Pod okupacijom i u vlasti NATO – reforma Vojske Srbije (1)

 *  *  *

Ako se u nečemu treba složiti sa bivšim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, onda je to u gore navedenom stavu iz „Bele knjige odbrane“, da je pravo „svakog građanina Republike Srbije da bude informisan o sistemu odbrane“. To nije samo stvar ustavnih, zakonskih ili udskih prava, to je nasušna potreba za znanjem, koje je od vitalnog značaja za sve građane bilo koje države u svetu – da li je država sposobna da se brine o sebi i sačuva ili ojača svoju nezavisnost, da se odbrani od moguće agresije ili da adekvatnom snagom odvrati potencijalne agresore?

Stav autora ovog kraćeg serijala, koji će ići u nekoliko nastavaka, je da ogromna većina građana Srbije nije adekvatno ili uopšte informisana o realnom odbrambenom kapacitetu zemlje i njenih oružanih snaga, kao ni radnjama koje se u tom smislu preduzimaju. Odgovornost za taj nedostatak leži na državnim, ali i vojnim organima, kao i na sredstvima javnog informisanja. Na osnovu onoga što će dalje biti izloženo, sasvim je opravdano zaključiti da razlog za ovu neinformisanost šire javnosti leži u činjenici da je odbrambeni kapacitet zemlje doveden na neprihvatljivo nizak nivo. Toliko da bi saznanje o tome uzbunilo javnost i navelo je da postavlja pitanja koja bi mogla da budu neprijatna za sve vlasti u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, odnosno za nosioce vladajuće prozapadne paradigme. Kao potporu ovome, vredi navesti samo nekoliko reprezentativnih primera.

Recimo, da li je srpskom narodu i građanima Srbije poznato da glavni grad Beograd, sa širom okolinom, u slučaju eventualnog rata (podrazumeva se i u miru), ne brani ni jedna borbena jedinica sadašnje Vojske Srbije koja raspolaže: tenkovima, oklopnim transporterima, haubicama i topovima većeg kalibra, kao ni višecevnim bacačima raketa – odnosno značajnijim borbenim sistemima bez kojih nema uspešne odbrane?

Ili, još preciznije – da li je poznato da srpska prestonica od kraja 2007. i početka 2008.godine ne raspolaže ni jednim tenkom, ni jednim borbenim oklopnim vozilom pešadije, ni jednom haubicom – ukoliko ne računamo muzejske eksponate na Kalemegdanu i borbenu tehniku koja je prodefilovala na Vojnoj paradi 16.oktobra a zatim vraćena u ono malo preostalih garnizona?

Da li bilo gde u svetu postoji nebranjena prestonica, odnosno glavni grad neke države?

Smem da se kladim da srpski narod i građani Srbije (bar ne ogromna većina) uopšte nisu upoznati sa ovom poražavajućom činjenicom, ali je zato, sve „u komad“ poznato u Ministry of Defence na londonskom Whitehallu, zatim u Pentagonu i u ostalim NATO centrima, koji su rukovodili tzv. reformom Vojske Jugoslavije, zatim Vojske SCG i, u konačnom, Vojske Srbije.

Da ne bude pogrešno shvaćeno, srpska prestonica je navedena samo kao karakterističan primer. Mnogi drugi gradovi i srpske varoši, čitavi krajevi i regioni poznati po vojničkoj, odbrambeno ratničkoj tradiciji, prošli su još gore.

U najkraćem, razvaljen jesistem odbrane, a sa njime i vojska kao nosilac te ustavne obaveze. Ne postoje više teritorijalna podela i zone odgovornosti jedinica, baš kao što ne postoje sastavi strategijsko-operativnog nivoa (armije, korpusi, divizije), na srpskom (nekada jugoslovenskom) ratištu, odnosno vojištu, kojima se jedino mogao braniti teritorijalni suverenitet i celovitost zemlje, a u to računam i Kosovo i Metohiju.

Raspolažemo brojčano malom, tzv. operativnom oružanom silom, koja ne može, budimo realni i ne zabijajmo glavu u pesak, u slučaju rata da odbrani ni samu sebe, a kamoli državu i narod. Njena osnovna namena je da izigrava „laku konjicu“ NATO-a [1] i EU koje su dve strane iste medalje, u pripravnosti za mirovne misije (u kojima poodavno učestvuje) i borbene intervencije širom sveta, koje tek slede. Na onim meridijanima gde još uvek nisu svi narodi porobljeni, ili je potrebno izazvati tzv. organizovani, odnosno, kontrolisani haos i krizu, a zatim takav ambijent upodobljavati globalnim vladarima sveta, odnosno, nadnacionalnom korporativnom i bankarskom superkartelu.

Navedeni posao je urađen prema preciznom ijedinstvenom planu. Smenjivali su se vrhovni komandanti, ministri odbrana, pomoćnici i državni sekretari, savetnici, načelnici Generalštaba, pomoćnici, komandanti jedinica, komandiri, „eksperti“… ali se planovi, odluke i, vojnički rečeno, „osnovna zamisao“ i „cilj dejstva i ideja manevra“ nisu menjali, ili su neznatno korigovani u hodu. I sve navedeno je bilo povezano osnovnom, zajedničkom niti – od vlastitog naroda sakriti stvarne namere i ciljeve, prevarom i obmanjivanjem realizovati dodeljene zadatke i ispuniti predviđene norme.

I, tako smo, na tom samoponištavajućem višegodišnjem putešestviju, došli do poslednjeg stadijuma u programu „Partnerstvo za mir“(pretposlednjeg do punopravnog članstva u NATO) pod nazivom „Individual Partnership Action Plan, IPAP“, ili „Individualni akcioni plan partnerstva“, koji predstavlja najviši, tzv. intezivni oblik saradnje NATO sa „partnerskom“ državom, što bi „u prevodu“ značilo – u vlasti smo NATO-a, izvršavamo sve preuzete obaveze, ali nemamo ista prava kao članice tog saveza.

Dakle, zvanično smo uveli kroz zakonsku i podzakonsku regulativu i intezivno primenjujemo sve moguće NATO standarde i procedure, „interoperabilni“ smo (što znači kooperativni po svim pitanjima, a najviše onim političko-bezbednosnim, usaglašeni za proces zajedničkog komandovanja u „deklarisanim jedinicama“), dok se istovremeno busamo kako smo vojno neutralni pa čak u vezi sa tim imamo i skupštinsku rezoluciju.

Ako smo neutralni, kao što zaista nismo, zašto, recimo, nismo uveli „standarde i procedure“ npr. armije Brazila, koja je izuzetno snažna i moderna? Ukoliko bih, pak, pomenuo Rusiju i njenu staru dobru „strategiju“, „operatiku“ i „taktiku“, na kojoj su generacije srpskih oficira i vojskovođa stasale, bio bih protumačen, podrazumeva se, kao pristrasan.

Najtačnija odrednica bila bi da smo neformalni, prikriveni članovi NATO alijanse, pod njenom komandom i u njenoj vlasti, u takvom stepenu iz koga se teško izlazi.

Kad već pomenuh zakonsku regulativu, značajno je naglasiti da je sve rađeno planski naopako i nakaradno (upravo jer nam je NATO diktirao „kako da se branimo“, valjda od samih sebe, i zato što to „bolje znaju od nas samih“). Uostalom, nije ni bilo bitno šta se formalno usvaja, bilo je važno ono što se uveliko događa „iza zavese“, a odigravalo se vrlo uspešno. Njima, tj. NATO interesima, u korist, naravno.

Prvo su doneti „Zakon o odbrani“ i „Zakon o vojsci“ (11.12.2007.godine), a tek onda su na verifikaciju u Skupštinu Srbije upućene „Strategija nacionalne bezbednosti“ i „Strategija odbrane“, koje su usvojene 26.10.2009. godine. To su dokumenti koji, u normalnim i slobodnim zemljama, obavezno prethode napred navedenim zakonima, kao finalnim aktima u oblasti odbrane.

U našem slučaju, ti krovni dokumenti, kao što se jasno vidi, usledili su dve godine nakon usvojenih zakona. Logično pitanje koje sledi je – na osnovu čega su i kojih to državnih procena predlagači i zakonodavci došli do sadržaja tako ozbiljnih zakona koji imaju snagu malog, vojnog Ustava?

Dakle, urađeno je, prevedeno na narodski jezik, kao kada bi neki „pametnjaković“ prvo sazidao kuću, stavio je pod krov, uselio se, a tek onda krenuo da crta planove i tehničke projekte o izgradnji.

U nekoliko nastavaka pokušaću da, kao svedok i učesnik brojnih događaja iz perioda službe u vrhu Vojske, po sećanju i prema javno raspoloživim podacima, opišem kako je, pod maskom reforme i modernizacije, razvaljeno sve ono što je stvarano preko dve stotine godina, računajući u to, posebno, tekovine uspešne odbrane od NATO agresije 1999. godine. Odbrana koja je, iz vojničkog ugla, bila skoro savršeni, na naučnim osnovama zasnovani, praktični prikaz šta može da uradi jedna, po površini mala, ali po tradicijama, tekovinama, veštini, borbenom duhu, velika zemlja sa velikim narodom, u žestokom sudaru sa pravim gigantom, kakvog svet odavno nije imao. Verovatno još iz vremena Rimskog carstva ili Napoleonovog doba.

Da apsurd bude potpun, aktuelna državna vlast (kao i sve prethodne) se hvališe i ponosi „izvozom bezbednosti“ širom vaseljene, dok u isto vreme okolne vojske jačaju i naoružavaju se (na prvom mestu oružane snage Hrvatske u sklopu najnovijih „istočnih tendencija“ NATO saveza i evidentnih priprema za sukob širih svetskih razmera), a na pomolu je i svečano promovisanje poodavno formirane „Vojske Kosova“, ili, još preciznije, nikada rasformirane, a značajno modernizovane OVK, koja će se neminovno, ukoliko se u najskorije vreme ništa ne preduzme, (šta to beše Rezolucija SB OUN 1244 i povratak naših snaga bezbednosti na KiM?) utopiti u buduću, jedinstvenu oružanu silu tzv. velike Albanije u najavi.

*  *  *

Složena operacija razbijanja vojske, koja je javnosti u kontinuitetu predstavljana kao „reforma“ (što na narodnom jeziku znači „menjaj sve iz korena, jer ništa nije valjalo“), uz dodatne floskule i poštapalice (skoro 15 godina ispiranja mozga nedužnom narodu frazama „moderna, brojčano manja, ali tehnološki jača i opremljenija, profesionalna, vojska pod civilnom kontrolom…“), počela je, praktično, odmah nakon petog oktobra. Događaj koji je (valjda je konačno jasno), isplaniran, organizovan, vođen i finansiran od strane istih onih koji su na SR Jugoslaviju izvršili besomučnu i protivnu međunarodnom pravu oružanu agresiju 1999.godine. (Treba li u vezi sa ovim navoditi primere „obojenih revolucija“ širom sveta i onaj najsvežiji, u Ukrajini, završen klasičnim državnim udarom, koji su izvođeni prema „receptima“ Džina Šarpa i u operativnoj razradi pukovnika Roberta Helvija i njegovih brojnih kolega, baš onako kako su taj izum testirali na nama?)

Bilo je to svojevrsno finale velikog i perfidno izvedenog projekta razbijanja SFRJ i obračuna sa srpskim korpusom u celini, u sklopu čega je jedan od primarnih ciljeva bio i ostao otimanje delova i cepanje ostatka teritorije. Reč je, dakle, o NATO savezu, o koaliciji zemalja članica predvođenih Velikom Britanijom, SAD, Nemačkom… (ne, nisam pogrešio u redosledu nabrajanja zemalja, koji je u našem slučaju veoma bitan i tako ga treba tumačiti).

Petog oktobra nam se dogodio „početak kraja“ ili „kraj početka“ svojevrsne kopnene operacije (onu pravu i bezuspešno vođenu na prostoru, odnosno, na pravcu KosMeta iz R. Albanije i iz pravca BJR Makedonije, snage VJ su predupredile i zaustavile odlučnom odbranom), kao direktninastavak agresije zaustavljene primirjem u Kumanovu, koja je realizovana tzv. neoružanim oblicima borbe. U tome su noseću ulogu odigrali „agenti od uticaja“ i ostala, brojna i ranije pripremljena agentura i pozicije zapadnih obaveštajnih službi i drugih struktura. Dogodila nam se klasična i višedimenzionalna, subverzivna operacija, u kojoj je psihološko-propagandni rat vođen putem medija imao primarnu i odlučujuću ulogu.

Navedenim činom završena je glavna etapa NATO agresije i u tom sklopu ne može se ignorisati da je za sledeću fazu, na putu „demokratizacije, modernizacije, evropeizacije, partnerskih evroatlantskih odnosa, globalizacije, investicija…“, a u finalu i sveopšte pljačke, stajala oružana sila SRJ, Vojska Jugoslavije (kao i bezbednosne i ostale službe), sa prekaljenim ratnim i drugim kadrovima.

Vojska Jugoslavije je bila oružana snaga sa kojom su se NATO države ozbiljno sukobile i nisu je pobedile, a koja je u trenutku izvođenja petog oktobra brojalapreko 105.000 ljudi u miru (u ratu oko 450.000 samo za prvi udar), oko 1.100 tenkova, više od 850 oklopnih borbenih vozila, preko 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera…

Da bi prokrčili zacrtani put, a osobito da bi mogli da obezbede otcepljenje teritorije Kosova i Metohije, zapadni „oslobodioci“ sa domaćim poslenicima bili su prinuđeni da uklone upravo ovu impozantnu barikadu, za koju nisu imali nikakvo rešenje na bojnom polju (niti bi ga ikada našli), da je razbiju i svedu u okvire koji po njih neće predstavljati niti pretnju niti smetnju. Jer, svaka nezavisna država koja ima snažnu vojsku, nerešiva je enigma za onoga ko ima nameru da je neokolonizuje, drži pod kontrolom i iskorišćava za svoje ciljeve i vlastitu korist.

Taj faktor, a radilo se o značajnom borbenom i pre svega ljudskom potencijalu, morao je biti razmontiran, obesmišljen i stavljen pod punu kontrolu, a zatim organizacijsko-formacijski, brojčano i tehnološki sveden na dekor, na nivo NATO podružnice na Balkanu pod okriljem i maskom programa „Partnerstvo za mir“, sa zamršenom komandnom strukturom, isprepletanim nadležnostima i funkcijama i neadekvatnom borbenom strukturom, sa eliminisanom najvažnijom kategorijom, koja karakteriše bilo koju oružanu silu u svetu, a to je „borbena gotovost“ (danas je to „operativna sposobnost“ i „funkcionalna sposobnost“), ne samo formalno, već suštinski i sadržajno.

Trebalo je profesionalni kadar jasno preoblikovati na novim osnovama i odvojiti od svojih borbenih tekovina, duhovno i moralno poljuljati i preumiti putem, težišno, intezivnog školovanja i kursiranja po NATO i ostalim zapadnim centrima, a ne mali broj, jednostavno, kupiti na više načina. Logističko obezbeđenje trebalo je svesti na nivo koji bi onemogućio stvaranje uslova ili mogućnosti da se, eventualno, sistem odbrane (samo)organizuje i povrati nekadašnju snagu i moć.

Da vidimo kako se proces odvijao i do čega smo došli, navodeći u ovom, prvom delu, samoudarne činjenice i događajekoji su obeležili početni period. Ne zato da bi se evocirale uspomene reda radi, već zbog pouka, izvlačenja zaključaka i vraćanja pozitivne energije i nade ovome narodu. Zato što je to jedini mogući način da u perspektivi pobedimo vlastiti defetizam i neznanje (nakon toga ćemo lako izaći na kraj sa protivnicima koje sada nazivamo „partnerima“, i to „za iste pare“) i da ponovo postanemo respektivna zemlja, sa oružanom silom koja može da nas brani, da nam garantuje slobodu i nezavisnost, jer samo tako možemo imati uspešnu privredu, obrazovanje, duhovnost, kulturu, zdravstvo i normalan život.

Velika predstava, odnosno igra, tekla je prema jedinstvenom, preciznom, dugoročnom, višedimenzionalnom, u više faza i iz jednog centra vođenom i realizovanom planu, od koga se nije odstupalo, ili ne bar značajno.

U operativnom pogledu centar se nalazio u sedištu komande NATO-a u Monsu, Belgija, i delom u komandi Južnog krila Alijanse u Napulju, Italija. Par godina posle petooktobarskog prevrata, a nakon stvaranja uslova, formiran je i adekvatno zamaskiran mini štab NATO-a usred Beograda, koga su činili kako vojni tako i obaveštajno-subverzivni eksperti zemalja članica NATO-a, u kojem je glavnu reč vodila Velika Britanija. Na samom početku pomenuti eksperti su legendirani kao „savetnici za reformu odbrane“, da bi kasnije (2006), pod miroljubivim nazivom, njihova delatnost bila ozvaničena pod nazivom „NATO vojna kancelarija za vezu“ (NATO Military Liaison Office, MLO).

Prvi udar je krenuo odmah nakon petog oktobra, tako što je u pogon, punom snagom, stavljena već postojeća medijska mašinerija zapada i, naravno, preko noći „oslobođene“ TV i radio stanice i štampani mediji.

Bilo je potrebno odmah i svom silinom, ne birajući sredstva, provući kroz blato i okriviti vojni vrh (pa tako i vojsku u celini) za sve i svašta: od toga da je to bila, maltene, partijska i porodična armada, da je kapitulirala u ratu, preko serviranja dezinformacija o navodnom planiranom vojnom puču kojim bi se zaustavila „narodna“ revolucija, do plasiranja izmišljotina i laži o korupciji, kriminalu, i, najvažnije, o napakovanim ratnim zločinima u vreme agresije, u tzv. udruženom zločinačkom poduhvatu.

Tako je, a u skladu sa trendom rešavanja svih mogućih (i nemogućih) problema preko čuvenih “kriznih štabova“ (od Narodne banke, do poslednje ustanove i preduzeća), bilo predviđeno i jedno slično telo za Vojsku Jugoslavije, tačnije za njen Generalštab.

Izdržan je udar zahvaljujući pre svega prekaljenom vojnom rukovodstvu predvođenom načelnikom Generalštaba, general-pukovnikom Nebojšom Pavkovićem (a po „dubini“ komandantom 3.Armije. general-pukovnikom Vladimirom Lazarevićem), koje je imalo dovoljno hrabrosti, moći i znanja da odgovori na do tada neviđeni izazov. To jest, onoliko koliko je bilo moguće u sveopštem, planski izazvanom haosu.

Druga okolnost koja je ozbezbedila da se VJ sačuva, bar do jeseni 2001.godine, bila su dešavanja u Kopnenoj zoni bezbednosti. Oružana pobuna jednog dela albanske nacionalne manjine, koju je predvodila teroristička OVPBM, bila je takvih razmera, kordinirana i vođena od strane istih zapadnih instruktora, da je pretila da zapali kompletan jug Srbije sa nesagledivim posledicama.

To i jeste bila zamisao koja je kreirana i tempirana upravo kada i peti oktobar (pre i posle), kako bi se, u slučaju da stvari krenu „naopako“, snage bezbednosti i odbrane zemlje razvukle i oslabile ukoliko bi moralo da dođe do „plana B“, a to je da se u rešavanje „demokratskih pitanja“ umešaju snage Alijanse pripremljene za takvu varijantu, a razmeštene u okolnim zemljama.

Srećom, Generalštab i, naravno pre svih sastavi 3.Armije VJ, ojačani snagama MUP-a, našli su prave odgovore, suzbili pobunu, naneli gubitke navedenoj terorističkoj paravojnoj strukturi i za nekoliko meseci uspostavljen je red, poštovanje zakona i mir. A time i očuvanje Vojske Jugoslavije u kompletnom sastavu.

Drugi udar se odvijao istovremeno iz više pravaca i preko raznoraznih „poluga“, koje su, prema poznatim subverzivnim šablonima, stavljeni u funkciju.

Tako su, recimo, od formiranja Kordinacionog centra Vlade radi rešavanja problema na jugu Srbije, čelnici tog tela, ojačani tadašnjim ministrom spoljnih poslova SRJ, uz odobrenje predsednika SRJ, prvi uspostavili zvanične kontakte na najvišem nivou sa komandom NATO još u decembru 2000-te, a zatim, navedene susrete intezivirali s početka naredne godine i nastavili vrlo blisku saradnju, formalno zbog rešavanja problema u Kopnenoj zoni, a neformalno radi ostvarivanja značajnijih i dugoročnijih ciljeva.

To je bio sjajan izgovor i legenda za ono što će kordinirano uslediti.

Šta je ono najvažnije što se odigralo, pored konstantnih pritisaka i medijske harange koje su vešto plasirane u javnosti, i naročito zahteva čuvenog predsedništva DOS-a (kao nekakave nove Kominterne), da se smeni načelnik Generalštaba i kompletan vojni vrh, kao i komandanti strategijskih grupacija – armija i korpusa, koji su izneli rat na svojim plećima?

Izdvajaju se sledeće aktivnosti.

1) Sastanak u vojnom reprezentantivnom objektu „Morović“ 20. februara 2001.godine, [2] kada je organizovana, upravo po nalogu NATO mentora, rasprava o tzv. doktrinarnim pitanjima vezanim za sistem odbrane i vojsku („doktrina odbrane“, „vojna doktrina“ i „organizacija vojske“).

Skup koji je trajao više sati bio je, ustvari, svojevrsna predigra i priprema terena za perfidni i skorašnji „udar“ NATO stratega na dojučerašnjeg neprijatelja.

Od strane učesnika je zaključeno da se vojska mora „reorganizovati“, brojčano i u borbenim sastavima značajno smanjiti, i preorijentisati „ka zapadu“, od koga će dobiti „pomoć u opremanju“. Pored ostalog, tada je prvi puta izneta, na tako visokom i zvaničnom nivou, „konstruktivna dilema“, izrečena od strane saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića, ideja, koja je glasila: „ili ćemo u NATO ili ćemo biti neutralni“.

(Ova konstatacija je odličan šlagvort za posebnu temu o aktuelnoj, tzv. vojnoj neutralnosti).

Pored navedenog, bilo je naročito interesantno izlaganje potpredsednika Vlade Srbije, Momčila Perišića, koji je, ističući da nije moguće imati „doktrinu odbrane“ u uslovima neregulisanog odnosa Srbije i Crne Gore (tada je još uvek važio Ustav prema kojem su „dobili“ izbore i uzurpirali vlast), naglasio potrebu snažne civilne kontrole vojske, uvođenje profesionalizacije, značajno smanjenje postojećeg kontigenta i prebacivanje težišta u pravcu stvaranja „malih jedinica za protivterorističku borbu“. Saopštio je, između ostalog, i da je neophodno što pre predati na čuvanje državnu granicu organima i jedinicama MUP-a, što bi „unapredilo“ sistem odbrane i smanjilo vojne troškove.

Interesantno je i može se u vidu zaključka konstatovati, da su navedeni učesnici skupa najmanje, ili uopšte nisu, raspravljali o „doktrinarnim pitanjima“ (malo ko je od njih za tako nešto bio kvalifikovan), već su pojedinci, što je u realnom vremenu bilo sasvim očigledno, jednostavno, iznosili stavove (naloge) NATO-a i vršili pripremu terena i svojevrsnu sondažu za ono što nam je već bilo unapred namenjeno i određeno.

Dokaz tome je što su se tako „vizionarski“ stavovi zaista u praksi poklopili sa onim što će se odigrati tek za pet, šest i više godina. Jedino drugo objašnjenje bi bilo da su „vizionari“ bili vidoviti, i to u bukvalnom smislu.

Ako, usled nedostatka dokaza za tu mogućnost, isključimo „vidovnjačku“ opciju, jedini ispravan odgovor na logično pitanje – kako su pojedinci znali šta je najbolje za naš sistem odbrane i vojsku (pored toga što su izdali sve ranije ideale i lično delovanje), u suštini je vrlo prost: iznosili su ono što im je na pojedinačnim, konspirativnim i „ostalim“ susretima predočavano i nalagano. Uostalom, slučaj Momčila Perišića godinu dana nakon ove sesije, kada se odigrao poznati događaj na Ibarskoj magistrali sa američkim vojnim obaveštajcem u Srbiji, Džonom Nejborom, sve to najbolje potvrđuje.

2)Sledeći važan i, praktično, prelomni skup održan je maja 2001.godine, takođe u objektu „Morović“, ali ovaj put je sastav učesnika značajno ojačan i „strukturno“ prilagođen.

Na inicijativu poznate NVO pod nazivom „Atlantski savet“, (zvanično, a nezvanično prema planu koji je ranije naveden, a to znači prema nalogu Alijanse) na čijem se čelu u to vreme nalazio Vladan Živulović i čiji je osnovni zadatak bio otvoreno lobiranje za učlanjenje u Alijansu, održan je skupvrha NATO-a, vojnog vrha SRJ (redukovani tzv. kolegijum NGŠ ali bez načelnika Generalštaba i drugih manje podobnih generala) i „odabranih“pojedinaca iz državnog vrha SRJ.

Umesto bilo kakvog šireg komentara (bez obzira što sam svedok i ovog događaja), a radi autentičnosti i sagledavanja „dometa“, evo šta je o skupu u Moroviću, ali sa zadrškom od pet godina, izjavio listu „Danas“ Vladan Živulović, koji je sa svojim „ekspertima“ učestvovao u radu i imao značajnu ulogu ne samo tada, već u celokupnom procesu „reforme“ vojske i sistema odbrane: (napomena – umetnuta tumačenja i komentarisanje pojedinih delova intervjua u „italik“ formi su od strane autora teksta, kako ne bi došlo do zabune kod određenih informacija kao i okolnosti o kojima je govorio gospodin Živulović, čiji su navodi u „bold“ verziji).

„…Prva uloga Atlantskog saveta kao nevladine organizacije je bila da otvorimo vrata i pokušamo da, nakon bombardovanja, napravimo mostove između naše države i međunarodnih organizacija, pre svega NATO.

U tome smo i uspeli, a u maju 2001.godine smo organizovali, na zahtev i molbu NATO, sastanak sa predstavnicima naše države u Moroviću.

Tadusu iz NATO došli svi značajni ljudi osim lorda Robertsonatadašnjeg generalnog sekretara (bio je planiran njegov dolazak, odustao je u poslednjem trenutku – prim. GJ),

Na našoj strani su bili tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, Boris Tadić, [3] Rade Bulatović, i kompletan vojni vrh,bez načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića (dakle, nije bio kompletan, već „odabrani“, i to mini vrh GŠ – prim. GJ).

To je bio prvi susret između dve zaraćene strane posle primirja (ni ovo nije tačno, prve susrete je realizovao Goran Svilanović, zajedno ili odvojeno sa Nebojšom Čovićem – prim. GJ).

Kada je rečeno da će u određenom periodu biti 15 generala u Vojsci Jugoslavije, a tada ih je bilo više od 100 aktivnih (netačno, tada ih je bilo najviše 62 ukoliko me sećanje dobro služi – prim.GJ), to je delovalo čudno.

Kada su rekli da će optimalan broj vojnika biti između 25 i 30 hiljada, a tada smo imali preko 100 hiljada, to je zvučalo zlokobno i preteće(podaci o brojnom stanju su tačni i precizni, od 2007.godine upravo imamo takvo stanje u Vojsci Srbije, ali nije imalo potrebe da gosti iz NATO-a prete, niti su to radili, s obzirom da se sve odvijalo prema planu i u vrlo srdačnoj atmosferi – prim. GJ).

U to vreme se održavao sastanak grupe G-8 na Islandu i oni su krajnje pozitivno ocenili taj sastanak u Moroviću (ove „pozitivne ocene“ nije moguće pronaći po arhivama javnih glasila – prim. G.J.).

Da je bilo više sluha kod naših ljudi, tvrdim da smo još tada mogli da uđemo u Partnerstvo za mir, bez uslovljavanja sa saradnjom sa Hagom…“

U vezi sa navedenim događajima koje sam okvalifikovao kao ključne, odnosno, udarne (što ne znači da nije bilo brojnih drugih sastanaka, skupova, simpozijuma, tribina, „radnih stolova“, naprotiv, bilo ih je u izobilju), posebnu pažnju zaslužuje jedna opservacija.

Iako je to bilo vreme prave medijske harange prema vojnom vrhu, zatim, medijskog izvitoperavanja istine, pretvaranja „reorganizacije“ u „reformu“ (što je značajno i suštinski različito), naglašavanja potrebe za tzv. civilnom kontrolom (u praksi se to uskoro pretvorilo, bukvalno, u komandovanje priučenih i kursiranih civila najiskusnijim, školovanim i ratnički prekaljenim generalima), i nizom drugih potpuno nevažnih aktivnosti, koje su vredni novinari pratili, interesantno je da sa navedenih skupova, u realnom vremenu, predstavnici sedme sile nisu izveštavali, ili, ako jesu (a nije mi poznato), onda je to bilo u kratkoj, faktografskoj formi i na marginama novinskih listova.

Slučajno ili namerno. Biće da je namerno. Bar koliko me sećanje služi.

SUDBINA KOSMETSKOG ODREDA

Period 2001-2002. bio je preloman za tzv. reorganizaciju, odnosno, racionalizaciju i reformu odbrane a, u praksi, to je bio početak razbijanja Vojske Jugoslavije. Tada je udaren, na našu žalost, od strane najvišeg državnog vrha, pre svih čuvenog Vrhovnog saveta odbrane, (4) a pod žestokim pritiskom i prema planu zapadnih sila, svojevrsni pečat i položen kamen temeljac za one procese koji će se u brutalanoj formi odvijati u vremenu koje će tek uslediti – period od 2003. do kraja 2007. godine.

Još jednom da se podsetimo, cilj navedenog posla bio je definisan (apsurdno ali je tako) od strane dojučerašnjeg neprijatelja. Onog istog koji nas je oružano napao 1999. godine i naneo velike ljudske, pre svega civilne žrtve i materijalnu štetu od skoro 100 milijardi dolara, a indirektno proizveo kud i kamo veće posledice za čije otklanjanje će biti potrebne decenije, a za zaborav, verovatno vekovi.

ŠTA SMO TO, IZMEĐU OSTALOG, PRIHVATILI DA URADIMO? 

Pristali smo da nam, u ratu nepobeđenu, snažnu, sjajno organizovanu i strateški (u prostoru) adekvatno odbrambeno postavljenu, dokazanu, prekaljenu ratnu i mirnodopsku vojsku, «reorganizuje» i «reformiše» upravo NATO. Zapadni savez koji je preko šest stotina puta bio jači u vreme agresije, ali tada nije uspeo u svojim naumima i planovima.

Naravno da je zemljama članicama Alijanse jedan od ciljeva bio svojevrsna osveta za napred navedeno. Ali, to nije bilo primarno. Osnovni razlog bio je otimanje pokrajine Kosova i Metohije i stvaranje naoko nezavisne, a u praksi vazalne tvorevine sa svim elementima globalističkog protektorata, kojim se baš tako i upravlja. Na sličan način, kao i sa ostatkom Srbije. 

Tako ambiciozan plan, baš kao što je bilo i demontiranje same SR Jugoslavije, naši «prijatelji» nisu mogli izvesti u uslovima u kojima bi im se «pred očima» nalazila potpuno očuvana vojska, koja je u svakom trenutku bila sposobna da predupredi navedene zamisli i u praksi onemogući kršenje i neispunjenje državnih obaveza prema Rezoluciji SB OUN 1244.

*  *  *

NATO planeri i operativci su brzo shvatili da će obezglavljivanje Vojske Jugoslavije i njeno demontiranje po dubini ići otežano, te da će proces razgradnje potrajati i zahtevati dodatnu energiju, upornost, strpljenje i pre svega, maštovitost.

Bili su svesni rizika, napete situacije, opterećeni mogućim vojnim (protiv)udarom, suočeni sa mogućnošću neplaniranog odgovora, eventualnom pobunom širih razmera i drugim  nekontrolisanim procesima. Jednostavno, bili su nespokojni, da to ne kvalifikujem kao  uplašeni, jer bi malo ko sa ove vremenske distance u tako nešto poverovao. (5)

Zato su primat u realizaciji tako složenog zahvata dali medijskoj podršci, koja je bila svojevrsna «ariteljerijska baražna vatra», kako bi se «bojište» omekšalo i stvorili uslovi da protivnik poklekne. U prevodu, trebalo je planski i organizovano dezinformisati narod, ubediti ga ne samo da je takav proces neminovnost, već, naprotiv, poželjan i koristan iz demokratskog, evropskog, finansijskog i ostalih uglova. Usput, ali težišno, bilo je potrebno klevetati i napadati generale i admirale (ali i ostale pripadnike vojske) kao recidive «diktatorskog režima».

Aktivnosti su se odvijale, uslovno, na tri, samo na prvi pogled odvojena «fronta», ili, u tri pravca:

(1) intezivno kadrovanje u vrhu vojske, koje se pretvorilo isključivo u značajno smanjenje broja a zatim i protivzakonito penzionisanje generala i admirala, posebno ratnih komandanata armija, RV i PVO, Ratne Mornarice, pomoćnika i načelnika u Generalštabu i Ministarstvu odbrane, komandanata korpusa i ostalih sastava;

(2) reorganizacija VJ, koja je imala za cilj gašenje (neutralisanje) strategijskih grupacija – armija u Kopnenoj vojsci, odnosno sastava istog nivoa i ranga u RV i PVO i u RM, i radikalno smanjenje brojnog stanja, kako mirnodopske tako i ratne vojske;

(3) nametanje evroatlantskih postulata i «vrednosti», pokretanje procesa za potpuno neprirodno uvlačenje u NATO program «Partnerstvo za mir», unapređivanje tzv. međuarmijske saradnje sa zapadnim zemljama i, posebno, priprema a zatim i upućivanje na školovanje i kursiranje «perspektivnog» mlađeg kadra u raznorazne centre zemalja članica Alijanse.

Uz sve to počela je ozbiljna propaganda o tzv. civilnom služenju vojne obaveze i skraćivanju vojnog roka regruta, dakle, depopularisanje vojnog poziva i časne obaveze odbrane države kao takve.

Navedene aktivnosti pratio je jedan poseban, možda i najvažniji «front», koji se odvijao paralelno i punim intezitetom – ozbiljni pokušaji slabljenja borbenog morala ljudstva (pogotovu u osnovnim jedinicama i sastavima), unošenja smutnje, nesigurnosti i neizvesnosti, kako bi se stvorio ambijent za pojavu defetizma, razočarenja, obračuna i dezorijentisanosti. U isto vreme se nad ratnim kadrom nadvijao zlokobni i preteći «oblak» Haškog tribunala, (6) ali i domaćih istražnih organa kojima su podršku davale brojne zapadno sponzorisane NVO.

*  *  *

1. Nakon što su propali isforsirani pokušaji da se u uslovima medijske harange krajem 2000. i početkom sledeće godine, izvrši protivzakonita smena načelnika Generalštaba, general-pukovnika Nebojše Pavkovića, kao prvog čoveka Vojske i svojevrsnog simbola otpora agresoru, a sa njim, u paketu, i general-pukovnika Vladimira Lazarevića, komandanta 3. Armije, dve ključne figure i žive ratne legende (koje su im posebno «upadale u oči»), odlučeno je, a to je praksa i potvrdila, da se taktika neznantno promeni, i da se krene zaobilaznim putem, ali da, ipak, budu realizovani projektovani ciljevi.

Kolokvijalno rečeno, bilo je potrebno «ogoliti hrast, poseći mu korene, a zatim ga iščupati».

Usledila su, počev od 31. decembra 2000.godine, kada je penzionisano oko 20 generala odjednom (od čega svega nekoliko koliko se sećam, prema ranijim, redovnim planovima), da bi od marta 2001.godine, skoro svakog meseca, pojedinačno ili po manjim grupama, vršeno, prema precizno skrojenom i vođenom planu, penzionisanje vrhunskih i prekaljenih generala i admirala na službi u Vojsci i Ministarstvu odbrane. 

Bila je to zanimljiva taktika – korak po korak, jedan po jedan, pažljivo i bez velike buke, u gotovosti da se prikoči ukoliko krenu nepredviđeni događaji.

Tako je uklonjeno, do kraja samo te 2001.godine, obratimo pažnju – 1 general armije, 12 general-pukovnika, 15 general-potpukovnika i 14 general-majora, ukupno njih 42.

Prvi je bio na tapetu general Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba u ratu i aktuelni Savezni ministar odbrane. Morao je da bude sklonjen i penzionisan (doduše, sam je podneo ostavku na koju je jedino on od generala imao pravo kao ministar, kao i zahtev za penzionisanje, ali nakon neviđene medijske harange i pritisaka). Sve u skladu sa «trendom», kako bi mesto ustupio lekaru specijalisti iz Crne Gore, «ekspertu» za vojne nauke, gospodinu Slobodanu Krapoviću. Kadar crnogorskog SNP-a za koga do tada niko nije čuo, neinteresante biografije, u kojoj se, ipak, gle čuda, pojavio onaj deo o subspecijalizaciji u Velikoj Britaniji.

Do kraja godine su eliminisani, i praktično u zaborav pali, generali: Svetozar Marjanović i Blagoje Kovačević, koji su, pre nego što su ispregovarali i potpisali Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kao predstavnici potpuno ravnopravne ratujuće, a ne strane koja kapitulira, obezbedili da navedeni dokument, u veoma nepovoljnim međunarodnim okolnostima bude, u konačnom, sasvim korektan i obećavajući. Uostalom, vreme je pokazalo napred navedeno.

Zatim su posmenjivani skoro svi pomoćnici ratnog načelnika GŠ – načelnici sektora iz rata, kao i legendarni ratni komandanti: 1. i 2.Armije, RV i PVO i Ratne mornarice i, koliko se sećam, njihovi načelnici štabova, kao i generalski vrh Uprave bezbednosti, načelnik Operativne uprave, načelnik pozadinskog sektora i načelnici jednog broja vidovskih i rodovskih sektora i uprava Generalštaba, kao i pojedini komandanti i načelnici po dubini. (7)

Šahovski rečeno, iz igre i iz tima su izbačeni velemajstori. Najiskusniji i najškolovaniji vojni kadrovi ne samo u tadašnjoj državi kojoj su pripadali i odano služili. Dostojni naslednici srpskih generala i vojskovođa iz Prvog svetskog rata, koji su imali pre svega ogromno znanje, zatim mudrost i, naravno, hrabrost, da odlučno i nepokolebljivo, svi zajedno kao jedan, tako moćnom agresoru kakvog svet nije video, kažu jasno i glasno – ne, dalje se ne može. I pokažu na delu kako se brani otadžbina.

Ipak, jedan od njih, general-potpukovnik Momir Vukadinović, koji je, kao i svi ostali, protivzakonito i, naizgled mimo bilo kakve logike, penzionisan u septembru 2001. godine, zaslužuje posebnu pažnju. Ne radi prostog poređenja poštovanog generala sa ostalima, jer bi to bilo neumesno s moje strane i nepotrebno, već zbog nečega potpuno drugog, ali strateški važnog.

General Vukadinović, poznat po čeličnoj disciplini, u ratu komandant Beogradskog korpusa, tokom 2000.godine je odabran i postavljen (pored redovne dužnosti načelnika Štaba 1. Armije) na dužnost komandanta «3. Odreda specijalne namene VJ», koji je kolokvijalno, vrlo brzo nazvan – Kosmetski odred. Jedinica koja je bila određena za povratak na KiM prema Vojnotehničkom sporazumu iz Kumanova i u skladu sa Rezolucijom 1244.

Bio je to vanformacijski i vanserijski sastav prepotčinjen 3. Armiji, brojao je oko hiljadu posebno odabranih profesionalnih pripadnika vojske i policije, sa pratećim osobljem, organizovan u četiri mehanizovane čete i ostale, manje mešovite jedinice. Vrhunski su bili opremljeni, naoružani, obučeni i uvežbani, i, iznad svega, vanredno motivisani za izvršenje delikatnog zadatka.

3. Odred specijalne namene je raspolagao  sledećom težom borbenom i ostalom tehnikom:

– 53 BVP-a (borbena vozila pešadije M-80 i 80/A, oklopni transporteri na gusenicama),

– 17 BPV-a (borbena vojno-policijska vozila, oklopni transporteri na točkovima),

– 4 BRDM-a (oklopna borbeno-izviđačka vozila na točkovima),

– 19 specijalnih vozila,

– 108 neborbenih vozila.

Završna smotra 3. Odreda specijalne namene – Kosmetskog odreda, kada je izvedena i taktička vežba sa bojevim gađanjem pod nazivom «Povratak 2000», održana je 1. septembra 2000.godine na poligonu kod Pirota, i od tog trenutka je krenuo tajming za povratak navedene jedinice na KiM. (8) Događaju su pored najviših predstavnika državnih organa, Vojske i MUP-a, prisustvovali visoki predstavnici OUN, vojnodiplomatski kor, a isti su zabeležile sve svetske i domaće agencije i poslenici medija, njih preko stotinu akreditovanih.

Smotra Odreda je izvedena u vremenu kada se, nakon snažne diplomatske aktivnosti naše države,  očekivala dozvola SB OUN i zvanični poziv Komande KFOR-a za upućivanje sastava u tamošnju mirovnu misiju.

Dokaz tome je, što je 10-tak dana nakon smotre i izvedene vežbe, u Generalštab VJ stigao telegram komandanta Mirovne misije na KiM, u kojem je stajalo, između ostalog (parafraziram prema sećanju, s obzirom da sam taj dokument čuvao u narednim godinama) – da se preduzimaju mere za prihvat mirovne jedinice SR Jugoslavije, ali da još uvek nisu stvoreni logističko-tehnički uslovi za razmeštaj ljudstva i tehnike, kao i druga pitanja u vezi angažovanja, u kom smislu se predlaže da se upućivanje Odreda odloži za decembar 2000.godine…

Poruka nam je bila jasna – čekali su se rezultati septembarskih izbora i već tada pripremljen scenario petooktobarskog prevrata.

Vreme koje je usledilo jasno je pokazalo zašto je odlagano upućivanje naših snaga i na koji način je to ključno pitanje, koje će presudno uticati na dalja zbivanja na KiM, biti rešeno od strane tzv. međunarodne zajednice, odnosno NATO-a.

Šta je značilo, simbolično, Vukadinovićevo penzionisanje, koje je bilo, ujedno, i ponižavajuće degradiranje? 

Obračun, ne samo sa generalom lično kao komandantom Odreda, već i sa tom jedinicom, koja će vrlo brzo biti i formalno rasformirana u sklopu «reorganizacije» vojske. Nema komandanta, nema ni jedinice. To je iznad svega bilo i odricanje državnog vrha od same ideje, odnosno obaveze da naše snage vratimo na Kosovo i Metohiju. Jer, nakon tog čina, dakle, nakon petog oktobra, a osobito posle septembra 2001.godine, niko više iz državnog vrha nije ni smeo da pominje povratak.

Tim problemom se isključivo bavila Vojska (GŠ, 3. Armija i Prištinski korpus) i pritom mislim, pre svih na načelnike Generalštaba, general-pukovnika Nebojšu Pavkovića a zatim, posebno, general-pukovnika Branka Krgu, i to prilikom redovnih susreta sa komandantima KFOR-a, kada su se postavljala direktna pitanja o vremenu povratka oružanih snaga na KiM. O tome su redovno sastavljani izveštaji sa predlozima mera i upućivani članovima VSO.

Međutim, obezbeđeno je da se tako važno pitanje potpuno medijski i na sve druge načine ignoriše, planski gura u zaborav a zatim i potpuno arhivira.

Taj čin je nedvosmisleno predstavljao prvi korak u pravcu odustajanja od najače poluge (a to je i vreme pokazalo) kojom bi se ispunila obaveza iz rezolucije, događaji na terenu preokrenuli, izbeglim Srbima i ostalima sa KiM pokazala ne samo rešenost da se pokrajina sačuva u sastavu Srbije, već i da se omogući povratak na ognjišta najmanje desetinama hiljada ljudi. I to u prvom talasu. Narod uvek ide za vojskom, staro je pravilo.

Interne procene organa i službi Vojske Jugoslavije, do kojih se dolazilo putem neformalnih anketa upravo u izbegličkim centrima širom Srbije i Crne Gore, apsolutno su potvrdile navedenu pretpostavku. Dakle, podstrek i za napaćeni narod i za vojsku, pre svega na psihološkom planu. I, sve to je, skoro preko noći, nestalo kao mehur od sapunice.

Da li bi nam se dogodio u tako pretpostavljenim uslovima, sa Kosmetskim odredom na terenu, prvo masakr 2004.godine, a zatim i proglašenje nezavisnosti «Kosova» početkom 2008.godine?

Siguran sam i ubeđen kao profesionalac, da do svega toga ne bi došlo.

Uostalom, bile su razrađene sve moguće varijante. Od najmanjih incidenata do oružanih sukoba širih razmera, koje je Odred mogao da rešava, u zavisnosti od inteziteta, autonomno od više dana do više nedelja. Međutim, bile su predviđene i adekvatne snage u gotovosti za intervenciju, težišno iz Prištinskog korpusa i 3. Armije, ukoliko bi saradnja sa KFOR-om i predviđena zaštita izostale, odnosno, ukoliko bi se situacija na terenu izokrenula u suprotnom smeru. To je prema međunarodnim propisima uobičajena i legitimna procedura.

Napred navedeno valja tumačiti u svetlu činjenica koje su bile veoma vidljive i svima poznate – u to vreme su se u sastavu mirovne misije OUN na KosMetu nalazile i snage onih zemalja koje nisu bile članice NATO-a. Recimo, brojčano jak i motivisan kontigent oružanih snaga Rusije, zatim Ukrajine i drugih prijateljskih država. Svakako je da naše snage ne bi bile usamljene i ostavljene na cedilu. A sa njime i srpski narod.

I ne bi izigravali «glinene golubove», onako kako će od 2003. pa nadalje, neosnovano i konstantno, a prema nalozima svojih zapadnih mentora, izjavljivati tadašnji ministar odbrane, Boris Tadić. Uostalom, šta je rizičnije i žalosnije – to što bi prekaljeni profesionalni vojnici, svi od reda dobrovoljci, «izigravali glinene golubove» jer im je to, u krajnjem, u opisu poslova, ili što je goloruki srpski narod i pripadnici ostalih zajednica u tom statusu neprekidno, evo, punih 15 godina? 

Možda je, upravo zbog svega navedenog, podsećanje na 1.septembar 2000.godine kada je postrojen Kosmetski odred i kada su nas delile nedelje a najviše par meseci od njegovog upućivanja, najoriginalnije završiti jednom neobičnom i krajnje simboličnom sekvencom, svojevrsnom porukom, koju i dan danas može da posvedoči više od hiljadu učesnika i gostiju.

U sklopu ceremonije, načelnik Generalštaba, general Pavković je svečano uručivao Vojnu zastavu komandantu Odreda, generalu Vukadinoviću i tom prilikom istakao: «…danas predajem Vojnu zastavu 3.Odredu kao najčasniji simbol naše otadžbine. Zastava simbolizuje našu slobodu, državni suverenitet i nedeljivost naše teritorije. Ona je ujedno, najviši simbol vojničke časti i vaše odanosti našim nacionalnim interesima…» 

S obzirom da je padala kiša, sa nebesa je, baš tada, tačno u tom trenutku, i precizno baš  prema vrhu koplja, zaparala munja uz snažan odjek groma. 

Svi su je videli i na svoj način doživeli (i preživeli). Samo jedna, i nijedna više – munja i grom. Niko nije bio povređen. Ostaje nam, da nakon toliko godina, ponovo razmišljamo o toj nedvosmilenoj poruci i simbolu, kao pravom odgovoru našem vlastitom, umišljenom samoporicanju i samozatiranju.

Onako  kako nam je u amanet ostavio i proročki poručio patrijarh Pavle – «Bog pomaže ako ima kome…»

Uostalom, još uvek nije kasno da vratimo neki novi Kosmetski odred ili odrede. Osim ako nije ukinuta rezolucija 1244, a da o tome nisam obavešten.

_________________

O autoru:

Autor je pukovnik Vojske Srbije, prevremeno penzionisan 2008. godine, sa 28 godina penzijskog i 22 efektivnog radnog staža (u 44-toj godini života), u vreme kada se nalazio u „Timu za pripremu odbrane“ i bio svedok u Haškom tribunalu, u procesu „Kosovskoj šestorki“ – državnom, vojnom i policijskom vrhu SRJ i Srbije, koji je optužen, a zatim (osim M.Milutinovića), osuđen na drakonske kazne u navedenom sudu.   U periodu od jula 2000-te do jula 2005. godine (koji je najvažnijiu ovom tekstu), nalazio se u Kabinetu načelnika Generalštaba, na različitim dužnostima, od „samostalnog referenta“, preko „načelnika odeljenja“ (ujedno „zamenik načelnika“ Kabineta NGŠ), sve do dužnosti „načelnika Kabineta“ načelnika GŠ VJ i VSCG.   Završena Vojna akademija KoV i Generalštabna škola.   U periodu od 1990. do kraja agresije 1999.godine, službovao na Kosovu i Metohiji, na više različitih dužnosti. Od rada u organima bezbednosti (počeo još u JNA 1987/88. od osnovnih – operativnih, preko rukovodećih do analitičkih dužnosti u Upravi bezbednosti GŠ u kraćem periodu),sve do operativno-štabnih i komandantskih postavljenja van organa bezbednosti, u trupi i u komanadama operativnog nivoa.   Tokom agresije NATO, kao i celokupnu 1998.godinu, proveo na Isturenom komandnom mestu (IKM) Prištinskog korpusa, u Metohiji, u tzv. „prvom borbenom ešelonu“, na dužnostima „načelnika za operativno-štabne poslove IKM“ i ujedno „v.d. načelnika Odseka za državnu granicu“ prema R. Albaniji.

_________________

Odrednice:

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pod okupacijom i u vlasti NATO – reforma Vojske Srbije (1)