Након периода разарајућих удара на Војску Југославије у прве две постпето-октобарс
На чело редизајнираног Министарства одбране у новоствореној, прелазној форми, државној заједници под називом „Србија и Црна Гора“, постављен је Борис Тадић, високи функционер Демократске странке. Овај наставник психологије по занимању, раније је одабран а затим упућен на тзв. безбедносно усавршавање у САД. Тамо ће крајем 2002. и почетком 2003.године, под легендом стручне припреме за функцију будућег председника скупштинског Одбора за одбрану и безбедност СЦГ, бити изверзиран за преузимање једне од најважнијих функција. Са положаја министра одбране подићи ће ниво „сарадње“ и увести НАТО у све поре одбрамбеног система и Војске и тиме заокружити процес меке окупације.
Са положаја министра одбране паралелно ће, медијски и на све друге начине, фуриозно градити политички имиџ и створити услове да већ 2004.године победи на председничким изборима и тако заокружи „командантски“ процес, који ће непрекидно трајати наредних осам година.
Разуме се да овом приликом нећу износити, тачније, парафразирати по сећању, садржаје бројних строго поверљивих телеграма нашег Војног изасланства у Вашингтону, које је по службеној дужности пратило курсирање и пружало дипломатску подршку Борису Тадићу, приликом боравка у обавештајно-безб
(Наведени курс и усавршавање у САД ће нешто касније завршити још један млади, перспективни политичар, заљубљеник у евроатлантске „вредности“ и актуелни промотер НАТО – Драган Шутановац, министар одбране од 2007. до 2012.године.)
Пар недеља после именовања, у марту 2003.године, говорећи на Другој седници Врховног савета одбране, Борис Тадић је потврдио раније заузете државне ставове и донете одлуке (ВСО и Савезна влада СРЈ) да придруживање програму „Партнерство за мир“ и прелаз на стандарде и процедуре НАТО представљају „приоритет реформе система одбране и војске“. Најавио је да ће се бројно стање Војске СЦГ смањивати и да у следећих пар година не треба да премашује број од 50.000 људи. Тадић је такође објавио да су земљи довољна три корпуса Копнене војске са по 6.000 припадника (команде у Београду, Нишу и Подгорици) уместо тадашњих седам, да је потребно корпус Ратног ваздухопловства и корпус ПВО ујединити у један, а од корпуса Ратне морнарице створити тзв. Обалску заштиту. А затим, након наставка „реформи“, бројност Војске даље смањивати до броја од 30.000, организациону структуру подвргнути „даљој оптимизацији“, те већину гарнизона дислоцирати из већих насељених места и команде и јединице разсместити у посебно изграђене центре за обуку.
Питање које се намеће у вези са напред наведеним – да ли је оваква пројекција „реформе“ Војске и система одбране у целини, могла бити позната, након само једног курсирања (макар то било и у САД), једном социјалном психологу, који, осим што је некада давно служио војни рок, других додира није имао са том облашћу, или је он, једноставно, износио ставове врха НАТО-а?
Одговор је јасан и није потребно посебно и додатно објашњење. Уосталом, резултати до којих се дошло у наредних неколико година и континуитет свих власти од петог октобра до дана данашњег на пољу одбране, сами за себе говоре. Тадић је дословно (као и сви након њега на тој функцији) спроводио политику и циљеве Алијансе, који су пројектовани и представљени одабраним појединцима из државног и војног врха СРЈ још у пролеће 2001.године (о чему је подробно писано у претходним деловима серијала).
По преузимању функције министра одбране, Тадић је са собом довео, за питања одбране и војске, неколико потпуно некомпетентних тзв. саветника и то искључиво по партијској припадности. Доделио им је овлашћења којима су, практично, могли да кроје политику одбране, финансирање система, да утичу на тзв. реформу и пројектовање оружане силе, на кадровање, да се мешају у дневно командовање и битно утичу на функционисање организацијских целина Министарства одбране и посебно Војске. Толико да су, не скривајући се и не устручавајући се, неретко покушавали да руководе појединим генералима из војног врха, али и командантима оперативних и тактичких састава по дубини, наметали ставове и идеје, преносили одлуке министра одбране, чинећи то врло често надобудно а понекада и веома дрско. Регистровано је и пар озбиљнијих инцидената (пример командовања служби оперативног дежурства 46.заштитне моторизована бригаде ГШ, када је умало дошло до тежих последица).
У почетку се чинило, био је такав утисак, да се не сналазе, да су жељни доказивања, да се залажу. Међутим, убрзо смо се уверили да је све била вешта глума и део јединственог сценарија – пољуљати систем, унети смутњу, поколебати прекаљени кадар, унети немир, изазвати сукобе и неслагања, пробудити сујете међу припадницима Војске и створити амбијент за даље пројектовано разарање. На платформи НАТО планова.
Да их поменемо: Горан Весић (задужен за финансије и јавне набавке), Живорад Анђелковић (за обавештајно-безб
Њихово довођење била је најоригиналнија потврда лицемерја са највишег државног нивоа и доказ како у пракси изгледају резултати двоипогодишње медијске харанге и свеопште халабуке о тзв. демократској и цивилној контроли војске, департизацији оружане силе, неутралисању наслеђа 90-тих, експертској реформи и низу других измишљених и, према НАТО процедурама и стандардима, убачених флоскула и премиса, којима је огромна већина народа слуђивана и плански, преварама и лукавствима, дезинформисана. Најблаже речено – од силне „демократске контроле“, преко ноћи смо добили Војску потпуно потчињену врховима партија и странака које су биле заговорници и носиоци беспоговорног и безусловног евроатлантизма и приближавања НАТО-у. Тако је до дана данашњег, а стање је сада још теже.
Тешко је побројати и прецизно описати бројне догађаје и активности новог министра одбране, Бориса Тадића (и пратећег персонала) поготову у почетном периоду, који се одвијао у условима заведеног ванредног стања након убиства председника Владе Републике Србије, Зорана Ђинђића. Био је то амбијент какав се из угла НАТО ментора и њихових позиција у врху новоствореног државног провизоријума, само пожелети могао. Обезбеђени су услови да се убрзано, без стриктног поштовања начела из Уставне повеље и посебно заобилазећи важеће законе: о одбрани и о Војсци (о подзаконским актима – Стратегији одбране, Војној доктрини, прописима и правилима не вреди ни писати), приступи убрзаном процесу девастирања одбране и Војске у затечном организацијском стању и основних постулата и стубова на којима је стварана скоро два века.
Како је све то изгледало у пракси, бар из угла нас који смо играли какву такву улогу у врху Војске или по дубини у командама оперативних и тактичких јединица, и били савременици праве, мале „нуклеарне бомбе“, од које се нисмо опоравили више никада?
Изгледало је јадно, бедно, понижавајуће. Било је куд и камо теже него у рату који је против нас водио НАТО 1999.године, у коме се гинуло и крварило, али, уздигнутог чела. У рату неравноправних у којем нисмо војнички поражени и у којем смо на делу показали чије су Стратегија оружане борбе и Војна доктрина, боље и квалитетније. И ко је, у коначном, у свему томе био способнији и маштовитији.
Да се подсетимо оног најбитнијег што је урадио Борис Тадић у систему одбране за годину дана, спроводећи само формално одлуке, ставове, закључке, мишљења, Врховног савета одбране и Савета министара СЦГ, а суштински, уствари, наступајући и повлачећи потезе према раније скованом плану и смерницама НАТО ментора.
Препотчињавање Генералштаба министру одбране, девастирање командовања и организацијске структуре система одбране и Војске
Иако је Уставном повељом СЦГ било презицно регулисано ко и како Војском СЦГ „командује“ (Врховни савет одбране преко начелника Генералштаба, члан 56. и члан 6. Закона о Војсци), а ко и како „координира и руководи“ (министар одбране, члан 41.), што је суштински различито, у пракси се све то брутално претворило у супротност. Тим пре што (све до краја 2007.године) нису донети нови законски прописи, већ су на снази остали: „Закон о одбрани СРЈ“ и „Закон о Војсци Југославије“, из 1993.године, који су врло јасно прецизирали ко, шта, како ради и са којим овлашћењима и надлежностима располаже.
Тако је, на основу закључака са једне од седница ВСО (дакле, не према одредбама Уставне повеље и важећих војних закона), у пракси, извршено препотчињавање Генералштаба (па тако и Војске), Министарству одбране. Тачније, начелник Генералштаба је преко ноћи инкорпориран у тзв. Колегијум МО и „произведен“ у једног од помоћника министра одбране, и стављен у исту раван са начелницима тамошњих сектора и самосталих управа. Веће понижење нам није било потребно, поред тога што је званично нарушена линија субординације, и између председника СЦГ (односно ВСО) и Генералштаба (као штаба Врховне команде) вештачки уметнут потпуно нови (равноправни и паралелни) ниво (степен) у командовању. Била је то тежа повреда како Уставне повеље, тако и два важећа закона из области одбране. Подразумева се и „Правила службе ВЈ“, као најважнијег подзаконског акта, али и осталих бројних правила и прописа.
Ево шта је о томе изјавио саветник министра одбране за реформу, Бојан Димитријевић, листу „Блиц“ 1 : „Највећа промена у реформи Војске СЦГ биће промена начина схватања да је министар први човек система одбране.“ И у наставку додао: „Промењена је визија непријатеља, НАТО нам је сада партнер и на томе се граде све остале процене.“
Врло брзо је начелнику ГШ потпуно противзаконито суспендовано право (и обавеза) унапређивања официра у чин пуковника, а кадровска проблематика која се односила на предлагање унапређивања у чинове генерала и вођења у служби тог највишег и најважнијег војног персонала (постављења и друга питања у вези са тим, која су била у стриктној надлежности Генералштаба), чудноватом алхемијом су стављена у надлежност министра одбране. Наравно, позната флоскула „цивилна и демократска контрола Војске“ прво је промовисана управо у овом сегменту. Тада се подразумевало (баш као што је и сада) да цивилна занимања, као што су: психолози, машински инжињери, правници, историчари, лекари и ВКВ или КВ стручњаци (са све партијским пратећим кадровима), без икаквог искуства у области одбране и посебно Војске, боље познају стање пуковничког и генералског кадра него сама војна струка. Наравно и све остало што се тиче одбрамбене и војне политике – теорије и праксе.
Било је ту и бојазни с њихове стране, зато што су непрекидно ишчекивали некакав (имагинарни) војни удар. Јер, колико до јуче су нас прозивали на сва звона и бацали дрвље и камење за све и свашта, а сада су, у име и у интересу НАТО, били у прилици да сређују стање. И знали су одлично какав удружени подухват чине и до чега ће све то довести. Наш народ лепо каже – нечиста савест увек је у страху и то се не лечи тако лако, а најчешће, никако.
Борис Тадић је са особитим задовољством користио сва могућа (не)додељена овлашћења и намењену улогу. Једина срећна околност у тој свеопштој несрећи (испоставиће се као пресудна у наредне две године, да у својеврсном бродолому накривљени брод потпуно не потоне) била је, то што је дужност начелника Генералштаба обављао генерал-пуковник Бранко Крга. Стари, искусни „вук“, поткован командирским и командантским знањима и огромним искуством, а затим и прекаљени војни дипломата и обавештајац (више година начелник чувене Друге управе и то пре, у току и након оружане агресије), а затим и заменик начелника Генералштаба од 2001.године.
Генерал Бранко Крга је ретко поштен човек, а затим и генерал. Сталоженост, скромност, стрпљење, геостратешка ширина, одсуство било какве сујете, оданост струци, науци и знању, поштовање рада и резултата потчињених као и искуства којима располажу, затим човекољубље изнад свега и брига о онима за које је био задужен кроз каријеру, његове су главне карактеристике. Ево једног, најоригиналнијег примера, који све говори – након смене Небојше Павковића са дужности начелника Генералштаба, али и више пута касније, отворено је, што на седницама колегијума НГШ, што у неформалним приликама, истицао (парафразирам): „дужност на коју сам постављен, требало је да обавља генерал Владимир Лазаревић… заузео сам, не својом вољом, његово место…“
Успевао је врло вешто у веома тешким околностима и у задатим НАТО кординатама, које су представљале својеврсну мат позицију, да до краја свог мандата (крај децембра 2004.године), ако ништа друго, очува (бар што се тиче бројног стања људства и борбене технике, као и јединица) оно што је наследио након реорганизације Војске изведене према одлуци државног врха из децембра 2001.године. Није успео (јер није био у позицији, нити је имао стварну моћ), да спречи оно што је интезивно припремано и што ће бити операционализова
Више пута ми је, резигниран догађајима, говорио, у ситуацијама када сам сам се налазио у улози начелника Кабинета НГШ, да је на делу „права хајдучија“, да се тзв. реформе одвијају „на о’ рук“ и да ће нам Војску разорити цивили који о њој не знају ништа. Посебно је био разочаран како се третирају генерали и како се не поштују критеријуми за постављење, вођење у служби и пензионисање, али и остали, стари, искусни и проверени официрски и подофицирски кадар по дубини.
Да у вези са тим наведемо само два упечатљива примера, како је министар одбране противзаконито командовао и „решавао“ проблеме у Војсци, примењујући методологију колонијалних намештеника из 19. века:
1) Догађај из средине јула 2003. године, када је у касарни „Топчидер“ у Београду, наредио и организовао окупљање Колегијума начелника ГШ у проширеном саставу (генерали из војног врха и команданти корпуса), поводом несрећног случаја погибије војника у гарнизону Краљево. Тада је потпуно сумануто али и вешто глумећи хистерију, ненадлежно, противу прописа о војној дисциплини, ни криве ни дужне, посмењивао: команданта Ужичког корпуса, генерал-мајора Миливоја Бојовића, затим, команданта бригаде, команданта батаљона у којем се ванредни догађај десио, начелника безбедности у бригади и командире основних јединица. Са собом је водио преко 20 новинара, ТВ сниматеља и фотографа, које је према раније утврђеном сценарију, искористио, да након вештачког прекида састанка, одмах стави у манипулативни пропагандни погон.
Током састанка је, потпуно непримерено се обраћајући присутнима речником недостојним чак и за ријалити програме, изазвао тежи инцидент са начелником ГШ, коме је забранио да се обрати у првом делу, али и са присутним замеником министра одбране, Вукашином Марашем, који је смогао снаге да смирује ситуацију и практично се стави у одбрану војног врха.
Присутне генерале је окарактерисао, и то дословно, као људе са „пиљарском свешћу“, затим „примитивцима“ и „ликовима који су једино способни да гледају у танге“ (доњи веш) његових секретарица. А онда је тај део обраћања зачинио следећом реченицом: „Сви ви заједно (генерали), не вредите колико један наредник НАТО пакта!“, отворено претећи да ће предузимати ригидне мере у наредном периоду. Тако је и било, и још горе.
Како не би било сумње у напред наведено – скупу је присуствовало, поред 25 генерала, нас тројица пуковника. Одсутно је било неколико генерала по основу годишњег одмора, међу којима и Владимир Лазаревић, што је, могу да тврдим, по Тадића у том тренутку била срећна околност.
2) Догађај с јесени 2003.године, када је Борис Тадић, мимо устаљених правила и процедура и мимо воље и одобрења начелника Генералштаба, као и команданата корпуса, сазвао састанак са млађим и одабраним старешинама Војске из више јединица по дубини, ранга команданата батаљона и командира чета. Њих нешто преко преко педесет до чина мајора (уколико ме сећање добро служи), али тако што је забранио да том скупу присуствује било ко други по дужности и чину вишим од њиховог, као и надлежне старешине из команди јединица и установа. Потпуно неуобичајена и непримерена активност, супротна свим могућим прописима, чиме је недвосмислено починиио тежу злоупотребу функције министра одбране.
Циљ састанка – најпростије речено, испирање мозгова и почетни кораци у преобликовању свести млађег војног кадра на евроатлантским „вредностима“ и постулатима и пласирање флоскула и фраза о реформи Војске.
У просторији у којој се одржавао скуп затекао се, по службеној дужности и по наређењу начелника Управе за морал ГШ, један потпуковник задужен за протоколарне активности – прихват наведених официра, смештај, техничка и друга питања. У току активности Тадић га је накнадно спазио, одмах искалио бес, истерао из просторије, оценио то као праву малу заверу и наложио начелнику Генералштаба, након завршетка састанка, да се случај испита, а наведени старешина из Управе за морал, санкционише.
Покушаји да се објасни из војничког угла зашто је до неспоразума дошло, наравно да нису успели, нити су имали било каквог ефекта.
* * *
Пре него завршимо ретроспективу једногодишњег министровања Бориса Тадића (у следећем, шестом наставку-због обима садржаја), овај, пети део, крунисаћемо са још два примера, који на најоригиналнији начин одсликавају његове „домете“ и „резултате“ у процесу „реформи“:
а) Пензионисао је (наравно, заједно са члановима ВСО) или, прецизније речено, уклонио последњу праву гарнитуру генерала и адмирала – ратних команданата, затим, начелника сектора и управа, укупно (до пролећа 2004.године) њих 26: 1 генерал-пуковник
У историју су, на понижавајући начин, у пуној животној и професионалној снази, отишли легендарни ратници, којима су и НАТО стратези незванично одали признање:
– Владимир Лазаревић, командант 3.Армије, ратни начелник штаба Приштинског корпуса Верољуб Живковић, затим Љубиша Стојимировић, ратни начелник штаба 3.Армије, адмирали Миливоје Павловић и Радомир Грујић, Радојко Стефановић, командант Приштинског корпуса (у рату главни оперативац), Милорад Ступар, начелник Управе пешадије, Миливоје Бојовић, командант Ужичког корпуса, Миломир Марковић, командант Нишког корпуса, Бранислав Дашић, начелник Сектора за позадину Генералштаба, Радослав Шкорић, начелник Обавештајне управе, Милан Карајовић и Фезер Бранко, руководиоци Сектора за организацијско-м
б) Реализујући задатке које је од НАТО стратега прихватио а затим и спроводио пре него је СЦГ званично примљена у програм „Партнерство за мир“, фингирајући тзв. реформске захвате, створио је услове и повукао бројне потезе, којима је процес разбијања Војске и њених борбених и осталих ефектива, од 2004.године убрзано настављен.
Ево изузетног примера који нема везе са тенковима, артиљеријом, ракетним и осталим, строго борбеним средствима, а који недвосмислено потврђује какви су се штеточински и суманути процеси одвијали, а да тога већинска српска јавност није ни била свесна, нити је до данас информисана.
Од 2004. до краја 2007.године дезангажована су из јединица и састава Војске, а затим распродата, ускладиштена (у већини пропала) или потпуно уништена, рецимо, следећа средства и опрема која је припадала роду Инжињерије:
- камиони за понтонске паркове – преко 270 комада,
- аутомобили за реморкере – преко 80 комада,
- минополагачи – око 50 комада,
- тешке дизалице – преко 50 комада,
- тешки лансирни мостови – око 35 комплета,
- амфибије (транспортери) – око 20 комада,
- тенк-носач моста – преко 50 комада,
- реморкери свих типова – преко 180 комплета,
- аутомобили за реморкере – око 80 комада,
- гумени чамци – више од 1.500 комада,
- ванбродски мотори – преко 1.000 комада,
- дозери – преко 250 комада,
- грејдери – преко 60 комада,
- ваљкови – око 20 комада,
- ровокопачи и копачи – преко 150 комада,
- утоваривачи – преко 200 комада,
- камиони кипери – преко 300 комада,
- вучни возови – преко 60 комада,
- велики понтонски и лансирни мостови – преко 20 комада
- противпешадијске мине (нагазне и потезне) – преко 120.000 комада,
- противтенковске мине – око 290.000 комада,
- експлозив (тротил и пластични) – преко 550 тона (550 хиљада кг).
Бивша Војска Југославије је (уколико се саберу инжињеријска бригада Генералштаба, армијски инжињеријски пукови, инжињеријски батаљони по корпусима и бригадама, као и чете и остале самосталне јединице тог рода), располагала укупно (приказано математички а не структурно) са еквивалентом од 102 (сто два) батаљона инжињерије.
Данашња Војска Србије, од 2006/07.године, располаже са 5 инжињеријских и 2 понтонирска батаљона. Укупно 7 (седам) батаљона.
То се зове „реформа“ Војске – однос уништеног према сачуваном: 15 (петнаест) према 1 (један).
Зашто смо изашли на крај са НАТО агресорима 1999.године који нам војнички нису могли ама баш ништа, а поготову не да нападну копненим снагама? Један од одговора се налази управо у претходним пасусима. Зашто нас последњих 15-так година бесомучно понижавају и черече Србију по свим шавовима, не бирајући начине и средства? Одговор је исти. Доведени смо у стање да будемо војнички преслаби и безначајни на светској мапи, и као такви онемогућени да се бранимо, да нам дипломатија буде несадржајна и јалова („празна пушка“), осуђени да без поговора извршавамо све нечасне налоге, бриселске, ММФ и остале диктате, глумећи некакву војну неутралност. Неутралност у односу на лаж и истину, неофашизам и слободу, правду и неправду…са отетим Косовом и великом Албанијом у повоју и за вратом.
И у коначном, присетимо се тешких поплава из 2014.године, које су изазвале праву катаклизму, када је колико толико постало јасно овоме слуђеном народу да се са војном техником нешто десило, и да је нема ни приближно у мери као деценијама уназад. Нема чамаца, нема амфибија, нема грејдера, дозера, понтонских мостова… остала је само воља и жеља припадника Војске да помогну свом народу.
И сећање на једно славно време.
Борис Тадић као симбол разарања система одбране
У историји војне силе на овим, српским (и југословенским) просторима, министровање Бориса Тадића у периоду од 2003.године до 2004.године, које је само формално било руковођење а суштински противзаконито командовање, остаће забележено као најогољенији вид што бруталног што перфидног разарања система одбране и Војске, потпуно преобликовање према наложеној НАТО агенди и систематско удаљавање од традиција и тековина старих преко 150 година. А нарочито од достигнућа у одбрани из 1999.године.
Најважнији резултат који је Тадић остварио у почетном периоду била је убрзана, уз сву могућу медијску галаму, тзв. делимична или почетна реорганизација система. Прва мера – Генералштаб Војске СЦГ је препотчињен Министарству одбране мимо Уставне повеље и важећих закона о одбрани и војсци, чиме је главну полугу оружане силе ставио под личну команду и контролу (о чему је детаљно писано у претходном делу).
Паралелно су текле и остале активности које су се у условима вишемесечног ванредног стања, али и након тога, одвијале сасвим несметано и из угла шире јавности скоро па неприметно. Били су то снажни ударци у преостало везивно ткиво Војске, које ће дефинитивно бити покидано и, истовремено максимално сужен простор, како би се у догледно време систем ревитализовао и евентуално обновио.
Да би се до краја разумео период владања Бориса Тадића системом одбране, у наставку ће његово ангажовање бити обрађено по најважнијим целинама (областима), односно по активностима и догађајима од посебног значаја. У вези са тим, неопходно је шире описати и оно што на први поглед није у стриктној вези са њим, односно, оно што је претходило његовом доласку.
Руковођење Војном службом безбедности и осталим службама – кључни догађаји и генеза
Једна од најважнијих полуга Војске која се петооктобарским револуционарима налазила у посебном фокусу (као и њиховим западним менторима увелико инсталираним усред српске престонице), била је Војна служба безбедности. Значајан сегмент Војске, носилац елемента борбене готовости – „безбедност“, без које се није могла планирати и изводити било каква, а посебно не успешна одбрана и извршавање Уставом и законима додељена улога и бројни задаци у миру и рату.
До 01.јула 2002.године, када је усвојен „Закон о службама безбедности СР Југославије“[2], Војна служба безбедности је носила званичан назив „органи безбедности Војске Југославије“[3]. Њима је стручно и вертикално руководила Управа безбедности Генералштаба ВЈ према строго утврђеним прописима и то преко одељења безбедности у армијама и командама видова, и даље, по дубини, преко одсека у корпусима и дивизијама, затим, преко органа у бригадама, пуковима и самосталним батаљонима. Органе безбедности су, као посебно важне карике чиниле и тзв. Контраобавештајне групе (КОГ) непосредно везане за Управу безбедности, чије зоне деловања су се поклапале са територијалним зонама армија и корпуса, и чији су задаци били од посебног значаја у заштити команди, јединица и установа Војске и система одбране у целини.
Тако конципиран и скоро па непробојан безбедносни бедем је био увезан, преко елемента борбене готовости – „командовање“ (као и осталих елемената б/г, у чему је улога команданата на свим нивоима била одлучујућа), у јединствени и непоновљиви систем. Високопрофесинална структура која је била прави темељ захваљујући којем је, у заједничком ангажовању, сарадњи и координацији са Војном обавештајном службом (Обавештајна управа ГШ са сличним органима и организацијом по дубини – вертикално и хоризонтално), систем одбране функционисао (са свим слабостима и изолованим проблемима), скоро па савршено. Уосталом, не заборавимо супротстављање НАТО-у у оружаној агресији 1999.године. Без свега напред наведеног, односно снажних војних служби, оно што је постигнуто било би, једноставно, немогуће.
Након познатих догађаја у случају Момчила Перишића, потпредседника Владе Србије и афере „Биро за комуникације“ (о чему је детаљно писано у трећем и четвртом наставку серијала), преко којих је одиграна сложена субверзивна, тзв. „хенг аут“ операција од стране западних обавештајних служби (британске и америчке, на првом месту), коначно су створени услови да се поред дестабилизације политичких прилика и стања у земљи, настави процес разарања Војске и нарочито, служби безбедности и осталих органа оружане силе. Оне су морале да се значајно ослабе, дезорганизују и ставе под тзв. демократску и цивилну контролу. А то је значило да се војне службе, практично, извуку из система и формално и суштински удаље од Војске, преобликују, изврши њихова пренамена и потпуно измени начин деловања.
Укратко – имали смо снажан и квалитетно организован систем органа безбедности у ВЈ, уклопљен у изванредно пројектовану шему за коју је на врху пирамиде одговарао начелник Генералштаба (са својим помоћницима), а по дубини команданти армија и корпуса – сви заједно нестраначке личности. Међутим, доношењем „Закона о службама безбедности СРЈ“ према мерилима ДОС-а и евроатлантских ментора, добили смо војне органе безбедности као посебно организовану „државу у држави“. Извлачећи их из организације Војске, препотчинили су их Савезној влади формално, а неформално, доделили командну палицу над тако сложеним системом министру одбране као партијској личности, потпуно некомпетентној за послове безбедности и особито не за стручно руковођење.
Ево само једног од показатеља и до тада невиђеног парадокса у новоствореној папазјанији: руководиоци служби су били професионални припадници – генерали или пуковници, за чија унапређења и постављења је био надлежан искључиво председник државе као најважнији члан ВСО. Међутим, после доношења новог закона, председник државе, онај који командује Војском као целином, коју штите војне службе (наведеним законом извучене из састава Војске али се баве Војском), није више имао право да руководи војним службама ни званично ни незванично. Као ни начелник Генералштаба који је непосредно, оперативно командовао Војском и био одговоран за комплетно стање и борбену готовост у целини – али је, после доношења новог закона, остао без икаквих ингеренција над службама, без којих није ни могао да било шта планира и спроводи.
Да није било жалосно, заиста би било смешно.
И све под отрцаним изговором некакве силне демократске контроле тог апарата, коме су перфидно импутиране неподобштине и злоупотребе, којих, у стварности, није ни било. Бар не тамо негде од почетка 70-тих минулог века.
Само да наведемо, чак је и у оној СФРЈ постојала скупштинска контрола служби, али и бројни други механизми установљавања стања. Фатаморганичне флоскуле петооктобараца о томе да су службе „отргнуте“, пласиране су од стране оних истих западних кругова који су нас петог октобра перфидно окупирали. А како они на западу контролишу своје службе и дају нам пример, докази су на сваком кораку и све више и више – од Гвантанама и осталих „пребивалишта“ широм Европе, преко Викиликса и Сноудена, до дешавања у последњој обојеној револуцији на тлу Украјине или у БЈР Македонији.
Уосталом, бројне афере чији смо сведоци на политичкој сцени Србије, посебно последњих година (и месеци), јасно нам потврђују како се тек од онда када је успостављена „демократска“ контрола над војним службама њима, односно појединцима из самог врха, и манипулише, чине злоупотребе, а њихово ангажовање плански удаљава од основне намене. И то не кривицом њених припадника. Једноставно, гурнути су партијским олигархијама у окриље (и центрима западних служби који, дословно, руководе партијама). А одатле се тешко излази или никако.
Како је напред наведену проблематику Борис Тадић „унапредио“ доласком на место министра одбране и на који начин је руководио службама? У вези са тим потребан је шири опис и предочавање момената који су претходили наведеноме, а са којима јавност до сада није била упозната.
Пре него је и заузео најважнију фотељу у систему одбране (подсетимо још једном – за ту функцију је стручно припреман у САД, у тамошњој обавештајно-безбедносној заједници), он је само неколико дана након убиства председника Владе Србије, др Зорана Ђинђића, када је већ било одлучено у врху Демократске странке ко ће бити нови српски премијер, а ко министри у државној заједници СЦГ, организовао незваничан али веома важан сусрет са тек одабраним и још увек непостављеним, новим начелником Управе безбедности Генералштаба ВЈ (ВСЦГ), тада пуковником, Момиром Стојановићем. Био је то догађај који ће врло јасно показати које су намере (и задаци), али и стил владања Бориса Тадића и до чега ће нас све то довести.
Сусрет је организован у једном од кафеа у улици Страхињића Бана у Београду (према информацији Стојановића био је то познати Шутановчев кафић), где су га примили Зоран Живковић, будући председник Владе Србије, Борис Тадић новопредложени министар одбране СЦГ и Драган Шутановац као домаћин и високи функционер Демократске странке.
Циљ састанка је био да се упознају са будућим првим човеком Војне службе безбедности (с обзиром да је смена генерала Аце Томића већ била припремљена) и да му предоче „визију“ деловања у новим условима, обавезе које ће имати на новој дужности и нарочито следеће, и то у виду праве заповести: (1) избегавање помињања и величање ратних команданата, а посебно Небојше Павковића и Владимира Лазаревића, (2) брзопотезно смањивање броја генерала у Војсци за 50 одсто, (3) одузимање Генералштабу сектора финансија и особито стамбеног обезбеђења и стављање у надлежност Министарства одбране – цивилној компоненти која ће брзо бити инаугурисана, и (4) обавезу приближавања НАТО-у кроз програм Партнерство за мир, зато што запад „више није наш непријатељ“.
Врло сугестивно и у обавезујућој форми саопштили су збуњеном Стојановићу управо све супротно од онога што им је у аманет оставио покојни премијер Ђинђић, у чијој радној бележници су и пронашли име наведеног пуковника, као будућег челног човека Војне службе безбедности. И то је био једини разлог због чега су морали да га прихвате, с обзиром да га нису познавали и да није био њихов избор, већ писана заоставштина покојника.
Пуковник Момир Стојановић је за ову дужност одабран негде крајем 2002. и почетком 2003.године у склопу последњих покушаја значајних људи из Војске, прекаљеног ратног кадра, да се легално и легитимно спаси оно што је још могуће спасити. Лично сам у томе учествовао упорно га предлажући, и по сваку цену се заузимајући да преузме тако важан ресор, због школске спреме, знања и искуства, држања у рату, али и због објективне реалности – ускомешана јавност и невиђени напади на органе безбедности, где се кроз бројне лупе и микроскопе провлачило баш све. Свесно сам игнорисао и потценио (надајући се да ће са тим коначно престати) његову општепознату особину „превртања“ и саморекламерства које је годинама усавршавао и довео до перфекције.
И то је била, врло брзо ће се испоставити, моја највећа професионална грешка. Признајем кривицу.
Успут, лично сам кључног дана када се одиграо наведени сусрет, обезбедио прихват Стојановића у Кабинету начелника Генералштаба, припрему, логистику и превоз до кафића у центру града, а затим га, по завршетку активности, дочекао у хотелу „Бристол“. Ту ми је он, онако запрепашћен, изнео до детаља ток састанка и потпуну промену раније зацртаног и њему предоченог курса деловања. Сведок свему наведеном је само још један припадник службе који је био у улози возача Стојановића до наведеног угоститељског објекта и назад, а коме, из разумљивих разлога, нећу наводити име.
О чему се заправо радило и шта је претходило овом веома важном догађају када се одиграо суштински преокрет у вези Војске и система одбране, који на најадекватнији начин одсликава доба министровања Бориса Тадића? Оно што следи у даљем тексту, једноставно се (и по први пут), мора написати, јер другачије није могуће разумети кључне ставке.
Зближавање покојног Ђинђића, као председника Владе Србије, са војним врхом, кренуло је сасвим легитимно и потпуно легално још средином 2001.године и то онда када је коначно схватио да пред собом има изузетно организован систем који воде професионалци и искрени родољуби, којима је стало до одбране државе, а не некакви „Милошевићеви партијски послушници“, чиме је годинама био оптерећен. Успешно решавање озбиљне оружане побуне у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, у такву оцену га је дефинитивно уверило. Постало му је временом јасно да без јаке оружане силе и уређеног система одбране земље, нема никаве шансе да било шта у политици и у држави уради, а поготову не дипломатски на међународном плану и особито у одбрани Косова и Метохије.
Преко Небојше Павковића, који је у међувремену смењен и пензионисан, одржавао је специфичну везу са војним естаблишментом и то, морам признати (као непосредни сведок) крајње коректно и на потпуно позитивним пројекцијама. Био је то скоро прави шок и велико изненађење. Поготову за све нас који смо осетили „чари“ петог октобра на чијем се челу управо он налазио. Наглашавам – са његовим дводеценијским политичким деловањем, апсолутно се нисам слагао, напротив.
Био сам лично присутан у небројено наврата, било непосредно када је Ђинђић као председник Владе посећивао Генералштаб на Бањици[4], или у друштву Павковића када њих двојица разговарају телефоном, или када је генерал препричавао своје бројне разговоре и контакте са именованим, у којим приликама је (иако је ово тешко за веровати), Ђинђић истицао, између осталог и следеће (парафразирам са великом прецизношћу и под пуном одговорношћу стојим иза написаног) – „…генерале, чувај ратни кадар, јер Војску враћамо на Косово… покушаћу да се изборим да генерал Лазаревић за годину, две постане начелник Генералштаба…припремите предлоге постављења и вођења генералског и осталог ратног кадра, како бисмо (када заживи СЦГ – прим. ГЈ) наставили јачање Војске и спремали се за оно што је једино могуће за Косово (деловало је као да не мисли само на Резолуцију 1244, већ и на шире ангажовање Војске, иако то није децидно изговарао – прим.ГЈ)… пронађите неког из војних редова ко ће професионално водити војну службу безбедности и неће изазивати скандале… ништа ме више у вези службе не интересује…“
Ђинђић је у том периоду (пар месеци пре трагичног догађаја) убеђивао Павковића да буде министар одбране СЦГ када државна заједница заживи. С обзиром да је овај то одбио због медијске и сваковрсне харанге кроз коју је прошао последњих година, идеја је била да онда буде заменик министра. Па је, како је и то одбио, одлучено да бивши начелник Генералштаба обавља функцију главног саветника министра одбране и да тако пресудно и оперативно утиче на процесе око и у Војсци и целокупном одбрамбеном систему.
За функцију министра је у тој варијанти био предвиђен Зоран Живковић, као један од ретких који је остао искрено веран Ђинђићу, и коме је овај веровао максимално. Али ће се и он врло брзо променити и приклонити пројектованој политици запада без резерве. Јасно је и због чега – поруке атентата су биле недвосмислене и сурове за све оне који су владали политичком сценом Србије и Ц.Горе, и благовремено схватали личне ризике у вези са тим.
(Према Павковићем тврдњама, с обзиром да му се Ђинђић све више поверавао при крају живота, још је само Бранислав Лечић и неколицина људи из странке спадало у категорију блиских, са којима је неговао односе пуног поверења. Са осталима више није био тако присан, удаљавао је од себе једног по једног, а Бориса Тадића је, као некога ко му је посебно сметао и са којим се разишао скоро по свим питањима, предвидео за место амбасадора у Индонезији или некој сличној земљи на Далеком истоку. Да ли је то била провокација, шала или искрена намера, тешко је утврдити, без обзира што је деловао уверљиво).
Дакле, крајем 2002. и посебно почетком 2003.године, на предлог Небојше Павковића, а по идејама и замисли Зорана Ђинђића, један посебно одабрани тим високих старешина на челу са генералом Владимиром Лазаревићем, студиозно је приступио планирању делимичног иновирања организационе шеме Војске, која би била обелодањена потпуно регуларно, у виду предлога и захтева, онда када се формира нова државна заједница. Укратко, тежиште је било на очувању и јачању постојећих оперативних састава, као први, а као други задатак, очување генералског и пуковничког, али и осталог ратног кадра, тако што би се један број њих померио са старе на нову дужност и мотивисао за даљи рад, давањем гаранција о статусу и професионалом напредовању.
Трећи и најважнији задатак био је успоравање приступања, а затим и постепено одбацивање програма Партнерство за мир, односно, механизма који је већ био покренут. Без намера да се са НАТО савезом нарушавају односи због ситуације на КосМету, како би се интензивно радило на испуњавању свих тачака из Резолуције 1244, и особито оне која се односила на повратак Војске и осталих државних органа. И, наравно, због безбедности Срба и неалбанаца који су остали да живе у јужној српској покрајини.
Неколико дана пред атентат на Зорана Ђинђића, завршена је наведена активност и он је преко Небојше Павковића до детаља са тиме упознат. Име Момира Стојановића, потоњег генерала и садашњег председника скупштинског Одбора за контролу служби, Ђинђић је лично записао у својој бележници и колико ми је познато, у вези са тим предлогом упознао ближе окружење, као и појединце из врха МУП-а и БИА.
То је био основни разлог да је Стојановић, једноставно, морао да буде постављен на чело Војне службе безбедности након атентата, иако је до последњег тренутка постојало противљење, како чланова ВСО, тако и појединаца у врху МУП-а, али и осталих чинилаца у државној заједници.
Припремљена именовања генерала и бројних пуковника била су записана на неколико папира, које смо, као финалну верзију, генерал Лазаревић и ја предали Павковићу 06.марта 2003.године приликом сусрета у кафе-ресторану стадиона „Партизан“ на јужној трибини. Била је то верзија по којој нико од генерала и осталих припадника Војске не би био смењиван и пензионисан. Напротив, била је предвиђена лепа перспектива дословно свима који су тада били у служби.
И, тада, долази до нечег што је могло да има врло важну улогу у догађајима који су следили, имајући у виду да се радило о Војсци и о одбрани КосМета, а не о привредним или другим темама.
Небојша Павковић је пред нас двојицом позвао мобилним телефоном Ђинђића и обавестио га (парафразирам по сећању) – да је све завршено, да је предлог у писаној форми урађен, да ће му исти уручити што пре, преносећи формално поздраве од генерала Лазаревића и моје маленкости. Наравно, иако је садржај разговора био солидно легендиран, ипак, бар према ономе што сам непосредно чуо, могло је релативно лако да се дешифрује о чему се ради. Подразумева се од стране оних који су евентуално тајно слушали премијера или Павковића. Сигуран сам, иако немам поуздане доказе, да је таквих (служби) у том тренутку било више и да су мерили буквално сваку реч.
То је био 06.март. Ствари су се, бар што се тиче Војске, одвијале како треба. Убрзо, 12.марта Ђинђић је убијен. У атентату, у бруталном обрачуну, који се до тада могао видети само у западним земљама, или у оним земљама где западне службе решавају „текуће проблеме“ у име Империје, тзв. црним операцијама.
Да ли је онај телефонски позив, као и бројни други, имајући у виду вишемесечну активност у вези предстојећег консолидовања Војске у комбинацији са значајно измењеном реториком с којом је Ђинђић наступао у неколико познатих интервјуа, где је било евидентно да је радикално променио политику, бар што се тиче националних питања и очувања КосМета, могао да има директне везе са атентатом, остаје да време и евентуално неки нови сведоци потврде. Ја сам убеђен да је то био један од кључних разлога, ако ништа друго, онда да се одлука о елиминацији донесе убрзано.
Наравно, предлози о реорганизацији Војске, консолидовању система одбране и постављењима и унапређењима генерала и пуковника, срочени на неколико папира формата А-4, нетрагом су нестали или сакривени. Или су, што ће бити вероватније, доспели у руке Бориса Тадића, који ће касније, као министар одбране, углавном пензионисати генерале, некако баш по тим списковима, који су били саставни део наведеног предлога. Случајно или намерно? Само он зна одговор на ово питање.
Колико би Ђинђић у свом науму око јачања Војске успео (имајући у виду хаос у држави коме је сам пресудно допринео) а тиме и у одбрани Косова и Метохије, поготову у намери да врати снаге предвиђене Резолуцијом 1244, да ли би се из свега тога нешто конкретно изродило, тешко је било предвидети и тада, а још је теже са ове временске дистанце.
Међутим, у једно сам сигуран – Војска би добила на времену као и значајне логистичке и све остале, посебно моралне импулсе. Тиме би се бар зауставила њена даља разградња и уништавање, консолидовале би се расположиве снаге и свакако битније и на дужи период била одложена трагедија коју данас имамо.
А што се тиче КосМета – у тим тренуцима смо још увек били спремни, моћни и решени изнад свега, да за неколико седмица, уколико би се донела државна одлука, уђемо снажним борбеним јединицама из више праваца (од Лепосавића, преко Мердара и Медвеђе, до Бујановца и Прешева) и поразимо не само саставе ОВК већ и снаге НАТО, са све Бондстилом. И то занавек.
Уосталом, још с краја 1999. и у првој половини 2000.године, у Школи националне одбране и у Генералштабној школи, студиозно је и тимски осмишљена, оперативним документима обрађена, заокружена и верификована, а затим увежбавана хипотетичка: „Нападна операција Треће армије са ојачањима, на делове Јужног крила НАТО стационираних на Косову и Метохији“. И то у реалним условима – отцепљење Косова, прогон српског становништва, у амбијенту ваздухопловне превласти Алијансе, са преко 40.000 њихових припадника на терену и са пешадијским саставима ОВК у пуном броју, што је тада износило преко 30.000 бораца.
Да ли бисмо успели?
Наравно. Без грешке и већих губитака. Иза тога је стајала права војна наука, знање и искуство. Имали смо бројне снаге, борбену технику, све потребне ресурсе, правду на својој страни и несвакидашњи борбени морал. И нисмо имали страх.
И да не заборавимо (између осталог), значајан војни контигент Руске Федерације је повучен са Косова и Метохије тек у лето те 2003.године, а сигуран сам да је напред наведени план реализован, и да се нисмо као држава тако силовито определили за евроатлантски пут и срљали ка НАТО-у, да до тако нечега не би ни дошло. Даље закључивање се намеће само од себе.
Да ли би нам се у таквом пресеку војно-политичке ситуације, са израженом решеношћу да се брани Косово и Метохија и то у складу са Међународним правом и Резолуцијом 1244, са нашим снагама у јужној покрајини, дакле, доле, на терену, догодила 2004., а затим и 2008.година? Убеђен сам да до тога не би дошло.
У вези са тим, кристално је јасно зашто је Борис Тадић, управо са функције министра одбране, у небројено прилика, наравно користећи прозападне медије који су увелико окупирали Србију на свој начин, бескрупулозно и крајње сугестивно, истицао – да нису створени услови за повратак наших снага на КиМ, да би они доле били глинени голубови, да је њихова намена према Р 1244 тривијална и споредна, да то неће допринети побољшању односа са КФОР-ом и западним пријатељима, те да наше снаге не би биле у могућности да заштите српско и остало неалбанско становништво…
Све лаж до лажи, брутална и још тада нескривена кампања (свесно или несвесно) у корист агресора и њихових ОВК савезника, што ће бити пресудна активност (уз подршку и деловање осталих издајничких структура тога доба), да Косово и Метохију, корак по корак пуштамо низ воду, и стварамо услове за Јеремићеве хашке егзибиције са небулозним „државничким“ питањем, затим, за Боркове, Бриселске и остале, Маркове „преговоре“, чији ће резултат бити потпуна капитулација и велеиздаја народа и државе. А то је – ово што сада гледамо у режији последње квислиншке гарнитуре на власти, која ће ускоро „угасити светло“ над Србијом.
Када се кроз призму свега напред наведеног врати „филм“ уназад, када се сетимо свих оних жалопојки и заклињања најближих Ђинђићевих ДОС-овских пријатеља, управо на челу са Тадићем, тобож’ како су баш они настављачи (а таквих је поприличан број у више странака, група и НВО) његове политике и стремљења, одговорно тврдим, бар што се тиче области о којој пишем и посебно у вези борбе за Косово и Метохију – то нема ама баш никакве везе нити било какву додирну тачку с оним што је покојни премијер заговарао, макар у последњих неколико месеци свог живота. То је, једноставно, неопевана лаж и невиђено лицемерје и цинизам.
Но, да се на крају овог дела вратимо Војној служби безбедности, Момиру Стојановићу и Борису Тадићу, као министру одбране и већ тада неприкосновеном владару Србије у најави.
Јасно је било и њему – Тадићу и свима нама, да ће уколико чврсто држи контраобавештајне и остале безбедносне (и обавештајне) полуге под својом контролом (а то му је и те како омогућено од стране западних ментора и проверених домаћих послушника у земљи – не заборавимо црногорску гарнитуру која је устоличена у врху СЦГ и која је била још жешћи заговорник суманутог евроатлантског пута и цепања државне заједнице), моћи да без већих проблема реализује западни план разбијања створеног провизоријума, Војске посебно, и свих осталих, битних полуга.
Зато је „битка“ за Мому Стојановића, као јединог који је преостао са оних спискова из доба Ђинђића (последње, праве, легалне и легитимне шансе) била као битка за „тврђаву Аламо“. Трајала је жестоко пар месеци, „мученик“ се одупирао колико је знао и могао, али је, пре него смо очекивали ми који смо стајали иза њега и пружали му сваковрсну и значајну подршку, положио „оружје“. Ипак, много раније него што је то морало да се деси. Јер, након атентата и ванредног стања, шансе да се сачува Војска биле су минималне, али су постојале. Још неколико месеци је фингирао некакву борбу и одупирање, али, то је била лоша глума, која је препозната и тада су угашене све шансе.
Зашто је тај тренутак био битан и Мома Стојановић као такав?
Зато што је дошао на чело још увек веома моћног војног механизма који је специфичном уставном улогом, задацима и особито методологијом рада, могао да успешно парира западним сатрапима инсталираним усред земље Србије и њиховим квислиншким полугама, и да на бази закона, утврђених правила и посебно мерила и критеријума, који су се тицали безбедности и одбране земље (а које нико није могао да оспорава, макар то били и лидери у полуколонији под називом СЦГ), да значајно „вуче ручну кочницу“ успоравајући ретроградне процесе. Оне процесе, који су нас убрзано увлачили у евроатлантске токове и мрежу из које се више нећемо извући, доводећи нас у положај потпуне подређености и предаје.
Моја обавеза је била да дневно изигравам некаквог „официра за везу“, да му непосредно помажем, саветујем, дајем предлоге, да га коригујем, стварам услове да може да се легално одупире и да их „туче“ њиховим „оружјем“. Имао сам бројне предлоге (којима се он искрено одушевљавао) како парирати, чак дотле да сам израдио и уручио му план офанзивног медијског наступа, на основу којег је могао да их „разоружава“ и тренутно заустави у евидентним непочинствима, која су већ тада била у поодмаклој фази.
Све то је било могуће у условима када се на челу Генералштаба налазио искусни велемајстор и зналац, генерал-пуковник Бранко Крга, који му је давао апсолутну, наравно, легалну и легитимну подршку, и када су војни врх, и посебно команданти корпуса и бригада и даље у огромној већини (или још боље – скоро сви) на страни очувања и јачања Војске и то баш на тековинама и резултатима војнички непоновљивог оружаног отпора и одбране од агресије из 1999.године. А то значи, противу било какве НАТО агенде, перфидног програма Партнерство за мир и осталих евроатлантских токова, који су били оличење свега супротног – слаба Војска као услов за још слабију Србију (и Ц.Гору), и који су стварали идеалан амбијент за наставак черечења и, као што се да видети последњих 10-так година, потпуне деструкције, отимање КосМета и легализовану пљачку и сатирање Српства по свим шавовима.
Шта се десило у том преломном периоду?
Стојановић је брзо „легао на руду“ трпећи сваковрсне и свакодневне (и посебно ноћне, што је био особити Тадићев специјалитет) притиске па чак и лукаво упакована упозорења. У првих пар месеци о томе се искрено поверавао. Предузели смо неке, условно, одбрамбене али и остале мере како би издржао. Међутим, била је слаба вајда. Намамили су га, ни данас ми није до краја јасно чиме све, у „чари“ евроатлантских „вредности“, мирног и угледног живота, као и оним где је био објективно најслабији – чином генерала и напредовањем у каријери.
Убрзо је Стојановић свечано примљен (званично учлањен или не, свеједно) у Атлантски савет, моћну невладину структуру иза које је стајао врх НАТО-а директно. Они су били (и остали) главна тзв. цивилна полуга за промовисање Алијансе и гурање СЦГ у пуноправно чланство. И не само то, врх те организације ће већ тада бити инкорпориран, прво незванично, а затим, доласком Давинића на функцију министра, потпуно јавно у све најважније ресоре система одбране (Живуловић, Кадијевић, Ладичорбић и остали). Одатле ће, заједно са „саветницима“ из НАТО-а и осталим битним карикама, попут „чувеног“ Амадеа Воткинса (који тренутно „реформише“ МУП Србије), дословно кројити и спроводити „реформу“ одбране и Војске, тако да за неколико година неће остати „ни камен на камену“. Ако гледамо из српског, родољубивог угла. Из угла Алијансе, мора им се честитати – посао обављен савршено.
У складу са задацима из Шутановчевог кафића у чувеној „силиконској долини“, Стојановић је морао да се сложи са бруталним „одстрелом“ последњих ратних генерала (обрађено у претходном делу серијала), међу којима се налазио, „на челу колоне“, Владимир Лазаревић. Десио се невиђени парадокс – пензионисање легендарног команданта (коме је Мома био ратни начелник безбедности) без чијег кључног „да“, буквално и дословно, он, Стојановић, не би могао да се нађе на тако високој дужности. Морам бити искрен, било му је изузетно тешко када ме је упознао са већ припремљеним ударом и пре него што је ВСО формално донео одлуку о пензионисању двоцифреног броја генерала одједном. Чинио је шта је могао, али, већ је био у канџама оних који не праштају и не попуштају. Схватио је ушта се уплео, али, било је касно. И са тим се помирио. Никакви више предлози нити „повлачења за рукаве“ нису вредели. Предлагао сам му да тражи померање, наравно да није прихватио. Битка је коначно изгубљена.
По том шаблону је приступио и сређивању „стамбене проблематике“ у Војсци (сетимо се које је задатке добио и пре него је постављен). Формирао је тим од преко 45 посебно одабраних припадника војне безбедности, како би истерао на чистац „вишкове“ квадрата (и станова) које су генерали „присвојили“, односно „отуђили“. Са том вишемесечном акцијом је задао један од најтежих удараца тадашњем војном врху и командантима по дубини. Рецимо, у тренутку када се по налогу Бориса Тадића и других персона у Министарству одбране евидентно погубио, направио је прави мали карамбол, тако што је на једној од седница Колегијума начелника Генералштаба информисао присутне генерале о „јурњави за квадратима“. Обраћао се очи у очи онима које директно сумњичи и то као равноправним и поштованим колегама. Био је то тренутак коме сам присуствовао, када је врло мало недостајало да један већи број присутних доживи тежи облик инфаркта. Епилог те сулуде акције и коначан резултат – нула. Не зато што је неко бранио генерале, већ зато што је читав проблем био предимензиониран и политички пренадуван, а основна намена му је била да се непрестано блати војни врх. Јер, како би другачије разбијали јединство Војске и уносили хаос.
Током чувене акције „Сабља“ дошла су на ред, мимо било какве правде и посебно не на основу доказа (што ће време и показати), двојица важних генерала – Небојша Павковић и Аца Томић. Било би и других, рецимо Лазаревић, али нису били у пензији. Била је то директна освета западних служби и налог, да се преко њих двојице, једноставно, Војска и њен углед сатру и под ноге баци све што је вредело. Она сила која им је показале зубе на бојном пољу.
Театар апсурда. Рецимо, Павковић је лишен слободе иако су имали суве доказе да је близак са Ђинђићем последњих месеци, у акцији у којој су јурили убице тог истог премијера. Има ли логике? Наравно да нема. Као што није било логике да у јесен те године пишу и обелодане, заједно са тужилаштвом Хашког трибунала, оптужнице за те исте генерале и да их коначно „раздуже“. Из истог разлога – поразити противника у миру, када већ није могло у рату.
Логика је ипак постојала – Павковић и Лазаревић су били врло незгодни сведоци много чега и посебно симпатија које је према њима гајио покојни премијер, али и оног договора и конкретног плана спашавања Војске. То је била логика али и озбиљна опасност новоустоличеној евроатлантској машинерији на челу са Тадићем. И, наравно, западним газдама.
Стојановић је у време „Сабље“ био кооперативан (није ни имао неког великог међупростора, додуше). Толико, да је дозволио да у просторијама Управе безбедности будем, практично, приведен од стране оперативаца УБПОК-а на информативни разговор, не би ли се некако откриле и документовале Павковићеве „силне махинације“. На крају, све се свело на трофејно оружје које је мученик добијао на поклон (и на орден којим га је 2001.године одликовао Владимир Путин, приликом званичне посете Оружаним снага Руске Федерације). Било је – кад већ нема шта друго, „дај шта даш“. И, на крају – ништа. Зато што је био чист и частан. Уништише му здравље и живот, а да не подигоше ни кривичну пријаву, а камоли оптужницу.
Питао сам тада оперативце УБПОК-а, да апсурд буде већи учеснике рата 1999.године и то на територији КосМета – знају ли шта чине и да ли су свесни какву војну величину и легендарног команданта прогоне, понижавају и држе у притворској ћелији три са три? Ћутали си. То ћутање је био једини али прави одговор.
Подпадајући под утицај Бориса Тадића и утапајући се у евроатлантско коло и амбијент који је пружао све услове да се „реформски“ процес несметано и убрзано одвија, толико да је то из дана у дан личило на праву хистерију и динамику која није примерена чак ни ратним условима, Стојановић је не само престао да пружа било какав конструктиван и легитиман отпор (увелико су вршљали западни обавештајци и то без скривања и одигравали се процеси евидентног разарања система – српечавање тога је посао управо Војне службе безбедности), већ је временом постао главна потпора и стуб Тадићевог рушилачког јуриша.
И би тако, све док није направио, додуше у време Првослава Давинића, озбиљан гаф од кога српски „врховници“ у Врховом савету одбране нису могли да га одбране од оних других, равноправних, из братске нам Црне Горе. Но, имајући у виду значај тог проблема, као и реперкусије али и могуће озбиљне последице, да овај пут избегнемо детаљисање. У сваком случају, није смењен са дужности у међувремену такође противзаконито новоформиране ВБА[5] зато што је, онако како је било протумачено у јавности, открио и напао вехабијски покрет у Рашкоj области и деловима Црне Горе (око чега су се многи осетили прозваним), већ због нечега сасвим другог.
Но, за смењивање са дужности, у виду компромиса, почашћен је чином генерала и високим постављењем у Нишком корпусу. Са не мање изгледном перспективом. Ипак, касније ће се све то изјаловити и биће, као „војсковођа“ одбачен. Али, ствари ће кренути другим, не мање важним и, сигуран сам, од стране запада контролисаним током.
И, на крају, где су данас, након више од десет година, „драмски ликови“ који су обележили овај део серијала?
Борис Тадић је након годину дана министровања и још осам година врховног командовања и даље у игри, „ресетован“ и чека прилику која се лагано указује на политичком хоризонту. Драган Шутановац и Зоран Живковић су у политичкој, евроатлантској орбити и пред њима је успешан парламентарни живот.
Момир Стојановић је важна карика напредњачког корпуса, контролор агенција које нас контраобавештајно, обавештајно и безбедносно штите, и не мање значајан (макар придружени или почасни) члан Атлантског савета[6] – војне „владе“ Србије из сенке, у садејству са „Центром за евроатлантске студије“ Јелене Милић.
Небојша Павковић и Владимир Лазаревић, још увек живи хероји и носиоци отпора НАТО немани, генерали којима би се поносиле славне српске војводе из Првог светског рата, пуних 10 година робијају према пресудама Хашког казамата. Здравље им је озбиљно нарушено, али се не предају.
Ја сам одстрањен из редова Војске у 44-тој години живота као неперспективан НАТО кадар, као и више стотина других. Након безброј удараца који су до сада амортизовани, остао је онај последњи – избацивање на улицу. Онако како су недавно прошли слични мени, „случајно“, такође ратници – адмирал Слободан Рајчевић и бројни пуковници, од овог пролећа бескућници. Жалосно, јадно, туробно. Али, онако како је увек било у српској историји. То се не може променити.
У коначном, тако и треба. На задовољство, између осталих, и оних бројних родољуба и добронамерних критичара, који с пуним правом коментаришу, отприлике, на следећи начин – да ништа боље нисмо ни заслужили, да смо допустили да нас савладају у миру они са којима смо изашли на крај у рату, да смо били превртачи и удаваче, да смо чекали, да је требало повући некакве радикалне потезе (познато и које), али да смо били незналице, недорасли, кукавице…
Када их у ретким приликама подсетимо на Србију тих првих година након петог октобра (баш као што је и сада), на онај евроатлантски замах, на кредитне, визне, туристичке и остале „лепоте“ и „предности“ слободног и демократског друштва које само што није ушло у ЕУ коминтерну, дакле, време у којем је мало кога занимала судбина тамо неке Војске („јер ми никада више нећемо ратовати“), па кад се томе додају погодности цивилног служења уставне обавезе, а затим и укидање регрутног система због кога су млади Срби „губили“ драгоцено животно време, наравно да немају одговор на питање – шта то тада није урадио војни врх а могао је, или још боље – шта је могао да уради, а да то значајна већина Срба разуме и, наравно, подржи? Али конкретно? Поред онога што смо, а овај текст то, надам се, потврђује чинили свим силама.
И да ли је тако нешто радикално, реално било могуће? Да ли би било легално и ко би тако нешто прихватио у свету? У тај свет рачунам и источне земље, а Русију на првом месту. Али, Русију тога времена, не ову сада, тако моћну.
Све и да смо се заносили таквим сулудим идејама. А нисмо.
___________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] http://www.blic.
[2]Закон о службама безбедности СР Југославије („Сл. Лист СРЈ“, бр. 37/2002 и „Сл. Лист СЦГ“, бр. 17/2004)
http://demo.paragraf.rs/combined/Old/t/t2004_04/t04_0101.htm
[3] Чланом 61. „Закона о службама безбедности СР Југославије“, брисана је одредба члана 30. став 1. „Закона о Војсци Југославије“ у делу којим се уређује да „послове и овлашћења органа унутрашњих послова врше органи безбедности Војске Југославије“.
Законом који регулише једну материју, извршена је измена одредби другог, и то старијег закона, као што је Закон о Војсци, којим је регулисана потпуно друга материја и област.
[4] Доказ наведених посета Зорана Ђиниђа Генералштабу и његовој личној посвећености да Војску сачува и ојача, су две књиге (монографије колико се сећам) које му је уручио као знак пажње Небојша Павковић, тада први човек оружане силе.
Лично сам одабрао наведене књиге (то ми је била службена надлежност) и по наређењу Павковића исписао посвете специфичним калиографским рукописом. Надам се да су наведене књиге сачуване, макар у личној архиви убијеног премијера.
[5] На основу наредбе министра одбране, Бориса Тадића, од 29. септембра 2003. године, формирана је Војнобезбедносна агенција као организацијска целина Министарства одбране. Стартовала је са радом 01.јануара 2004.године.
Још једна активност мимо Уставне повеље и важећег „Закона о службама безбедности СР Југославије“, који се према позитивним прописима примењивао у државној заједници СЦГ.
Наредбом, интерним документом министра одбране, који није имао снагу ни подзаконског акта, је извршена значајна реорганизација, пренамена и преименовање Војне службе безбедности у Војно безбедносну агенцију, што је могло бити учињено само новим законом о коме се није ни размишљало све до 2007.године.
http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4340
[6] Конференција – економски и безбедносни значај евроатлантских интеграција Републике Србије „за и против“ , у организацији Атлантског савеза Србије, одржана 30.марта 2015.године, у хотелу Crown Plaza, у Београду.
Други панелиста на конференцији, Момир Стојановић, је изнео: …Srbija nije zainteresovana za ulazak u NATO kao punopravni član zato što je sećanje iz 1999. još sveže i bolno. Dodao je da bi članstvo povećalo kreditni rejting i da bi privuklo direktne inostrane investicije , ali ipak postoje i stvari koje ne donose beneficije punim članstvom u NATO.
Neke od tih stvari su godišnje troškove članstva u alijansi, rizik koji bi imale srpske vojne jedinice na inostranim borbenim misijama, kao i povećani rizik da budu mete protivnika alijanse.
Gospodin Stojanović veruje da je manjak podrške koju ima NATO članstvo direktna konsekvenca manjak informacija koju stanоvništvo Republike Srbije ima. Kao i većina panelista pre njega, gospodin Stojanović je zaključio da NATO članstvo može da se koristi kao oruđe da se poboljša regionalna stabilnost i bezbednost…
Оставите коментар на Под окупацијом и у власти НАТО (3) – Време Бориса Тадића
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.