Pod okupacijom i u vlasti NATO (3) – Vreme Borisa Tadića

Nakon perioda razarajućih udara na Vojsku Jugoslavije u prve dve postpeto-oktobarske godine, kada je brutalno očišćen generalski kao i deo pukovničkog ratnog kadra, ugašene najvažnije strategijske grupacije – armije, a sa njima i značajni mirnodopski i posebno ratni sastavi, dezangažovana brojna teška borbena tehnika, sredstva i oprema, nepovratno poljuljan moral ljudstva i u zapećak gurnute borbene tekovine iz odbrane od agresije, kada je NATO kao ideja i stvarnost legalizovan u SR Jugoslaviji i to na „partnerskim“ osnovama, usledila je, prema ranije utvrđenom subverzivnom planu, druga faza razbijanja Vojske i nastavak perfidne okupacije zemlje pomoću domaćih kvislinških struktura i mehanizama.

Na čelo redizajniranog Ministarstva odbrane u novostvorenoj, prelaznoj formi, državnoj zajednici pod nazivom „Srbija i Crna Gora“, postavljen je Boris Tadić, visoki funkcioner Demokratske stranke. Ovaj nastavnik psihologije po zanimanju, ranije je odabran a zatim upućen na tzv. bezbednosno usavršavanje u SAD. Tamo će krajem 2002. i početkom 2003.godine, pod legendom stručne pripreme za funkciju budućeg predsednika skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost SCG, biti izverziran za preuzimanje jedne od najvažnijih funkcija. Sa položaja ministra odbrane podići će nivo „saradnje“ i uvesti NATO u sve pore odbrambenog sistema i Vojske i time zaokružiti proces meke okupacije.

Sa položaja ministra odbrane paralelno će, medijski i na sve druge načine, furiozno graditi politički imidž i stvoriti uslove da već 2004.godine pobedi na predsedničkim izborima i tako zaokruži „komandantski“ proces, koji će neprekidno trajati narednih osam godina.

Razume se da ovom prilikom neću iznositi, tačnije, parafrazirati po sećanju, sadržaje brojnih strogo poverljivih telegrama našeg Vojnog izaslanstva u Vašingtonu, koje je po službenoj dužnosti pratilo kursiranje i pružalo diplomatsku podršku Borisu Tadiću, prilikom boravka u obaveštajno-bezbednosnoj zajednici SAD pod okriljem NSA, kao i u američkom Stejt dipartmentu, Pentagonu, Kongresu i drugim državnim i ostalim strukturama, zato što bi to predstavljalo odavanje još uvek strogo poverljive vojne tajne. Nadam se da se telegrami i dalje nalaze u arhivi Kabineta načelnika Generalštaba i u Vojno obaveštajnoj agenciji i verujem da do sada nisu uništeni. Sa sadržajem istih je u realnom vremenu bio upoznat mali broj ljudi. Navedena dokumenta, kao i još stotinak sličnih, kriju ključne odgovore i tajne u vezi sa onim što se desilo ovom narodu, državi i vojsci.

(Navedeni kurs i usavršavanje u SAD će nešto kasnije završiti još jedan mladi, perspektivni političar, zaljubljenik u evroatlantske „vrednosti“ i aktuelni promoter NATO – Dragan Šutanovac, ministar odbrane od 2007. do 2012.godine.)

Par nedelja posle imenovanja, u martu 2003.godine, govoreći na Drugoj sednici Vrhovnog saveta odbrane, Boris Tadić je potvrdio ranije zauzete državne stavove i donete odluke (VSO i Savezna vlada SRJ) da pridruživanje programu „Partnerstvo za mir“ i prelaz na standarde i procedure NATO predstavljaju „prioritet reforme sistema odbrane i vojske“. Najavio je da će se brojno stanje Vojske SCG smanjivati i da u sledećih par godina ne treba da premašuje broj od 50.000 ljudi. Tadić je takođe objavio da su zemlji dovoljna tri korpusa Kopnene vojske sa po 6.000 pripadnika (komande u Beogradu, Nišu i Podgorici) umesto tadašnjih sedam, da je potrebno korpus Ratnog vazduhoplovstva i korpus PVO ujediniti u jedan, a od korpusa Ratne mornarice stvoriti tzv. Obalsku zaštitu. A zatim, nakon nastavka „reformi“, brojnost Vojske dalje smanjivati do broja od 30.000, organizacionu strukturu podvrgnuti „daljoj optimizaciji“, te većinu garnizona dislocirati iz većih naseljenih mesta i komande i jedinice razsmestiti u posebno izgrađene centre za obuku.

Pitanje koje se nameće u vezi sa napred navedenim – da li je ovakva projekcija „reforme“ Vojske i sistema odbrane u celini, mogla biti poznata, nakon samo jednog kursiranja (makar to bilo i u SAD), jednom socijalnom psihologu, koji, osim što je nekada davno služio vojni rok, drugih dodira nije imao sa tom oblašću, ili je on, jednostavno, iznosio stavove vrha NATO-a?

Odgovor je jasan i nije potrebno posebno i dodatno objašnjenje. Uostalom, rezultati do kojih se došlo u narednih nekoliko godina i kontinuitet svih vlasti od petog oktobra do dana današnjeg na polju odbrane, sami za sebe govore. Tadić je doslovno (kao i svi nakon njega na toj funkciji) sprovodio politiku i ciljeve Alijanse, koji su projektovani i predstavljeni odabranim pojedincima iz državnog i vojnog vrha SRJ još u proleće 2001.godine (o čemu je podrobno pisano u prethodnim delovima serijala).

Po preuzimanju funkcije ministra odbrane, Tadić je sa sobom doveo, za pitanja odbrane i vojske, nekoliko potpuno nekompetentnih tzv. savetnika i to isključivo po partijskoj pripadnosti. Dodelio im je ovlašćenja kojima su, praktično, mogli da kroje politiku odbrane, finansiranje sistema, da utiču na tzv. reformu i projektovanje oružane sile, na kadrovanje, da se mešaju u dnevno komandovanje i bitno utiču na funkcionisanje organizacijskih celina Ministarstva odbrane i posebno Vojske. Toliko da su, ne skrivajući se i ne ustručavajući se, neretko pokušavali da rukovode pojedinim generalima iz vojnog vrha, ali i komandantima operativnih i taktičkih sastava po dubini, nametali stavove i ideje, prenosili odluke ministra odbrane, čineći to vrlo često nadobudno a ponekada i veoma drsko. Registrovano je i par ozbiljnijih incidenata (primer komandovanja službi operativnog dežurstva 46.zaštitne motorizovana brigade GŠ, kada je umalo došlo do težih posledica).

U početku se činilo, bio je takav utisak, da se ne snalaze, da su željni dokazivanja, da se zalažu. Međutim, ubrzo smo se uverili da je sve bila vešta gluma i deo jedinstvenog scenarija – poljuljati sistem, uneti smutnju, pokolebati prekaljeni kadar, uneti nemir, izazvati sukobe i neslaganja, probuditi sujete među pripadnicima Vojske i stvoriti ambijent za dalje projektovano razaranje. Na platformi NATO planova.

Da ih pomenemo: Goran Vesić (zadužen za finansije i javne nabavke), Živorad Anđelković (za obaveštajno-bezbednosne poslove), Bojan Dimitrijević, istoričar (za reformu i reorganizaciju), Ljubomir Podunavac (za medije i odnose sa javnošću), Vuk Jeremić (bez odsluženog vojnog roka – za evroatlanske integracije i međunarodnu vojnu saradnju).

Njihovo dovođenje bila je najoriginalnija potvrda licemerja sa najvišeg državnog nivoa i dokaz kako u praksi izgledaju rezultati dvoipogodišnje medijske harange i sveopšte halabuke o tzv. demokratskoj i civilnoj kontroli vojske, departizaciji oružane sile, neutralisanju nasleđa 90-tih, ekspertskoj reformi i nizu drugih izmišljenih i, prema NATO procedurama i standardima, ubačenih floskula i premisa, kojima je ogromna većina naroda sluđivana i planski, prevarama i lukavstvima, dezinformisana. Najblaže rečeno – od silne „demokratske kontrole“, preko noći smo dobili Vojsku potpuno potčinjenu vrhovima partija i stranaka koje su bile zagovornici i nosioci bespogovornog i bezuslovnog evroatlantizma i približavanja NATO-u. Tako je do dana današnjeg, a stanje je sada još teže.

Teško je pobrojati i precizno opisati brojne događaje i aktivnosti novog ministra odbrane, Borisa Tadića (i pratećeg personala) pogotovu u početnom periodu, koji se odvijao u uslovima zavedenog vanrednog stanja nakon ubistva predsednika Vlade Republike Srbije, Zorana Đinđića. Bio je to ambijent kakav se iz ugla NATO mentora i njihovih pozicija u vrhu novostvorenog državnog provizorijuma, samo poželeti mogao. Obezbeđeni su uslovi da se ubrzano, bez striktnog poštovanja načela iz Ustavne povelje i posebno zaobilazeći važeće zakone: o odbrani i o Vojsci (o podzakonskim aktima – Strategiji odbrane, Vojnoj doktrini, propisima i pravilima ne vredi ni pisati), pristupi ubrzanom procesu devastiranja odbrane i Vojske u zatečnom organizacijskom stanju i osnovnih postulata i stubova na kojima je stvarana skoro dva veka.

Kako je sve to izgledalo u praksi, bar iz ugla nas koji smo igrali kakvu takvu ulogu u vrhu Vojske ili po dubini u komandama operativnih i taktičkih jedinica, i bili savremenici prave, male „nuklearne bombe“, od koje se nismo oporavili više nikada?

Izgledalo je jadno, bedno, ponižavajuće. Bilo je kud i kamo teže nego u ratu koji je protiv nas vodio NATO 1999.godine, u kome se ginulo i krvarilo, ali, uzdignutog čela. U ratu neravnopravnih u kojem nismo vojnički poraženi i u kojem smo na delu pokazali čije su Strategija oružane borbe i Vojna doktrina, bolje i kvalitetnije. I ko je, u konačnom, u svemu tome bio sposobniji i maštovitiji.

Da se podsetimo onog najbitnijeg što je uradio Boris Tadić u sistemu odbrane za godinu dana, sprovodeći samo formalno odluke, stavove, zaključke, mišljenja, Vrhovnog saveta odbrane i Saveta ministara SCG, a suštinski, ustvari, nastupajući i povlačeći poteze prema ranije skovanom planu i smernicama NATO mentora.

Prepotčinjavanje Generalštaba ministru odbrane, devastiranje komandovanja i organizacijske strukture sistema odbrane i Vojske

Iako je Ustavnom poveljom SCG bilo prezicno regulisano ko i kako Vojskom SCG „komanduje“ (Vrhovni savet odbrane preko načelnika Generalštaba, član 56. i član 6. Zakona o Vojsci), a ko i kako „koordinira i rukovodi“ (ministar odbrane, član 41.), što je suštinski različito, u praksi se sve to brutalno pretvorilo u suprotnost. Tim pre što (sve do kraja 2007.godine) nisu doneti novi zakonski propisi, već su na snazi ostali: „Zakon o odbrani SRJ“ i „Zakon o Vojsci Jugoslavije“, iz 1993.godine, koji su vrlo jasno precizirali ko, šta, kako radi i sa kojim ovlašćenjima i nadležnostima raspolaže.

Tako je, na osnovu zaključaka sa jedne od sednica VSO (dakle, ne prema odredbama Ustavne povelje i važećih vojnih zakona), u praksi, izvršeno prepotčinjavanje Generalštaba (pa tako i Vojske), Ministarstvu odbrane. Tačnije, načelnik Generalštaba je preko noći inkorporiran u tzv. Kolegijum MO i „proizveden“ u jednog od pomoćnika ministra odbrane, i stavljen u istu ravan sa načelnicima tamošnjih sektora i samostalih uprava. Veće poniženje nam nije bilo potrebno, pored toga što je zvanično narušena linija subordinacije, i između predsednika SCG (odnosno VSO) i Generalštaba (kao štaba Vrhovne komande) veštački umetnut potpuno novi (ravnopravni i paralelni) nivo (stepen) u komandovanju. Bila je to teža povreda kako Ustavne povelje, tako i dva važeća zakona iz oblasti odbrane. Podrazumeva se i „Pravila službe VJ“, kao najvažnijeg podzakonskog akta, ali i ostalih brojnih pravila i propisa.

Evo šta je o tome izjavio savetnik ministra odbrane za reformu, Bojan Dimitrijević, listu „Blic“ 1 : „Najveća promena u reformi Vojske SCG biće promena načina shvatanja da je ministar prvi čovek sistema odbrane.“ I u nastavku dodao: „Promenjena je vizija neprijatelja, NATO nam je sada partner i na tome se grade sve ostale procene.“ 

Vrlo brzo je načelniku GŠ potpuno protivzakonito suspendovano pravo (i obaveza) unapređivanja oficira u čin pukovnika, a kadrovska problematika koja se odnosila na predlaganje unapređivanja u činove generala i vođenja u službi tog najvišeg i najvažnijeg vojnog personala (postavljenja i druga pitanja u vezi sa tim, koja su bila u striktnoj nadležnosti Generalštaba), čudnovatom alhemijom su stavljena u nadležnost ministra odbrane. Naravno, poznata floskula „civilna i demokratska kontrola Vojske“ prvo je promovisana upravo u ovom segmentu. Tada se podrazumevalo (baš kao što je i sada) da civilna zanimanja, kao što su: psiholozi, mašinski inžinjeri, pravnici, istoričari, lekari i VKV ili KV stručnjaci (sa sve partijskim pratećim kadrovima), bez ikakvog iskustva u oblasti odbrane i posebno Vojske, bolje poznaju stanje pukovničkog i generalskog kadra nego sama vojna struka. Naravno i sve ostalo što se tiče odbrambene i vojne politike – teorije i prakse.

Bilo je tu i bojazni s njihove strane, zato što su neprekidno iščekivali nekakav (imaginarni) vojni udar. Jer, koliko do juče su nas prozivali na sva zvona i bacali drvlje i kamenje za sve i svašta, a sada su, u ime i u interesu NATO, bili u prilici da sređuju stanje. I znali su odlično kakav udruženi poduhvat čine i do čega će sve to dovesti. Naš narod lepo kaže – nečista savest uvek je u strahu i to se ne leči tako lako, a najčešće, nikako.

Boris Tadić je sa osobitim zadovoljstvom koristio sva moguća (ne)dodeljena ovlašćenja i namenjenu ulogu. Jedina srećna okolnost u toj sveopštoj nesreći (ispostaviće se kao presudna u naredne dve godine, da u svojevrsnom brodolomu nakrivljeni brod potpuno ne potone) bila je, to što je dužnost načelnika Generalštaba obavljao general-pukovnik Branko Krga. Stari, iskusni „vuk“, potkovan komandirskim i komandantskim znanjima i ogromnim iskustvom, a zatim i prekaljeni vojni diplomata i obaveštajac (više godina načelnik čuvene Druge uprave i to pre, u toku i nakon oružane agresije), a zatim i zamenik načelnika Generalštaba od 2001.godine.

General Branko Krga je retko pošten čovek, a zatim i general. Staloženost, skromnost, strpljenje, geostrateška širina, odsustvo bilo kakve sujete, odanost struci, nauci i znanju, poštovanje rada i rezultata potčinjenih kao i iskustva kojima raspolažu, zatim čovekoljublje iznad svega i briga o onima za koje je bio zadužen kroz karijeru, njegove su glavne karakteristike. Evo jednog, najoriginalnijeg primera, koji sve govori – nakon smene Nebojše Pavkovića sa dužnosti načelnika Generalštaba, ali i više puta kasnije, otvoreno je, što na sednicama kolegijuma NGŠ, što u neformalnim prilikama, isticao (parafraziram): „dužnost na koju sam postavljen, trebalo je da obavlja general Vladimir Lazarević… zauzeo sam, ne svojom voljom, njegovo mesto…“

Uspevao je vrlo vešto u veoma teškim okolnostima i u zadatim NATO kordinatama, koje su predstavljale svojevrsnu mat poziciju, da do kraja svog mandata (kraj decembra 2004.godine), ako ništa drugo, očuva (bar što se tiče brojnog stanja ljudstva i borbene tehnike, kao i jedinica) ono što je nasledio nakon reorganizacije Vojske izvedene prema odluci državnog vrha iz decembra 2001.godine. Nije uspeo (jer nije bio u poziciji, niti je imao stvarnu moć), da spreči ono što je intezivno pripremano i što će biti operacionalizovano nakon njegovog penzionisanja, a to je – gašenje korpusa i prelazak na tzv. brigadnu strukturu Vojske koja je uokvirena i grupisana u tri privremene (osnovne) komandno-operativne kategorije – Kopnena vojska, Vazduhoplovstvo i PVO i Operativne snage, i jednu nikada formiranu, koja je nazvana Teritorijalne snage. Proces koji će biti zaokružen 2005/06.godine.

Više puta mi je, rezigniran događajima, govorio, u situacijama kada sam sam se nalazio u ulozi načelnika Kabineta NGŠ, da je na delu „prava hajdučija“, da se tzv. reforme odvijaju „na o’ ruk“ i da će nam Vojsku razoriti civili koji o njoj ne znaju ništa. Posebno je bio razočaran kako se tretiraju generali i kako se ne poštuju kriterijumi za postavljenje, vođenje u službi i penzionisanje, ali i ostali, stari, iskusni i provereni oficirski i podoficirski kadar po dubini.

Da u vezi sa tim navedemo samo dva upečatljiva primera, kako je ministar odbrane protivzakonito komandovao i „rešavao“ probleme u Vojsci, primenjujući metodologiju kolonijalnih nameštenika iz 19. veka:

1) Događaj iz sredine jula 2003. godine, kada je u kasarni „Topčider“ u Beogradu, naredio i organizovao okupljanje Kolegijuma načelnika GŠ u proširenom sastavu (generali iz vojnog vrha i komandanti korpusa), povodom nesrećnog slučaja pogibije vojnika u garnizonu Kraljevo. Tada je potpuno sumanuto ali i vešto glumeći histeriju, nenadležno, protivu propisa o vojnoj disciplini, ni krive ni dužne, posmenjivao: komandanta Užičkog korpusa, general-majora Milivoja Bojovića, zatim, komandanta brigade, komandanta bataljona u kojem se vanredni događaj desio, načelnika bezbednosti u brigadi i komandire osnovnih jedinica. Sa sobom je vodio preko 20 novinara, TV snimatelja i fotografa, koje je prema ranije utvrđenom scenariju, iskoristio, da nakon veštačkog prekida sastanka, odmah stavi u manipulativni propagandni pogon.

Tokom sastanka je, potpuno neprimereno se obraćajući prisutnima rečnikom nedostojnim čak i za rijaliti programe, izazvao teži incident sa načelnikom GŠ, kome je zabranio da se obrati u prvom delu, ali i sa prisutnim zamenikom ministra odbrane, Vukašinom Marašem, koji je smogao snage da smiruje situaciju i praktično se stavi u odbranu vojnog vrha.

Prisutne generale je okarakterisao, i to doslovno, kao ljude sa „piljarskom svešću“, zatim „primitivcima“ i „likovima koji su jedino sposobni da gledaju u tange“ (donji veš) njegovih sekretarica. A onda je taj deo obraćanja začinio sledećom rečenicom: „Svi vi zajedno (generali), ne vredite koliko jedan narednik NATO pakta!“, otvoreno preteći da će preduzimati rigidne mere u narednom periodu. Tako je i bilo, i još gore.

Kako ne bi bilo sumnje u napred navedeno – skupu je prisustvovalo, pored 25 generala, nas trojica pukovnika. Odsutno je bilo nekoliko generala po osnovu godišnjeg odmora, među kojima i Vladimir Lazarević, što je, mogu da tvrdim, po Tadića u tom trenutku bila srećna okolnost.

2) Događaj s jeseni 2003.godine, kada je Boris Tadić, mimo ustaljenih pravila i procedura i mimo volje i odobrenja načelnika Generalštaba, kao i komandanata korpusa, sazvao sastanak sa mlađim i odabranim starešinama Vojske iz više jedinica po dubini, ranga komandanata bataljona i komandira četa. Njih nešto preko preko pedeset do čina majora (ukoliko me sećanje dobro služi), ali tako što je zabranio da tom skupu prisustvuje bilo ko drugi po dužnosti i činu višim od njihovog, kao i nadležne starešine iz komandi jedinica i ustanova. Potpuno neuobičajena i neprimerena aktivnost, suprotna svim mogućim propisima, čime je nedvosmisleno počiniio težu zloupotrebu funkcije ministra odbrane.

Cilj sastanka – najprostije rečeno, ispiranje mozgova i početni koraci u preoblikovanju svesti mlađeg vojnog kadra na evroatlantskim „vrednostima“ i postulatima i plasiranje floskula i fraza o reformi Vojske.

U prostoriji u kojoj se održavao skup zatekao se, po službenoj dužnosti i po naređenju načelnika Uprave za moral GŠ, jedan potpukovnik zadužen za protokolarne aktivnosti – prihvat navedenih oficira, smeštaj, tehnička i druga pitanja. U toku aktivnosti Tadić ga je naknadno spazio, odmah iskalio bes, isterao iz prostorije, ocenio to kao pravu malu zaveru i naložio načelniku Generalštaba, nakon završetka sastanka, da se slučaj ispita, a navedeni starešina iz Uprave za moral, sankcioniše.

Pokušaji da se objasni iz vojničkog ugla zašto je do nesporazuma došlo, naravno da nisu uspeli, niti su imali bilo kakvog efekta.

*  *  *

Pre nego završimo retrospektivu jednogodišnjeg ministrovanja Borisa Tadića (u sledećem, šestom nastavku-zbog obima sadržaja), ovaj, peti deo, krunisaćemo sa još dva primera, koji na najoriginalniji način odslikavaju njegove „domete“ i „rezultate“ u procesu „reformi“:

a) Penzionisao je (naravno, zajedno sa članovima VSO) ili, preciznije rečeno, uklonio poslednju pravu garnituru generala i admirala – ratnih komandanata, zatim, načelnika sektora i uprava, ukupno (do proleća 2004.godine) njih 26: 1 general-pukovnika, 2 vice admirala, 6 general-potpukovnika i 17 general-majora.

U istoriju su, na ponižavajući način, u punoj životnoj i profesionalnoj snazi, otišli legendarni ratnici, kojima su i NATO stratezi nezvanično odali priznanje:

– Vladimir Lazarević, komandant 3.Armije, ratni načelnik štaba Prištinskog korpusa Veroljub Živković, zatim Ljubiša Stojimirović, ratni načelnik štaba 3.Armije, admirali Milivoje Pavlović i Radomir Grujić, Radojko Stefanović, komandant Prištinskog korpusa (u ratu glavni operativac), Milorad Stupar, načelnik Uprave pešadije, Milivoje Bojović, komandant Užičkog korpusa, Milomir Marković, komandant Niškog korpusa, Branislav Dašić, načelnik Sektora za pozadinu Generalštaba, Radoslav Škorić, načelnik Obaveštajne uprave, Milan Karajović i Fezer Branko, rukovodioci Sektora za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove, Radomir Gordić, načelnik Uprave VOJIN, Zlatoje Terzić, načelnik Sektora za školstvo i naučno-izdavačku delatnost, Vukajlo Čađenović iz Podgoričkog korpusa i drugi generali.

b) Realizujući zadatke koje je od NATO stratega prihvatio a zatim i sprovodio pre nego je SCG zvanično primljena u program „Partnerstvo za mir“, fingirajući tzv. reformske zahvate, stvorio je uslove i povukao brojne poteze, kojima je proces razbijanja Vojske i njenih borbenih i ostalih efektiva, od 2004.godine ubrzano nastavljen.

Evo izuzetnog primera koji nema veze sa tenkovima, artiljerijom, raketnim i ostalim, strogo borbenim sredstvima, a koji nedvosmisleno potvrđuje kakvi su se štetočinski i sumanuti procesi odvijali, a da toga većinska srpska javnost nije ni bila svesna, niti je do danas informisana.

Od 2004. do kraja 2007.godine dezangažovana su iz jedinica i sastava Vojske, a zatim rasprodata, uskladištena (u većini propala) ili potpuno uništena, recimo, sledeća sredstva i oprema koja je pripadala rodu Inžinjerije:

-​ kamioni za pontonske parkove – preko 270 komada,

-​ automobili za remorkere – preko 80 komada,

-​ minopolagači – oko 50 komada,

-​ teške dizalice – preko 50 komada,

-​ teški lansirni mostovi – oko 35 kompleta,

-​ amfibije (transporteri) – oko 20 komada,

-​ tenk-nosač mosta – preko 50 komada,

-​ remorkeri svih tipova – preko 180 kompleta,

-​ automobili za remorkere – oko 80 komada,

-​ gumeni čamci – više od 1.500 komada,

-​ vanbrodski motori – preko 1.000 komada,

-​ dozeri – preko 250 komada,

-​ grejderi – preko 60 komada,

-​ valjkovi – oko 20 komada,

-​ rovokopači i kopači – preko 150 komada,

-​ utovarivači – preko 200 komada,

-​ kamioni kiperi – preko 300 komada,

-​ vučni vozovi – preko 60 komada,

-​ veliki pontonski i lansirni mostovi – preko 20 komada

-​ protivpešadijske mine (nagazne i potezne) – preko 120.000 komada,

-​ protivtenkovske mine – oko 290.000 komada,

-​ eksploziv (trotil i plastični) – preko 550 tona (550 hiljada kg).

Bivša Vojska Jugoslavije je (ukoliko se saberu inžinjerijska brigada Generalštaba, armijski inžinjerijski pukovi, inžinjerijski bataljoni po korpusima i brigadama, kao i čete i ostale samostalne jedinice tog roda), raspolagala ukupno (prikazano matematički a ne strukturno) sa ekvivalentom od 102 (sto dva) bataljona inžinjerije.

Današnja Vojska Srbije, od 2006/07.godine, raspolaže sa 5 inžinjerijskih i 2 pontonirska bataljona. Ukupno 7 (sedam) bataljona.

To se zove „reforma“ Vojske – odnos uništenog prema sačuvanom: 15 (petnaest) prema 1 (jedan).

Zašto smo izašli na kraj sa NATO agresorima 1999.godine koji nam vojnički nisu mogli ama baš ništa, a pogotovu ne da napadnu kopnenim snagama? Jedan od odgovora se nalazi upravo u prethodnim pasusima. Zašto nas poslednjih 15-tak godina besomučno ponižavaju i čereče Srbiju po svim šavovima, ne birajući načine i sredstva? Odgovor je isti. Dovedeni smo u stanje da budemo vojnički preslabi i beznačajni na svetskoj mapi, i kao takvi onemogućeni da se branimo, da nam diplomatija bude nesadržajna i jalova („prazna puška“), osuđeni da bez pogovora izvršavamo sve nečasne naloge, briselske, MMF i ostale diktate, glumeći nekakvu vojnu neutralnost. Neutralnost u odnosu na laž i istinu, neofašizam i slobodu, pravdu i nepravdu…sa otetim Kosovom i velikom Albanijom u povoju i za vratom.

I u konačnom, prisetimo se teških poplava iz 2014.godine, koje su izazvale pravu kataklizmu, kada je koliko toliko postalo jasno ovome sluđenom narodu da se sa vojnom tehnikom nešto desilo, i da je nema ni približno u meri kao decenijama unazad. Nema čamaca, nema amfibija, nema grejdera, dozera, pontonskih mostova… ostala je samo volja i želja pripadnika Vojske da pomognu svom narodu.

I sećanje na jedno slavno vreme.

Boris Tadić kao simbol razaranja sistema odbrane

U istoriji vojne sile na ovim, srpskim (i jugoslovenskim) prostorima, ministrovanje Borisa Tadića u periodu od 2003.godine do 2004.godine, koje je samo formalno bilo rukovođenje a suštinski protivzakonito komandovanje, ostaće zabeleženo kao najogoljeniji vid što brutalnog što perfidnog razaranja sistema odbrane i Vojske, potpuno preoblikovanje prema naloženoj NATO agendi i sistematsko udaljavanje od tradicija i tekovina starih preko 150 godina. A naročito od dostignuća u odbrani iz 1999.godine.

Najvažniji rezultat koji je Tadić ostvario u početnom periodu bila je ubrzana, uz svu moguću medijsku galamu, tzv. delimična ili početna reorganizacija sistema. Prva mera – Generalštab Vojske SCG je prepotčinjen Ministarstvu odbrane mimo Ustavne povelje i važećih zakona o odbrani i vojsci, čime je glavnu polugu oružane sile stavio pod ličnu komandu i kontrolu (o čemu je detaljno pisano u prethodnom delu).

Paralelno su tekle i ostale aktivnosti koje su se u uslovima višemesečnog vanrednog stanja, ali i nakon toga, odvijale sasvim nesmetano i iz ugla šire javnosti skoro pa neprimetno. Bili su to snažni udarci u preostalo vezivno tkivo Vojske, koje će definitivno biti pokidano i, istovremeno maksimalno sužen prostor, kako bi se u dogledno vreme sistem revitalizovao i eventualno obnovio.

Da bi se do kraja razumeo period vladanja Borisa Tadića sistemom odbrane, u nastavku će njegovo angažovanje biti obrađeno po najvažnijim celinama (oblastima), odnosno po aktivnostima i događajima od posebnog značaja. U vezi sa tim, neophodno je šire opisati i ono što na prvi pogled nije u striktnoj vezi sa njim, odnosno, ono što je prethodilo njegovom dolasku.

Rukovođenje Vojnom službom bezbednosti i ostalim službama – ključni događaji i geneza

Jedna od najvažnijih poluga Vojske koja se petooktobarskim revolucionarima nalazila u posebnom fokusu (kao i njihovim zapadnim mentorima uveliko instaliranim usred srpske prestonice), bila je Vojna služba bezbednosti. Značajan segment Vojske, nosilac elementa borbene gotovosti – „bezbednost“, bez koje se nije mogla planirati i izvoditi bilo kakva, a posebno ne uspešna odbrana i izvršavanje Ustavom i zakonima dodeljena uloga i brojni zadaci u miru i ratu.

Do 01.jula 2002.godine, kada je usvojen „Zakon o službama bezbednosti SR Jugoslavije“[2], Vojna služba bezbednosti je nosila zvaničan naziv „organi bezbednosti Vojske Jugoslavije“[3]. Njima je stručno i vertikalno rukovodila Uprava bezbednosti Generalštaba VJ prema strogo utvrđenim propisima i to preko odeljenja bezbednosti u armijama i komandama vidova, i dalje, po dubini, preko odseka u korpusima i divizijama, zatim, preko organa u brigadama, pukovima i samostalnim bataljonima. Organe bezbednosti su, kao posebno važne karike činile i tzv. Kontraobaveštajne grupe (KOG) neposredno vezane za Upravu bezbednosti, čije zone delovanja su se poklapale sa teritorijalnim zonama armija i korpusa, i čiji su zadaci bili od posebnog značaja u zaštiti komandi, jedinica i ustanova Vojske i sistema odbrane u celini.

Tako koncipiran i skoro pa neprobojan bezbednosni bedem je bio uvezan, preko elementa borbene gotovosti – „komandovanje“ (kao i ostalih elemenata b/g, u čemu je uloga komandanata na svim nivoima bila odlučujuća), u jedinstveni i neponovljivi sistem. Visokoprofesinalna struktura koja je bila pravi temelj zahvaljujući kojem je, u zajedničkom angažovanju, saradnji i koordinaciji sa Vojnom obaveštajnom službom (Obaveštajna uprava GŠ sa sličnim organima i organizacijom po dubini – vertikalno i horizontalno), sistem odbrane funkcionisao (sa svim slabostima i izolovanim problemima), skoro pa savršeno. Uostalom, ne zaboravimo suprotstavljanje NATO-u u oružanoj agresiji 1999.godine. Bez svega napred navedenog, odnosno snažnih vojnih službi, ono što je postignuto bilo bi, jednostavno, nemoguće.

Nakon poznatih događaja u slučaju Momčila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije i afere „Biro za komunikacije“ (o čemu je detaljno pisano u trećem i četvrtom nastavku serijala), preko kojih je odigrana složena subverzivna, tzv. „heng aut“ operacija od strane zapadnih obaveštajnih službi (britanske i američke, na prvom mestu), konačno su stvoreni uslovi da se pored destabilizacije političkih prilika i stanja u zemlji, nastavi proces razaranja Vojske i naročito, službi bezbednosti i ostalih organa oružane sile.  One su morale da se značajno oslabe, dezorganizuju i stave pod tzv. demokratsku i civilnu kontrolu. A to je značilo da se vojne službe, praktično, izvuku iz sistema i formalno i suštinski udalje od Vojske, preoblikuju, izvrši njihova prenamena i potpuno izmeni način delovanja.

Ukratko – imali smo snažan i kvalitetno organizovan sistem organa bezbednosti u VJ, uklopljen u izvanredno projektovanu šemu za koju je na vrhu piramide odgovarao načelnik Generalštaba (sa svojim pomoćnicima), a po dubini komandanti armija i korpusa – svi zajedno nestranačke ličnosti. Međutim, donošenjem „Zakona o službama bezbednosti SRJ“ prema merilima DOS-a i evroatlantskih mentora, dobili smo vojne organe bezbednosti kao posebno organizovanu „državu u državi“. Izvlačeći ih iz organizacije Vojske, prepotčinili su ih Saveznoj vladi formalno, a neformalno, dodelili komandnu palicu nad tako složenim sistemom ministru odbrane kao partijskoj ličnosti, potpuno nekompetentnoj za poslove bezbednosti i osobito ne za stručno rukovođenje.

Evo samo jednog od pokazatelja i do tada neviđenog paradoksa u novostvorenoj papazjaniji: rukovodioci službi su bili profesionalni pripadnici – generali ili pukovnici, za čija unapređenja i postavljenja je bio nadležan isključivo predsednik države kao najvažniji član VSO. Međutim, posle donošenja novog zakona, predsednik države, onaj koji komanduje Vojskom kao celinom, koju štite vojne službe (navedenim zakonom izvučene iz sastava Vojske ali se bave Vojskom), nije više imao pravo da rukovodi vojnim službama ni zvanično ni nezvanično. Kao ni načelnik Generalštaba koji je neposredno, operativno komandovao Vojskom i bio odgovoran za kompletno stanje i borbenu gotovost u celini – ali je, posle donošenja novog zakona, ostao bez ikakvih ingerencija nad službama, bez kojih nije ni mogao da bilo šta planira i sprovodi.

Da nije bilo žalosno, zaista bi bilo smešno.

I sve pod otrcanim izgovorom nekakve silne demokratske kontrole tog aparata, kome su perfidno imputirane nepodobštine i zloupotrebe, kojih, u stvarnosti, nije ni bilo. Bar ne tamo negde od početka 70-tih minulog veka.

Samo da navedemo, čak je i u onoj SFRJ postojala skupštinska kontrola službi, ali i brojni drugi mehanizmi ustanovljavanja stanja. Fatamorganične floskule petooktobaraca o tome da su službe „otrgnute“, plasirane su od strane onih istih zapadnih krugova koji su nas petog oktobra perfidno okupirali. A kako oni na zapadu kontrolišu svoje službe i daju nam primer, dokazi su na svakom koraku i sve više i više – od Gvantanama i ostalih „prebivališta“ širom Evrope, preko Vikiliksa i Snoudena, do dešavanja u poslednjoj obojenoj revoluciji na tlu Ukrajine ili u BJR Makedoniji.

Uostalom, brojne afere čiji smo svedoci na političkoj sceni Srbije, posebno poslednjih godina (i meseci), jasno nam potvrđuju kako se tek od onda kada je uspostavljena „demokratska“ kontrola nad vojnim službama njima, odnosno pojedincima iz samog vrha, i manipuliše, čine zloupotrebe, a njihovo angažovanje planski udaljava od osnovne namene. I to ne krivicom njenih pripadnika. Jednostavno, gurnuti su partijskim oligarhijama u okrilje (i centrima zapadnih službi koji, doslovno, rukovode partijama). A odatle se teško izlazi ili nikako.

Kako je napred navedenu problematiku Boris Tadić „unapredio“ dolaskom na mesto ministra odbrane i na koji način je rukovodio službama? U vezi sa tim potreban je širi opis i predočavanje momenata koji su prethodili navedenome, a sa kojima javnost do sada nije bila upoznata.

Pre nego je i zauzeo najvažniju fotelju u sistemu odbrane (podsetimo još jednom – za tu funkciju je stručno pripreman u SAD, u tamošnjoj obaveštajno-bezbednosnoj zajednici), on je samo nekoliko dana nakon ubistva predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, kada je već bilo odlučeno u vrhu Demokratske stranke ko će biti novi srpski premijer, a ko ministri u državnoj zajednici SCG, organizovao nezvaničan ali veoma važan susret sa tek odabranim i još uvek nepostavljenim, novim načelnikom Uprave bezbednosti Generalštaba VJ (VSCG), tada pukovnikom, Momirom Stojanovićem. Bio je to događaj koji će vrlo jasno pokazati koje su namere (i zadaci), ali i stil vladanja Borisa Tadića i do čega će nas sve to dovesti.

Susret je organizovan u jednom od kafea u ulici Strahinjića Bana u Beogradu (prema informaciji Stojanovića bio je to poznati Šutanovčev kafić), gde su ga primili Zoran Živković, budući predsednik Vlade Srbije, Boris Tadić novopredloženi ministar odbrane SCG i Dragan Šutanovac kao domaćin i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Cilj sastanka je bio da se upoznaju sa budućim prvim čovekom Vojne službe bezbednosti (s obzirom da je smena generala Ace Tomića već bila pripremljena) i da mu predoče „viziju“ delovanja u novim uslovima, obaveze koje će imati na novoj dužnosti i naročito sledeće, i to u vidu prave zapovesti: (1) izbegavanje pominjanja i veličanje ratnih komandanata, a posebno Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića, (2) brzopotezno smanjivanje broja generala u Vojsci za 50 odsto, (3) oduzimanje Generalštabu sektora finansija i osobito stambenog obezbeđenja i stavljanje u nadležnost Ministarstva odbrane – civilnoj komponenti koja će brzo biti inaugurisana, i (4) obavezu približavanja NATO-u kroz program Partnerstvo za mir, zato što zapad „više nije naš neprijatelj“.

Vrlo sugestivno i u obavezujućoj formi saopštili su zbunjenom Stojanoviću upravo sve suprotno od onoga što im je u amanet ostavio pokojni premijer Đinđić, u čijoj radnoj beležnici su i pronašli ime navedenog pukovnika, kao budućeg čelnog čoveka Vojne službe bezbednosti. I to je bio jedini razlog zbog čega su morali da ga prihvate, s obzirom da ga nisu poznavali i da nije bio njihov izbor, već pisana zaostavština pokojnika.

Pukovnik Momir Stojanović je za ovu dužnost odabran negde krajem 2002. i početkom 2003.godine u sklopu poslednjih pokušaja značajnih ljudi iz Vojske, prekaljenog ratnog kadra, da se legalno i legitimno spasi ono što je još moguće spasiti. Lično sam u tome učestvovao uporno ga predlažući, i po svaku cenu se zauzimajući da preuzme tako važan resor, zbog školske spreme, znanja i iskustva, držanja u ratu, ali i zbog objektivne realnosti – uskomešana javnost i neviđeni napadi na organe bezbednosti, gde se kroz brojne lupe i mikroskope provlačilo baš sve. Svesno sam ignorisao i potcenio (nadajući se da će sa tim konačno prestati) njegovu opštepoznatu osobinu „prevrtanja“ i samoreklamerstva koje je godinama usavršavao i doveo do perfekcije.

I to je bila, vrlo brzo će se ispostaviti, moja najveća profesionalna greška. Priznajem krivicu.

Usput, lično sam ključnog dana kada se odigrao navedeni susret, obezbedio prihvat Stojanovića u Kabinetu načelnika Generalštaba, pripremu, logistiku i prevoz do kafića u centru grada, a zatim ga, po završetku aktivnosti, dočekao u hotelu „Bristol“. Tu mi je on, onako zaprepašćen, izneo do detalja tok sastanka i potpunu promenu ranije zacrtanog i njemu predočenog kursa delovanja. Svedok svemu navedenom je samo još jedan pripadnik službe koji je bio u ulozi vozača Stojanovića do navedenog ugostiteljskog objekta i nazad, a kome, iz razumljivih razloga, neću navoditi ime.

O čemu se zapravo radilo i šta je prethodilo ovom veoma važnom događaju kada se odigrao suštinski preokret u vezi Vojske i sistema odbrane, koji na najadekvatniji način odslikava doba ministrovanja Borisa Tadića? Ono što sledi u daljem tekstu, jednostavno se (i po prvi put), mora napisati, jer drugačije nije moguće razumeti ključne stavke.

Zbližavanje pokojnog Đinđića, kao predsednika Vlade Srbije, sa vojnim vrhom, krenulo je sasvim legitimno i potpuno legalno još sredinom 2001.godine i to onda kada je konačno shvatio da pred sobom ima izuzetno organizovan sistem koji vode profesionalci i iskreni rodoljubi, kojima je stalo do odbrane države, a ne nekakvi „Miloševićevi partijski poslušnici“, čime je godinama bio opterećen. Uspešno rešavanje ozbiljne oružane pobune u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, u takvu ocenu ga je definitivno uverilo. Postalo mu je vremenom jasno da bez jake oružane sile i uređenog sistema odbrane zemlje, nema nikave šanse da bilo šta u politici i u državi uradi, a pogotovu ne diplomatski na međunarodnom planu i osobito u odbrani Kosova i Metohije.

Preko Nebojše Pavkovića, koji je u međuvremenu smenjen i penzionisan, održavao je specifičnu vezu sa vojnim establišmentom i to, moram priznati (kao neposredni svedok) krajnje korektno i na potpuno pozitivnim projekcijama. Bio je to skoro pravi šok i veliko iznenađenje. Pogotovu za sve nas koji smo osetili „čari“ petog oktobra na čijem se čelu upravo on nalazio. Naglašavam – sa njegovim dvodecenijskim političkim delovanjem, apsolutno se nisam slagao, naprotiv.

Bio sam lično prisutan u nebrojeno navrata, bilo neposredno kada je Đinđić kao predsednik Vlade posećivao Generalštab na Banjici[4], ili u društvu Pavkovića kada njih dvojica razgovaraju telefonom, ili kada je general prepričavao svoje brojne razgovore i kontakte sa imenovanim, u kojim prilikama je (iako je ovo teško za verovati), Đinđić isticao, između ostalog i sledeće (parafraziram sa velikom preciznošću i pod punom odgovornošću stojim iza napisanog) – „…generale, čuvaj ratni kadar, jer Vojsku vraćamo na Kosovo… pokušaću da se izborim da general Lazarević za godinu, dve postane načelnik Generalštaba…pripremite predloge postavljenja i vođenja generalskog i ostalog ratnog kadra, kako bismo (kada zaživi SCG – prim. GJ) nastavili jačanje Vojske i spremali se za ono što je jedino moguće za Kosovo (delovalo je kao da ne misli samo na Rezoluciju 1244, već i na šire angažovanje Vojske, iako to nije decidno izgovarao – prim.GJ)… pronađite nekog iz vojnih redova ko će profesionalno voditi vojnu službu bezbednosti i neće izazivati skandale… ništa me više u vezi službe ne interesuje…“

Đinđić je u tom periodu (par meseci pre tragičnog događaja) ubeđivao Pavkovića da bude ministar odbrane SCG kada državna zajednica zaživi. S obzirom da je ovaj to odbio zbog medijske i svakovrsne harange kroz koju je prošao poslednjih godina, ideja je bila da onda bude zamenik ministra. Pa je, kako je i to odbio, odlučeno da bivši načelnik Generalštaba obavlja funkciju glavnog savetnika ministra odbrane i da tako presudno i operativno utiče na procese oko i u Vojsci i celokupnom odbrambenom sistemu.

Za  funkciju ministra je u toj varijanti bio predviđen Zoran Živković, kao jedan od retkih koji je ostao iskreno veran Đinđiću, i kome je ovaj verovao maksimalno. Ali će se i on vrlo brzo promeniti i prikloniti projektovanoj politici zapada bez rezerve. Jasno je i zbog čega – poruke atentata su bile nedvosmislene i surove za sve one koji su vladali političkom scenom Srbije i C.Gore, i blagovremeno shvatali lične rizike u vezi sa tim.

(Prema Pavkovićem tvrdnjama, s obzirom da mu se Đinđić sve više poveravao pri kraju života, još je samo Branislav Lečić i nekolicina ljudi iz stranke spadalo u kategoriju bliskih, sa kojima je negovao odnose punog poverenja. Sa ostalima više nije bio tako prisan, udaljavao je od sebe jednog po jednog, a Borisa Tadića je, kao nekoga ko mu je posebno smetao i sa kojim se razišao skoro po svim pitanjima, predvideo za mesto ambasadora u Indoneziji ili nekoj sličnoj zemlji na Dalekom istoku. Da li je to bila provokacija, šala ili iskrena namera, teško je utvrditi, bez obzira što je delovao uverljivo).

Dakle, krajem 2002. i posebno početkom 2003.godine, na predlog Nebojše Pavkovića, a po idejama i zamisli Zorana Đinđića, jedan posebno odabrani tim visokih starešina na čelu sa generalom Vladimirom Lazarevićem, studiozno je pristupio planiranju delimičnog inoviranja organizacione šeme Vojske, koja bi bila obelodanjena potpuno regularno, u vidu predloga i zahteva, onda kada se formira nova državna zajednica. Ukratko, težište je bilo na očuvanju i jačanju postojećih operativnih sastava, kao prvi, a kao drugi zadatak, očuvanje generalskog i pukovničkog, ali i ostalog ratnog kadra, tako što bi se jedan broj njih pomerio sa stare na novu dužnost i motivisao za dalji rad, davanjem garancija o statusu i profesionalom napredovanju.

Treći i najvažniji zadatak bio je usporavanje pristupanja, a zatim i postepeno odbacivanje programa Partnerstvo za mir, odnosno, mehanizma koji je već bio pokrenut. Bez namera da se sa NATO savezom narušavaju odnosi zbog situacije na KosMetu, kako bi se intenzivno radilo na ispunjavanju svih tačaka iz Rezolucije 1244, i osobito one koja se odnosila na povratak Vojske i ostalih državnih organa. I, naravno, zbog bezbednosti Srba i nealbanaca koji su ostali da žive u južnoj srpskoj pokrajini.

Nekoliko dana pred atentat na Zorana Đinđića, završena je navedena aktivnost i on je preko Nebojše Pavkovića do detalja sa time upoznat. Ime Momira Stojanovića, potonjeg generala i sadašnjeg predsednika skupštinskog Odbora za kontrolu službi, Đinđić je lično zapisao u svojoj beležnici i koliko mi je poznato, u vezi sa tim predlogom upoznao bliže okruženje, kao i pojedince iz vrha MUP-a i BIA.

To je bio osnovni razlog da je Stojanović, jednostavno, morao da bude postavljen na čelo Vojne službe bezbednosti nakon atentata, iako je do poslednjeg trenutka postojalo protivljenje, kako članova VSO, tako i pojedinaca u vrhu MUP-a, ali i ostalih činilaca u državnoj zajednici.

Pripremljena imenovanja generala i brojnih pukovnika bila su zapisana na nekoliko papira, koje smo, kao finalnu verziju, general Lazarević i ja predali Pavkoviću 06.marta 2003.godine prilikom susreta u kafe-restoranu stadiona „Partizan“ na južnoj tribini. Bila je to verzija po kojoj niko od generala i ostalih pripadnika Vojske ne bi bio smenjivan i penzionisan. Naprotiv, bila je predviđena lepa perspektiva doslovno svima koji su tada bili u službi.

I, tada, dolazi do nečeg što je moglo da ima vrlo važnu ulogu u događajima koji su sledili, imajući u vidu da se radilo o Vojsci i o odbrani KosMeta, a ne o privrednim ili drugim temama.

Nebojša Pavković je pred nas dvojicom pozvao mobilnim telefonom Đinđića i obavestio ga (parafraziram po sećanju) – da je sve završeno, da je predlog u pisanoj formi urađen, da će mu isti uručiti što pre, prenoseći formalno pozdrave od generala Lazarevića i moje malenkosti. Naravno, iako je sadržaj razgovora bio solidno legendiran, ipak, bar prema onome što sam neposredno čuo, moglo je relativno lako da se dešifruje o čemu se radi. Podrazumeva se od strane onih koji su eventualno tajno slušali premijera ili Pavkovića. Siguran sam, iako nemam pouzdane dokaze, da je takvih (službi) u tom trenutku bilo više i da su merili bukvalno svaku reč.

To je bio 06.mart. Stvari su se, bar što se tiče Vojske, odvijale kako treba. Ubrzo, 12.marta Đinđić je ubijen. U atentatu, u brutalnom obračunu, koji se do tada mogao videti samo u zapadnim zemljama, ili u onim zemljama gde zapadne službe rešavaju „tekuće probleme“ u ime Imperije, tzv. crnim operacijama.

Da li je onaj telefonski poziv, kao i brojni drugi, imajući u vidu višemesečnu aktivnost u vezi predstojećeg konsolidovanja Vojske u kombinaciji sa značajno izmenjenom retorikom s kojom je Đinđić nastupao u nekoliko poznatih intervjua, gde je bilo evidentno da je radikalno promenio politiku, bar što se tiče nacionalnih pitanja i očuvanja KosMeta, mogao da ima direktne veze sa atentatom, ostaje da vreme i eventualno neki novi svedoci potvrde. Ja sam ubeđen da je to bio jedan od ključnih razloga, ako ništa drugo, onda da se odluka o eliminaciji donese ubrzano.

Naravno, predlozi o reorganizaciji Vojske, konsolidovanju sistema odbrane i postavljenjima i unapređenjima generala i pukovnika, sročeni na nekoliko papira formata A-4, netragom su nestali ili sakriveni. Ili su, što će biti verovatnije, dospeli u ruke Borisa Tadića, koji će kasnije, kao ministar odbrane, uglavnom penzionisati generale, nekako baš po tim spiskovima, koji su bili sastavni deo navedenog predloga. Slučajno ili namerno? Samo on zna odgovor na ovo pitanje.

Koliko bi Đinđić u svom naumu oko jačanja Vojske uspeo (imajući u vidu haos u državi kome je sam presudno doprineo) a time i u odbrani Kosova i Metohije, pogotovu u nameri da vrati snage predviđene Rezolucijom 1244, da li bi se iz svega toga nešto konkretno izrodilo, teško je bilo predvideti i tada, a još je teže sa ove vremenske distance.

Međutim, u jedno sam siguran – Vojska bi dobila na vremenu kao i značajne logističke i sve ostale, posebno moralne impulse. Time bi se bar zaustavila njena dalja razgradnja i uništavanje, konsolidovale bi se raspoložive snage i svakako bitnije i na duži period bila odložena tragedija koju danas imamo.

A što se tiče KosMeta – u tim trenucima smo još uvek bili spremni, moćni i rešeni iznad svega, da za nekoliko sedmica, ukoliko bi se donela državna odluka, uđemo snažnim borbenim jedinicama iz više pravaca (od Leposavića, preko Merdara i Medveđe, do Bujanovca i Preševa) i porazimo ne samo sastave OVK već i snage NATO, sa sve Bondstilom. I to zanavek.

Uostalom, još s kraja 1999. i u prvoj polovini 2000.godine, u Školi nacionalne odbrane i u Generalštabnoj školi, studiozno je i timski osmišljena, operativnim dokumentima obrađena, zaokružena i verifikovana, a zatim uvežbavana hipotetička: „Napadna operacija Treće armije sa ojačanjima, na delove Južnog krila NATO stacioniranih na Kosovu i Metohiji“. I to u realnim uslovima – otcepljenje Kosova, progon srpskog stanovništva, u ambijentu  vazduhoplovne prevlasti Alijanse, sa preko 40.000 njihovih pripadnika na terenu i sa pešadijskim sastavima OVK u punom broju, što je tada iznosilo preko 30.000 boraca.

Da li bismo uspeli?

Naravno. Bez greške i većih gubitaka. Iza toga je stajala prava vojna nauka, znanje i iskustvo. Imali smo brojne snage, borbenu tehniku, sve potrebne resurse, pravdu na svojoj strani i nesvakidašnji borbeni moral. I nismo imali strah.

I da ne zaboravimo (između ostalog), značajan vojni kontigent Ruske Federacije je povučen sa Kosova i Metohije tek u leto te 2003.godine, a siguran sam da je napred navedeni plan realizovan, i da se nismo kao država tako silovito opredelili za evroatlantski put i srljali ka NATO-u, da do tako nečega ne bi ni došlo. Dalje zaključivanje se nameće samo od sebe.

Da li bi nam se u takvom preseku vojno-političke situacije, sa izraženom rešenošću da se brani Kosovo i Metohija i to u skladu sa Međunarodnim pravom i Rezolucijom 1244, sa našim snagama u južnoj pokrajini, dakle, dole, na terenu, dogodila 2004., a zatim i 2008.godina?  Ubeđen sam da do toga ne bi došlo.

U vezi sa tim, kristalno je jasno zašto je Boris Tadić, upravo sa funkcije ministra odbrane, u nebrojeno prilika, naravno koristeći prozapadne medije koji su uveliko okupirali Srbiju na svoj način, beskrupulozno i krajnje sugestivno, isticao – da nisu stvoreni uslovi za povratak naših snaga na KiM, da bi oni dole bili glineni golubovi, da je njihova namena prema R 1244 trivijalna i sporedna, da to neće doprineti poboljšanju odnosa sa KFOR-om i zapadnim prijateljima, te da naše snage ne bi bile u mogućnosti da zaštite srpsko i ostalo nealbansko stanovništvo…

Sve laž do laži, brutalna i još tada neskrivena kampanja (svesno ili nesvesno) u korist agresora i njihovih OVK saveznika, što će biti presudna aktivnost (uz podršku i delovanje ostalih izdajničkih struktura toga doba), da Kosovo i Metohiju, korak po korak puštamo niz vodu, i stvaramo uslove za Jeremićeve haške egzibicije sa nebuloznim „državničkim“ pitanjem, zatim, za Borkove, Briselske i ostale, Markove „pregovore“, čiji će rezultat biti potpuna kapitulacija i veleizdaja naroda i države. A to je – ovo što sada gledamo u režiji poslednje kvislinške garniture na vlasti, koja će uskoro „ugasiti svetlo“ nad Srbijom.

Kada se kroz prizmu svega napred navedenog vrati „film“ unazad, kada se setimo svih onih žalopojki i zaklinjanja najbližih Đinđićevih DOS-ovskih prijatelja, upravo na čelu sa Tadićem,  tobož’  kako su baš oni nastavljači (a takvih je popriličan broj u više stranaka, grupa i NVO) njegove politike i stremljenja, odgovorno tvrdim, bar što se tiče oblasti o kojoj pišem i posebno u vezi borbe za Kosovo i Metohiju – to nema ama baš nikakve veze niti bilo kakvu dodirnu tačku s onim što je pokojni premijer zagovarao, makar u poslednjih nekoliko meseci svog života. To je, jednostavno, neopevana laž i neviđeno licemerje i cinizam.

No, da se na kraju ovog dela vratimo Vojnoj službi bezbednosti, Momiru Stojanoviću i Borisu Tadiću, kao ministru odbrane i već tada neprikosnovenom vladaru Srbije u najavi.

Jasno je bilo i njemu – Tadiću i svima nama, da će ukoliko čvrsto drži kontraobaveštajne i ostale bezbednosne (i obaveštajne) poluge pod svojom kontrolom (a to mu je i te kako omogućeno od strane zapadnih mentora i proverenih domaćih poslušnika u zemlji – ne zaboravimo crnogorsku garnituru koja je ustoličena u vrhu SCG i koja je bila još žešći zagovornik sumanutog evroatlantskog puta i cepanja državne zajednice), moći da bez većih problema realizuje zapadni plan razbijanja stvorenog provizorijuma, Vojske posebno, i svih ostalih, bitnih poluga.

Zato je „bitka“ za Momu Stojanovića, kao jedinog koji je preostao sa onih spiskova iz doba Đinđića (poslednje, prave, legalne i legitimne šanse) bila kao bitka za „tvrđavu Alamo“. Trajala je žestoko par meseci, „mučenik“ se odupirao koliko je znao i mogao, ali je, pre nego smo očekivali mi koji smo stajali iza njega i pružali mu svakovrsnu i značajnu podršku, položio „oružje“. Ipak, mnogo ranije nego što je to moralo da se desi. Jer, nakon atentata i vanrednog stanja, šanse da se sačuva Vojska bile su minimalne, ali su postojale. Još nekoliko meseci je fingirao nekakvu borbu i odupiranje, ali, to je bila loša gluma, koja je prepoznata i tada su ugašene sve šanse.

Zašto je taj trenutak bio bitan i Moma Stojanović kao takav?

Zato što je došao na čelo još uvek veoma moćnog vojnog mehanizma koji je specifičnom ustavnom ulogom, zadacima i osobito metodologijom rada, mogao da uspešno parira zapadnim satrapima instaliranim usred zemlje Srbije i njihovim kvislinškim polugama, i da na bazi zakona, utvrđenih pravila i posebno merila i kriterijuma, koji su se ticali bezbednosti i odbrane zemlje (a koje niko nije mogao da osporava, makar to bili i lideri u polukoloniji pod nazivom SCG), da značajno „vuče ručnu kočnicu“ usporavajući retrogradne procese. One procese, koji su nas ubrzano uvlačili u evroatlantske tokove i mrežu iz koje se više nećemo izvući, dovodeći nas u položaj potpune podređenosti i predaje.

Moja obaveza je bila da dnevno izigravam nekakvog „oficira za vezu“, da mu neposredno pomažem, savetujem, dajem predloge, da ga korigujem, stvaram uslove da može da se legalno odupire i da ih „tuče“ njihovim „oružjem“. Imao sam brojne predloge (kojima se on iskreno oduševljavao) kako parirati, čak dotle da sam izradio i uručio mu plan ofanzivnog medijskog nastupa, na osnovu kojeg je mogao da ih „razoružava“ i trenutno zaustavi u evidentnim nepočinstvima, koja su već tada bila u poodmakloj fazi.

Sve to je bilo moguće u uslovima kada se na čelu Generalštaba nalazio iskusni velemajstor i znalac, general-pukovnik Branko Krga, koji mu je davao apsolutnu, naravno, legalnu i legitimnu podršku, i kada su vojni vrh, i posebno komandanti korpusa i brigada i dalje u ogromnoj većini (ili još bolje – skoro svi) na strani očuvanja i jačanja Vojske i to baš na tekovinama i rezultatima vojnički neponovljivog oružanog otpora i odbrane od agresije iz 1999.godine. A to znači, protivu bilo kakve NATO agende, perfidnog programa Partnerstvo za mir i ostalih evroatlantskih tokova, koji su bili oličenje svega suprotnog – slaba Vojska kao uslov za još slabiju Srbiju (i C.Goru), i koji su stvarali idealan ambijent za nastavak čerečenja i, kao što se da videti poslednjih 10-tak godina, potpune  destrukcije, otimanje KosMeta i legalizovanu pljačku i satiranje Srpstva po svim šavovima.

Šta se desilo u tom prelomnom periodu?

Stojanović je brzo „legao na rudu“ trpeći svakovrsne i svakodnevne (i posebno noćne, što je bio osobiti Tadićev specijalitet) pritiske pa čak i lukavo upakovana upozorenja. U prvih par meseci o tome se iskreno poveravao. Preduzeli smo neke, uslovno, odbrambene ali i ostale mere kako bi izdržao. Međutim, bila je slaba vajda. Namamili su ga, ni danas mi nije do kraja jasno čime sve, u „čari“ evroatlantskih „vrednosti“, mirnog i uglednog života, kao i onim gde je bio objektivno najslabiji – činom generala i napredovanjem u karijeri.

Ubrzo je Stojanović svečano primljen (zvanično učlanjen ili ne, svejedno) u Atlantski savet, moćnu nevladinu strukturu iza koje je stajao vrh NATO-a direktno. Oni su bili (i ostali) glavna tzv. civilna poluga za promovisanje Alijanse i guranje SCG u punopravno članstvo. I ne samo to, vrh te organizacije će već tada biti inkorporiran, prvo nezvanično, a zatim, dolaskom Davinića na funkciju ministra, potpuno javno u sve najvažnije resore sistema odbrane (Živulović, Kadijević, Ladičorbić i ostali). Odatle će, zajedno sa „savetnicima“ iz NATO-a i ostalim bitnim karikama, poput „čuvenog“ Amadea Votkinsa (koji trenutno „reformiše“ MUP Srbije), doslovno krojiti i sprovoditi „reformu“ odbrane i Vojske, tako da za nekoliko godina neće ostati „ni kamen na kamenu“. Ako gledamo iz srpskog, rodoljubivog ugla. Iz ugla Alijanse, mora im se čestitati – posao obavljen savršeno.

U skladu sa zadacima iz Šutanovčevog kafića u čuvenoj „silikonskoj dolini“, Stojanović je morao da se složi sa brutalnim „odstrelom“ poslednjih ratnih generala (obrađeno u prethodnom delu serijala), među kojima se nalazio, „na čelu kolone“, Vladimir Lazarević. Desio se neviđeni paradoks –  penzionisanje legendarnog komandanta (kome je Moma bio ratni načelnik bezbednosti) bez čijeg ključnog „da“, bukvalno i doslovno, on, Stojanović, ne bi mogao da se nađe na tako visokoj dužnosti. Moram biti iskren, bilo mu je izuzetno teško kada me je upoznao sa već pripremljenim udarom i pre nego što je VSO formalno doneo odluku o penzionisanju dvocifrenog broja generala odjednom. Činio je šta je mogao, ali, već je bio u kandžama onih koji ne praštaju i ne popuštaju. Shvatio je ušta se upleo, ali, bilo je kasno. I sa tim se pomirio. Nikakvi više predlozi niti „povlačenja za rukave“ nisu vredeli. Predlagao sam mu da traži pomeranje, naravno da nije prihvatio. Bitka je konačno izgubljena.

Po tom šablonu je pristupio i sređivanju „stambene problematike“ u Vojsci (setimo se koje je zadatke dobio i pre nego je postavljen). Formirao je tim od preko 45 posebno odabranih pripadnika vojne bezbednosti, kako bi isterao na čistac „viškove“ kvadrata (i stanova) koje su generali „prisvojili“, odnosno „otuđili“. Sa tom višemesečnom akcijom je zadao jedan od najtežih udaraca tadašnjem vojnom vrhu i komandantima po dubini. Recimo, u trenutku kada se po nalogu Borisa Tadića i drugih persona u Ministarstvu odbrane evidentno pogubio, napravio je pravi mali karambol, tako što je na jednoj od sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba informisao prisutne generale o „jurnjavi za kvadratima“. Obraćao se oči u oči onima koje direktno sumnjiči i to kao ravnopravnim i poštovanim kolegama. Bio je to trenutak kome sam prisustvovao, kada je vrlo malo nedostajalo da jedan veći broj prisutnih doživi teži oblik infarkta. Epilog te sulude akcije i konačan rezultat – nula. Ne zato što je neko branio generale, već zato što je čitav problem bio predimenzioniran i politički prenaduvan, a osnovna namena mu je bila da se neprestano blati vojni vrh. Jer, kako bi drugačije razbijali jedinstvo Vojske i unosili haos.

Tokom čuvene akcije „Sablja“ došla su na red, mimo bilo kakve pravde i posebno ne na osnovu dokaza (što će vreme i pokazati), dvojica važnih generala – Nebojša Pavković i Aca Tomić. Bilo bi i drugih, recimo Lazarević, ali nisu bili u penziji. Bila je to direktna osveta zapadnih službi i nalog, da se preko njih dvojice, jednostavno, Vojska i njen ugled satru i pod noge baci sve što je vredelo. Ona sila koja im je pokazale zube na bojnom polju.

Teatar apsurda. Recimo, Pavković je lišen slobode iako su imali suve dokaze da je blizak sa Đinđićem poslednjih meseci, u akciji u kojoj su jurili ubice tog istog premijera. Ima li logike? Naravno da nema. Kao što nije bilo logike da u jesen te godine pišu i obelodane, zajedno sa tužilaštvom Haškog tribunala, optužnice za te iste generale i da ih konačno „razduže“. Iz istog razloga – poraziti protivnika u miru, kada već nije moglo u ratu.

Logika je ipak postojala – Pavković i Lazarević su bili vrlo nezgodni svedoci mnogo čega i posebno simpatija koje je prema njima gajio pokojni premijer, ali i onog dogovora i konkretnog plana spašavanja Vojske. To je bila logika ali i ozbiljna opasnost novoustoličenoj evroatlantskoj mašineriji na čelu sa Tadićem. I, naravno, zapadnim gazdama.

Stojanović je u vreme „Sablje“ bio kooperativan (nije ni imao nekog velikog međuprostora, doduše). Toliko, da je dozvolio da u prostorijama Uprave bezbednosti budem, praktično, priveden od strane operativaca UBPOK-a na informativni razgovor, ne bi li se nekako otkrile i dokumentovale Pavkovićeve „silne mahinacije“. Na kraju, sve se svelo na trofejno oružje koje je mučenik dobijao na poklon (i na orden kojim ga je 2001.godine odlikovao Vladimir Putin, prilikom zvanične posete Oružanim snaga Ruske Federacije). Bilo je – kad već nema šta drugo, „daj šta daš“. I, na kraju – ništa. Zato što je bio čist i častan. Uništiše mu zdravlje i život, a da ne podigoše ni krivičnu prijavu, a kamoli optužnicu.

Pitao sam tada operativce UBPOK-a, da apsurd bude veći učesnike rata 1999.godine i to na teritoriji KosMeta – znaju li šta čine i da li su svesni kakvu vojnu veličinu i legendarnog komandanta progone, ponižavaju i drže u pritvorskoj ćeliji tri sa tri? Ćutali si. To ćutanje je bio jedini ali pravi odgovor.

Podpadajući pod uticaj Borisa Tadića i utapajući se u evroatlantsko kolo i ambijent koji je pružao sve uslove da se „reformski“ proces nesmetano i ubrzano odvija, toliko da je to iz dana u dan ličilo na pravu histeriju i dinamiku koja nije primerena čak ni ratnim uslovima, Stojanović je ne samo prestao da pruža bilo kakav konstruktivan i legitiman otpor (uveliko su vršljali zapadni obaveštajci i to bez skrivanja i odigravali se procesi evidentnog razaranja sistema –  srpečavanje toga je posao upravo Vojne službe bezbednosti), već je vremenom postao glavna potpora i stub Tadićevog rušilačkog juriša.

I bi tako, sve dok nije napravio, doduše u vreme Prvoslava Davinića, ozbiljan gaf od koga srpski „vrhovnici“ u Vrhovom savetu odbrane nisu mogli da ga odbrane od onih drugih, ravnopravnih, iz bratske nam Crne Gore. No, imajući u vidu značaj tog problema, kao i reperkusije ali i moguće ozbiljne posledice, da ovaj put izbegnemo detaljisanje. U svakom slučaju, nije smenjen sa dužnosti u međuvremenu takođe protivzakonito novoformirane VBA[5] zato što je, onako kako je bilo protumačeno u javnosti, otkrio i napao vehabijski pokret u Raškoj oblasti i delovima Crne Gore (oko čega su se mnogi osetili prozvanim), već zbog nečega sasvim drugog.

No, za smenjivanje sa dužnosti, u vidu kompromisa, počašćen je činom generala i visokim postavljenjem u Niškom korpusu. Sa ne manje izglednom perspektivom. Ipak, kasnije će se sve to izjaloviti i biće, kao „vojskovođa“ odbačen. Ali, stvari će krenuti drugim, ne manje važnim i, siguran sam, od strane zapada kontrolisanim tokom.

I, na kraju, gde su danas, nakon više od deset godina, „dramski likovi“ koji su obeležili ovaj deo serijala?

Boris Tadić je nakon godinu dana ministrovanja i još osam godina vrhovnog komandovanja i dalje u igri, „resetovan“ i čeka priliku koja se lagano ukazuje na političkom horizontu. Dragan Šutanovac i Zoran Živković su u političkoj, evroatlantskoj orbiti i pred njima je uspešan parlamentarni život.

Momir Stojanović je važna karika naprednjačkog korpusa, kontrolor agencija koje nas kontraobaveštajno, obaveštajno i bezbednosno štite, i ne manje značajan (makar pridruženi ili počasni) član Atlantskog saveta[6] – vojne „vlade“ Srbije iz senke, u sadejstvu sa „Centrom za evroatlantske studije“ Jelene Milić.

Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević, još uvek živi heroji i nosioci otpora NATO nemani, generali kojima bi se ponosile slavne srpske vojvode iz Prvog svetskog rata, punih 10 godina robijaju prema presudama Haškog kazamata. Zdravlje im je ozbiljno narušeno, ali se ne predaju.

Ja sam odstranjen iz redova Vojske u 44-toj godini života kao neperspektivan NATO kadar, kao i više stotina drugih. Nakon bezbroj udaraca koji su do sada amortizovani, ostao je onaj poslednji – izbacivanje na ulicu. Onako kako su nedavno prošli slični meni, „slučajno“, takođe ratnici – admiral Slobodan Rajčević i brojni pukovnici, od ovog proleća beskućnici. Žalosno, jadno, turobno. Ali, onako kako je uvek bilo u srpskoj istoriji. To se ne može promeniti.

U konačnom, tako i treba. Na zadovoljstvo, između ostalih, i onih brojnih rodoljuba i dobronamernih kritičara, koji s punim pravom komentarišu, otprilike, na sledeći način – da ništa bolje nismo ni zaslužili, da smo dopustili da nas savladaju u miru oni sa kojima smo izašli na kraj u ratu, da smo bili prevrtači i udavače, da smo čekali, da je trebalo povući nekakve radikalne poteze (poznato i koje), ali da smo bili neznalice, nedorasli, kukavice…

Kada ih u retkim prilikama podsetimo na Srbiju tih prvih godina nakon petog oktobra (baš kao što je i sada), na onaj evroatlantski zamah, na kreditne, vizne, turističke i ostale „lepote“ i „prednosti“ slobodnog i demokratskog društva koje samo što nije ušlo u EU kominternu, dakle, vreme u kojem je malo koga zanimala sudbina tamo neke Vojske („jer mi nikada više nećemo ratovati“), pa kad se tome dodaju pogodnosti civilnog služenja ustavne obaveze, a zatim i ukidanje regrutnog sistema zbog koga su mladi Srbi „gubili“ dragoceno životno vreme, naravno da nemaju odgovor na pitanje – šta to tada nije uradio vojni vrh a mogao je, ili još bolje – šta je mogao da uradi, a da to značajna većina Srba razume i, naravno, podrži? Ali konkretno? Pored onoga što smo, a ovaj tekst to, nadam se, potvrđuje činili svim silama.

I da li je tako nešto radikalno, realno bilo moguće? Da li bi bilo legalno i ko bi tako nešto prihvatio u svetu? U taj svet računam i istočne zemlje, a Rusiju na prvom mestu. Ali, Rusiju toga vremena, ne ovu sada, tako moćnu.

Sve i da smo se zanosili takvim suludim idejama. A nismo.

___________________________

UPUTNICE:

 [1] http://www.blic.rs/stara_arhiva/politika/43532/Reorganizacija-po-evropskim-standardima

Izvor: Fond Strateške Kulture