Pitanje para ili metafizika po Radošu Ljušiću

Nisam član fan-kluba Radoša Ljušića: ne dopada mi se kad ljudi u biografiji imaju isti broj promenjenih partija na vlasti i direktorskih mesta u državnim preduzećima. Pa, još kad je spreman da zarad jednog od tih direktorskih mesta promeni i svoj višegodišnji tvrdi stav o Kosovu, gde se inače rodio… Kod Ljušića, naravno, sve to vrišti utoliko više što nije mediokritet i nije čovek bez dela. Delo bi, računam, moralo da obavezuje, a da se mediokritetima prepusti bezobalni prostor bednih igara na srpskom politčkom trapezu.

Problem, međutim, nastaje kad vidim da su se mnogi koji u Beogradu o sebi vole da misle kao o intelektualcima ovih dana, kao na komandu, stuštili na Ljušića. A, kad vidim da ih je toliko zajahalo na jednog, po nekom starom uslovnom refleksu, obavezno se pitam: u čemu li je taj jedan u pravu? U čemu je, dakle, Ljušić u pravu.

Zajednički sadržilac tih napada – koji su započeli imenovanjem Ljušića na čelo Službenog glasnika, najvećeg državnog izdavača, umesto Slobodana Gavrilovića – jeste da je to „antikulturni čin“. Time se iscrtavaju granice srpske kulture, u kojoj za Ljušića i ko zna koga sve nema mesta. Na kojim graničnim kamenovima u razumevanju nekadašnih perjanica Glasnika prestaje srpska kultura, godinama je svedočio Glasnik svojim izdavačkim poduhvatima. A to će reći da obrazac srpske nacionalne kulture dopire do one tačke u kojoj ona ne može doći u polemički odnos sa jugoslovenskim kulturnim konceptom, pa tamo gde se ta polemika otvara tu više kulture nema niti je može biti. Te granice Glasnik je iscrtavao Krležom, poslednjim uporištem koje je jugoslovenski kulturni koncept suštinski činio hrvatskim i prvim koje će to isto učiniti sa kulturnim konceptom „Jugosfere“.

Još dok je priča sa smenom Gavrilovića bila aktuelna, srpska intelektualna čaršija podigla se zahtevajući od vlade da na čelo Glasnika ne dovodi Ljušića jer je on stranački čovek (iz SNS u ovom turnusu). Pisale su se peticije, slali apeli, išla je i podrška Gavriloviću i od patrijarha Irineja, inače Gavrilovićevog rođaka, Dobrice Ćosića, još bližeg srodnika koji bi se mogao opisati sintagmom ideološki brat, a podržao bi ga valjda i Ivo Andrić samo da je koju godinu manje mrtav. Tolika se galama podigla protiv stranačkog – esenesovskog – petljanja po kulturi da je živ čovek, čitajući to, morao da pomisli da to nije onaj Gavrilović iz Demokratske stranke, već neki iz Kola srpskih sestara. Ali, avaj, ipak to beše onaj.

Naravno, u centru mnogih intelektualnih zađevica kod nas obično stoji jedno od večitih metafizičkih pitanja. Pitanje novca. A to će reći da je Ljušić, smenjujući Gavrilovića, udario u samu srž srpske metafizike.

Uskoro se dalo i saznati koji je to duboki razlog i koji eksplozivni povod koji su podigli rodoljubivu srpsku inteligenciju, koja se nije tako podigla ni kad je Boris Tadić zavodio diktaturu, ni kad je predavao Kosovo na čuvanje Briselu, ni kad su ga ovi posle njega na čuvanje dali Tačiju, ni kad je Srbija postajala zemlja kojoj samo još Bog može da pomogne.

A onda je Ljušić počeo da raskida ugovore, čisti i otpušta, i tada je zapravo postalo jasno zašto se srpska inteligencija digla u odbranu dve najskuplje srpske reči – i Službenog i Glasnika. Bilo je tu svega – ogromnih honorara nesrazmernih urađenim poslovima, skupo plaćenih savetnika iz zapadne Jugosfere, kako se valjda sad zove Hrvatska, para za nikad urađene poslove, plata za ljude koji nisu radili ništa, skupo kupljenih bajatih prevoda za koje je prevodilac već uzeo honorar, korumpiranih novina, ja tebi ti meni intelektualnih poslova, klanovskih, porodičnih i istomišljeničkih svinjarija za sitne i manje sitne pare. Ukratko, bilo je tu svega, što je imalo da svedoči kako srpska nacionalna kultura funkcioniše na klanovskom principu.

I, naravno, Ljušićeva čistka, možda čak motivisana ličnim i osvetničkim razlozima, kako ga optužuju, odgovorila je na jedno veoma važno pitanje: zašto je srpska inteligencija toliko ćutala u godinama kada se zemlja raspadala, kada je narod dolazio na ivicu egzistencije, a država na smrtonosni put sa koga se teže vratiti nego nastaviti njime. Jednostavno: srpska inteligencija bila je plaćena. Ukupno gledano, sitnim parama, čak bednim, ali dve činjenice bile su neoborive: da je ćutala, i da je bila plaćena.

I, kada je javnost počela da saznaje kako se u Službenom glasniku lepo živelo i lepo ćutalo, na Ljušića su napali svi. I, naravno, srpska inteligencija pokazala je i tom prilikom svoj visoki format: niko od onih koji su tukli po Ljušiću nije to radio, a da nije bio u poslovima i parama sa Gavrilovićevim Glasnikom. Niko se nije postideo ni toliko kako su možda njegovi napadi nešto što ne može biti načelno jer su odreda svi u sukobu interesa, a to će reći na Glasnikovoj blagajni.

Zato, šta god mislio o Ljušiću, ostajem mu zahvalan za jedan važan odgovor. Kada ovaj ubogi narod bude pitao zašto se ne diže srpska inteligencija, odgovor će biti lak: dići će se kad bude para da se digne. Kao što je legla kad je bilo para da legne.

Izvor: Novine Novosadske