Poklon „Crnih transpartologa“ federalnom kancelaru

Prisećam se burnih godina krize u Demokratskoj Republici Nemačkoj, kada je mlađani sekretar za štampu organizacije „Demokratsko buđenje“, Angela Merkel, aktivno agitovala za spajanje sa Zapadnom Nemačkom. Demokratska Republika Nemačka je ključala. Ali, bez obzira na visok standard, na socijalno osiguranje koje je bilo bolje nego u Zapadnoj Nemačkoj, na izvanredan sistem obrazovanja i zdravstva, Nemačka Demokratska Republika je informacioni rat ipak izgubila.

Ali nije sav narod delio težnju da se vrate u zajednički  „veliki nemački dom“. Istočni Nemci koji su trezveno razmišljali su shvatali da neće baš svi naći uhleblje u toj novoj kući. Ni o kakvom svenarodnom porivu nije moglo biti reči, a Angela je još tada ćutanjem zaobilazila najvažnije pitanje: da li će o tome biti svenarodnog izjašnjavanja.

U stvari, referendum stanovnicima Demokratske Republike Nemačke nije ničim pretio. Još u toku posete Helmuta Kola Moskvi, oktobra 1988.godine, Kol je pregovarao sa Gorbačovom i ti pregovori su postali prelomni momenat u rešavanju pitanja  ujedinjenja Demokratske  i Savezne Republike Nemačke.

A u junu 1989.godine, u toku posete Gorbačova Zapadnoj Nemačkoj, potpisana je u vezi sa tim i zajednička izjava. Kol je tu izjavu okarakterisao kao crtu koja pokazuje zaključke o prošlosti i istovremeno kao izvor koji osvetljava put u budućnost. Gorbačov je taj dokument nazvao „proboj“. Posle toga su se rukovodioci SSSR-a i Savezne Republike Nemačke više puta sastali, kako bi uobličili mehanizam udruživanja obe Nemačke. Na kraju se Gorbačov složio sa ujedinjenjem, pod uslovima Zapadne Nemačke. Narod Istočne Nemačke više niko nije pitao ni za šta. U martu 1990. u Istočnoj Nemačkoj su održani izbori koje su dobili demohrišćani, i novi predsednik vlade – Lotar de Mezjer je sa Bonom potpisao ugovor o formiranju jedinstvenog ekonomskog prostora, a u avgustu iste godine se pojavio i „Ugovor o ujedinjenju DRN i SRN“.

Tako je snažniji sused progutao Nemačku Demokratsku Republiku, a da narod NDR niko ništa nije pitao. Likovanje prestoničke omladine dok je rušen Berlinski zid ne može da se računa u ubedljive argumente. Široki slojevi seljaka iz kooperativa, radnička klasa, oficiri u armiji, MUP, tajne službe, radnici u partijskom i državnom aparatu su predosećali da će im „ujedinjenje“ doneti zlo. Nisu se prevarili. Prošlo je trideset godina nepoštednog kršenja socijalističkog uređenja, mnogi su odbačeni na društveno dno, na teritoriji nekadašnje Demokratske Republike Nemačke su se pojavili nezaposlenost,   davno zaboravljena u toj zemlji , i socijalno raslojavanje.

Sve te epizoda padaju na pamet kada se slušaju izjave Angele Merkel o tome kako je Rusija izvršila aneksiju Krima, kako krši međunarodno pravo i sl.

Trebalo bi da se priseti da danas,   34 godine od „ujedinjenja“, ankete koje se vrše na teritoriji bivše Demokratske Republike Nemačke pokazuju da  približno polovina stanovništva  te zemlje žali zbog tog čina. Da li gospođi Federalnom kancelaru pada na pamet da je „ujedinjenje“ za koje se ona tako vatreno zalagala, bilo malkice nezakonito, i da se to danas odražava na sudbinu miliona ljudi? Jer nemačka sreća u obliku M.Gorbačova ne opravdava učinjenu istorijsku grešku. Ujedinjenje dve Nemačke Evropi nije donelo ni više bezbednosti, ni čvršći mir, ni procvat. Naprotiv, NATO se razrastao i nadvio nad granice Rusije, a ukrajinska kriza predstavlja daleku posledicu tog ujedinjenja, u stvari – „ujedinjenje“ je predstavljalo akt da bi se zadovoljili instikti pangermanizma, ali Evropi to nije donelo baš ništa dobro.

Ali, pošto je već poverovala da demokratija treba da bude upravo takva, frau Merkel je kao savezni kancelar 2008.godine pozdravila i jednostrano proglašenje nezavisnosti „Republike Kosova“, koje je kosovski parlament jednostrano izglasao, uz kontrolu vojske NATO-a. Zbog neobičnog spleta okolnosti, i tu je došlo do zabune sa referendumom.  Nije ga ni tu bilo! Uostalom, i šta će referendum kad je do tada  genocidno već oko 300.000 Srba prognano sa Kosova ili pobijeno, a onih preostalih 30.000 nikako ne mogu da utiču na statistiku. Kod Nemaca u vezi s tim nema nikakvih pitanja, oni smatraju da se sve dešavalo demokratski! U Nemačkoj vole Hašima Tačija, bez obzira što on poseduje veliki broj klinika za „crnu transplantologiju“. Šta ćete – demokratija je baš rastegljiv pojam…

Kada ne bi bilo posledica, licemerne igre Nemaca oko demokratije mogle bi da posluže kao povod za večernje humorističke emisije na televiziji. Uporni zahtevi Angele Merkel da se Krim vrati Ukrajini i da se iz nje izvedu ruske jedinice   u Nemačkoj raspaljuju militarističko raspoloženje. Berlin nije ni primetio  da je 21.februara u Kijevu izvršen nacistički prevrat, i da to nije bilo slučajno, mada su Nemci, koji su prošli denacifikaciju, morali da shvate opasnosti od obnavljanja fašizma na istoku Evrope. a ako baš nikako nisu „videli“ – to znači da imaju cilj o kome se glasno ne govori. A cilj je da se ukrajinski nacisti iskoriste kao prethodnica u ofanzivi na Rusiju…

Svi shvataju da  glavni nalogodavac za vođenje nemačke politike sedi sa one strane okeana. Međutim, rezultati te politike će morati da se saopštavaju ne samo  nalogodavcu, već i   sopstvenim biračima. I kako onda da čoveku ne bude žao zbog bezgranične  „atlantske solidarnosti“.

Na Kosovu kuriri iz klinika za „crnu transplantologiju“  „doktora Tačija“   svoju strašnu robu bez greške dostavljaju na određene adrese, za sebe slaveći politiku Nemačke. Na Kosovu se ne može pogrešiti, jer se kod „doktora Tačija“svaka greška plaća životom. U Ukrajini je potpuno drugačije, nema takve discipline kao na Kosovu. Danas se u Ukrajini otkrivaju sve nove i nove finese rada štićenika frau Merkel – masovne grobnice ljudi sa izvađenim organima. I ako jednom u ambasadu SRN u  Kijevu greškom dospe pošiljka sa navedenom robom – nju treba najhitnije prebaciti   gospođi  Federalnom kancelaru – uz predlog da ipak razmisli    koliko je njena politička linija u redu.

Izvor: Fond Strateške Kulture