tati Vučiću“ da žrtvuje „sina Verbića“ zarad „viših ciljeva“. Šta god da je planirano, nije uspelo. Ali smo bar bili u prilici da dotakemo ministra! Malo li je?

Šalu na stranu, juče se pokazala naprslina u matrici, poput one u Matriksu kad crna maca usled greške u programu neprestano iz početka prelazi ulicu na istom mestu. Na tom mestu je program najranjiviji. Tu može da se očekuje da matrica počne da se urušava. Pitanje je da li je prosveta već postala svesna da je prekobrojna i da za nju nije planirano ništa osim tihog davljenja, te nema šta ni da izgubi? Očigledno da se ta svest polako širi, ali još uvek ne u dovoljnoj meri, jer matrica i dalje nudi razne simulacije života koje su mnogima milije od grube realnosti.

Dakle, 17. marta se desilo malo čudo, ali nam je, nažalost, potrebno pokretanje daleko veće anomalije sistema. Pitanje je ima li prosveta sama snage da tako štogod izvede. Kada bi Srbija imala pravu intelektualnu elitu, ona bi sada reagovala, ali umesto nje imamo korisne idiote (korisni idiot, korisna budala (Useful idiot; Poleznый idiot) je izraz, kojim se u političkom žargonu označava ličnost koja propagira stavove ili interese grupe ili ideologije koju u potpunosti ne shvata i koja je u tom smislu cinično iskorišćena u propagandne svrhe). Srbija mora da iznedri novu elitu, jer je to istinski imperativ momenta.

Dakle, 17. marta je pokazana masovnost, ali ona sama po sebi nije dovoljna bez ideje vodilje. Gospoda Verbić i Vučić su jednostavno priznali da Srbijom upravlja MMF. Konačno smo došli do dna cele priče. Pitanje je kako se odlepiti od dna?

Autor je profesor u štrajku

Izvor: Novi Standard

Komentari

Jedan komentar na Orošeni ministar i uspravni prekobrojni