Počinje li u Srbiji evropska diktatura

Srbija se decenijama ne miče iz dijaloga Čiče i Brke u filmu „Ko to tamo peva“, samo menja boju političkog autobusa apsolutne istine sa vozačima koji, svi od reda, tako neodoljivo liče na Miška pred briselskim kavezom. Kako drugačije objasniti laž da su Vidovdanom Srbi slavili bilo šta?

Sve do petka, mislio sam da nevolja Srbije leži u budžetskom vampirizmu, nestručnim stranačkim kadrovima bez stvarne profesije, koji su malograđansku strast za primitivnom parapolitičkom kombinatorikom pretvorili u unosno zanimanje, tajkunskom i svakom drugom nemoralu, ekonomiji koja počiva na filosofiji duga i kredita, pravdanom licemerju, kompresovanom kukavičluku, zapišavanju ustava, korupciji, selektivnoj primeni zakona, obaveštajno-propagandnom „grifu“ oko nacionalne svesti i još koječemu.

U petak sam, međutim, saznao da stvari stoje drugačije. Zla kob Srbije leži u „slavljenju Vidovdana“. Do petka i ove riplijevske izjave Aleksandra Vučića nisam znao da se Vidovdan u Srba ikada slavio. Uvek sam mislio da se verni tog svetog dana dostojanstveno sećaju predaka poginulih u borbi za slobodu, od Kosovskog boja do danas. Nikada ni pomislio nisam da se slavio neki poraz ili nesreća.

Vučić, međutim, dalje poučava da smo toga dana, uz ostalo, slavili i „otpočinjanje svetskih ratova“. Za 38 godina života, prvi put sam u petak pročitao da su Srbi slavili početak Prvog svetskog rata. Bilo je i ranije nesuvislih primedaba iz Evrope da su Srbi proslavljali odlazak u rat, kao što je slučaj sa Gistavom le Bonom, ali njemu je u svoje vreme, razložno i argumentovano, odgovorio Dragiša Vasić. Ko da odgovori Aleksandru Vučiću u vreme evropskog monopola na istinu?

Ko da mu odgovori na glupost da je „Srbija centar i izvoznik stabilnosti“? Kako država sa problemom pokrajine u vrlo živahnom pokušaju otcepljenja, ekonomskim metastazama i tolikim drugim problemima, ovlaš dodirnutim u prvom pasusu ovog teksta, može da bude izvor stabilnosti i čije? Ko plaća tu vrstu „stabilnosti“, koliki je i čiji ćar u tom poslu?

Dogma o Evropskoj uniji kao raju na zemlji počinje da prožima sve pore srpskog društva, kao opsesija Veselina Cvetkovića „marksizmom“, u filmu „Varljivo leto ’68“. Ono što Veselin Cvetković čini Petru, Vladici, Tadiji i svojoj ženi na filmskom platnu, Vučić počinje da radi Srbiji. Počinje vlada čvrste ruke, pod svevidećim i ne zaboravimo – još uvek kolutajućim okom Brisela.

Svako ko upita za sumornu ekonomiju evrozone, političke nesuglasice u EU, nelogičan odnos prema Kosovu i Metohiji i sumnjivu politiku proširenja kao krajnjem odredištu Srbije, biće izopšten i oteran u medijski logor podsmeha. To najavljuju reči premijera Ivice Dačića: „Sada više nemamo vremena da se osvrćemo na besmislene priče da li je Srbiji interes da bude deo Evropske unije“.

Srbija se decenijama ne miče iz dijaloga Čiče i Brke u filmu „Ko to tamo peva“, samo menja boju političkog autobusa apsolutne istine sa vozačima koji, svi od reda, tako neodoljivo liče na Miška pred briselskim kavezom. Više ne obeležavamo Vidovdan kao podsećanje na cenu slobode, nego ćemo da slavimo nepostojeći, uslovno-bezuslovni datum, skriven negde, niko ne zna gde, odavde do januara.

Kako, uostalom, drugačije objasniti vidovdanski spektakl politički promiskuitetne pevačice na Ušću, koji je sabrao novobriselsku svest prve i odležalu briselsku svest druge Srbije? Dat je estradni model proslave datuma koji je pojeo Vidovdan: raspevano i raspojasano, kao u čardi pored Dunava.

Danica Drašković na spektaklu zvezde bliske Zemunskom klanu… U VIP loži karikaturalna seljačko-pseudorokerska elita od botoksa i cirkonizirane snishodljivosti, koja je disciplinovala Srbiju bolje od ijednog Poćoreka i Lera. Kako i priliči sirotinji raji, koja globe itekako davati može još, sve živeći najsmešnije scene sopstvene kinematografije!

Koliko, uopšte, vredi sloboda kada joj se cena dobrovoljno obori na vašarsku vrednost uloge pajaca Evrope? I čemu sloboda u tom slučaju, kada su politička Farma i Veliki Brat briselski već među nama, pokazujući kakvi trebamo Evropskoj uniji? A kada tek Alek otkrije da Srbija, zablenuta u obline Evropske unije, u stvari, nije zaista maturirala? Pa preostaje joj film „Kako sam sistematski uništen od idiota“, to bi trebalo da bude jasno čak i Brki i Čiči.

Izvor: Politika