Političke posledice ukrajinske krize

Mnogi autori, kako iz Rusije, tako i iz zapadnih zemalja, su u proteklih godinu dana vrlo ubedljivo i argumentovano objasnili da je uzrok krize u Ukrajini-geopolitika. Ukrajina predstavlja «geopolitički stomak» Rusije i bez suštinske, geopolitičke kontrole prostora koji uključuje istočnu obalu srednjeg dela toka Dnjepra, istočnu obalu donjeg toga Južnog Buga i Krima, gotovo je nemoguće uspešno braniti od vazdušnih napada Moskovsku oblast i dugoročno obezbediti stabilnost u etničko-religijski šarolikom prostoru koji obuhvata severni Kavkaz i istočni Kaspij.

Međutim, nasuprot očiglednom interesu Rusije da u svojoj orbiti zadrži Ukrajinu u granicama u kojima je bila formirana posle raspada Sovjetskog saveza, «geopolitički slom» sa početka devedesetih je podstakao obrnuti proces: ukrajinsko društvo se postepeno distanciralo od Moskve. Ovaj proces je podstican od strane niza zapadnih država, a najbrže se zapatio u zapadnim delovima Ukrajine. Svojevrstan centar «antiruskog otpora» postao je Lavov. To je uslovilo da se nove «sveukrajinske vrednosti» formulišu u «zapadnoukrajinskom okrilju». U analizi istorije Ukrajine od perioda Tarasa Ševčenka do danas, može se primetiti kako se, barem dva puta do sada dešavao sličan proces: od toga gde je bilo «okrilje utemeljivanja sveukrajinskih vrednosti», zavisilo je i kako su one izgledale. Kada je presudnu ulogu na «sveukrajinske vrednosti» imala elita iz Dnjepropetrovska, onda je i Ukrajina bila bliža Rusija, a kada je centar «prešao» u Kijev, pokušavalo se sa formiranjem sopstvenog identiteta, ali koji nije imao «antiruske temelje».

Posledica «preseljenja» centra u Lavov je etabliranje «galicijskog ukrajinstva», kao politički i društveno prihvaćenog obrasca. Korišćenje državnog aparata Ukrajine za jačanje antiruskog «ukrajinstva» prvi put je viđeno u takozvanom periodu «korenizacije» između 1922-1933. godine. U toku samo jedne decenije broj Ukrajinaca se povećao za skoro tri puta, dok je broj Rusa opao za dva i po puta.

Tabela: Ukrajinizacija Komunističke partije

Od 1992. godine traje period «nove korenizacije» koji se najpre zasniva na pokušajima kulturnog udaljavanja Ukrajinaca od Rusa. To je posebno vidljivo u procesu «ukrajinizacije školskog sistema», u kojem je do 2004. godine broj učenika koji su za «prvi jezik» izabrali ukrajinski porastao za blizu 70 posto, dok se broj onih koji su birali ruski jezik prepolovio. U Srbiji će svakako biti prepoznati neki elementi koji se koriste i u Crnoj Gori u cilju izgradnje crnogorstva koje bi bilo ekstremno antisrpski orijentisano.

Tabela: Procenat srednjoškolskih učenika koji govore prvi jezik

Na udaljavanju Ukrajinaca od Rusa, Zapad je dosta uradio tokom dve decenije i primetno je da im je ovaj posao išao odlično. Konsolidacija pozicije Rusije posle pobede u Drugom čečenskom ratu, značila je da se počinje i sa projektom obnavljanja ruskog uticaja u Ukrajini, ali su rezultati ovih pokušaja bili šaroliki. Sopstveni uticaj Rusija je pokušavala da ojača oslanjanjem na političke strukture (u okviru bilateralne saradnje ili podrškom «Partiji regiona» na primer), zaključivanjem po nju povoljnih međudržavnih sporazuma (produžavanje vojnog prisustva u Sevastopolju na još 25 godina) i preko sektora privrede i energetike (velika zavisnost ukrajinskog izvoza od pristupa ruskom tržištu i energetski sporazumi). Posmatrano sa današnje tačke gledišta, može se samo nagađati da li bi, kada i u kojoj meri ovakav ruski angažman doneo rezultate!? Tek, da bi se navelo koliko je bila uspešna «novokorenizacija» koju su podržavale SAD, kao činjenicu treba navesti i da je u centru otpora, gradu Slavjansku, prema rezultatima sa popisa održanog 2011. godine živelo 62 posto Ukrajinaca i 38,5 posto Rusa. Sredstvima «meke moći», kroz sistem obrazovanja i kulturnu politiku, preko kontrole nad sredstvima javnog informisanja, stanovništvo Ukrajine je «odvajano» od Rusije, a sama Rusija na to nije imala adekvatan odgovor.

Tabela: Etnička struktura stanovništva Slavjanska 2011. godine

Zbog toga, otvoreno je pitanje: zašto su SAD požurile da «proizvedu» rat u Ukrajini? Geopolitičko «osvajanje» Ukrajine je nesumnjivo bio dugoročni cilj SAD! Ali, kao što se može primetiti, taj cilj je bilo mnogo lakše dosegnuti upornim sprovođenjem politike «novokorenizacije» koja je dovela do toga da se čak i u Slavjansku skoro dve trećine stanovnika izjašnjavaju kao etnički Ukrajinci.

Prvi mogući odgovor na postavljeno pitanje jeste, kako je procena SAD bila da će konsolidovana Rusija brzo uspeti da formuliše adekvatan odgovor i da sama počne da koristi svoju «meku moć» za jačanje uticaja u Ukrajini. Drugi mogući odgovor jeste kako je procena SAD bila da u Ukrajini postoji već stvorena «kritična masa» za pokretanje velike akcije kojom će biti uspostavljena proamerička vlast sposobna da u svakom pogledu kontroliše celu teritoriju Ukrajine.

Razvoj situacije nam ipak pokazuje da su obe navedene varijante zasnovane na pogrešnim procenama. Rusija ne samo da nije imala dugoročan plan o jačanju sopstvene «meke moći» u Ukrajini (u trenutku počinjanja građanskog rata u Ukrajini nije postojala nijedna ukrajinska televizija sa većinskim ruskim kapitalom, već su preko kablovskih distributera emitovani programi televizija iz Rusije), već je nagovešeteno da može doći i do stvaranja «evromajdana» u Moskvi!? Sa druge strane, procena kako «revolucionarna vlast» na čije čelo su dovedeni ljudi sa viškom ambicija, a manjkom političkog osećaja može brzo i efikasno uspostaviti kontrolu nad celom zemljom, je bila još tragičnija.

Zato bi trebalo sve ovo analizirati sa još jednog stanovišta-spoljnopolitičkog, i tu potražiti odgovor na postavljeno pitanje. SAD su od 2011. godine pretrpele nekoliko krupnih neuspeha na Bliskom istoku. Projekat «arapsko proleće» je suštinski propao, pošto osim u Tunisu nije završen na način kako je to planirano. U Libiji je on doveo do krvavog građanskog rata, u Egiptu do vojnog i političkog udara, u Bahreinu do destabilizacije koja je već postala višegodišnja, a u Iraku do potpunog raspada zemlje. Usput, «arapsko proleće» je proizvelo očigledne posledice i u Čadu, Jemenu i Maliju, a zatalasalo je (u manjoj ili većoj meri) javnost i političko-bezbednosni aparat u Saudijskoj Arabiji, Alžiru i Turskoj. Ipak, ključni konflikt se odigrao u Siriji. Svi neuspesi SAD su mogli biti «nivelisani», da je Bašar Asad svrgnut sa vlasti, na način kako je to učinjeno sa Gadafijem. I tu SAD udaraju na čvrst zid koji podiže Rusija.

Rusija, naravno, u odbrani Asada nije bila sama. Zajedno sa njom su, na istom stanovištu, bili i Kina i Iran. Pored toga, kolebljivost EU je po ko zna koji put odmagala zvaničnom Vašingtonu. Međutim, SAD očigledno nisu spremne za «veliki konflikt» sa Kinom, a posle iskustva u Siriji, započinjati rat protiv Rusije u Iranu bila je stvar unapred osuđena na neuspeh. Zato je doneta odluka u prevremenom započinjanju konflikta u Ukrajini. Time je trebalo oterati Rusiju sa Bliskog istoka, napraviti joj problem u njenom dvorištu, i naterati EU da postane odlučnija u svom postavljanju.

Koliko su SAD uspele u svom pokušaju? Henri Kisindžer objašnjava kako su tokom Hladnog rata periodi označavani kao «razdoblje vrhunca moći» bili najopasniji za SAD i Sovjetski savez. Posle 1956. i «pobeda» izvojevanih u Mađarskoj i Egiptu, SSSR ulazi u fazu koja će ga dovesti do izgubljene utakmici na Kubi. Pobeda u Kubanskoj krizi uvodi SAD u fazu koja će na kraju rezultirati porazom u Vijetnamskom ratu. To je otvorilo šansu za Sovjetski savez, čija vojska zaposeda Avganistan, postajući suvereni gospodar Centralne Azije. Ali, ispostavlja se da je to samo ulazak u fazu koja je označila kraj Sovjetskog saveza. Svojim akcijama, jedna sila je rađala kontrareakciju druge, a kako Kisindžer pokazuje, te kontrareakcije su uvek bile bolje organizovane i manje su koštale, pa su zato na kraju pobeđivale.

Mapa: Ukrajina kao «geopolitički klin» između Rusije i EU

U sledećoj fazi, koja se nastavila posle Hladog rata, a koja je potrajala nešto duže nego prethodne, SAD su «vreme pobede» pokušale da iskoriste za učvršćivanje sopstvene pozicije u raznim regionima i definisanje novih pravila igre raznim akcijama. To je, naravno, izazvalo kontrareakcije regionalnih sila, a na primeru Sirije se vidi da je dovelo i do njihovog prvog udruživanja u neformalni, antiamerički blok. Sirijski rat, a zatim i ukrajinska kriza kao nastavak, indukovali su stvaranje «saveza za kontrareakciju» u koji ulaze članice BRIKS-a, zatim Iran, Argentina, a posle potpisivanja strateškog sporazuma između Vladimira Putina i Tajipa Redžepa Erdogana 1. decembra u Ankari, sasvim je moguće i Turska. Razlika u odnosu na hladnoratovsko vreme je u tome, što uspeh «kontrareakcije» ovoga puta ne može da se manifestuje novom akcijom jedne supersile. Poraz SAD u Ukrajini, koji bi svakako doveo i do slabljenja uticaja SAD na Bliskom istoku, ne bi doprineo tome da Rusija bude inaugurisana u novu globalnu supersilu. On bi pre svega značio da je sa jednopolarnom strukturom svetskog političkog sveta gotovo i da ulazimo u period stvaranja sistema asimerične multipolarnosti. Zato su i svi regionalni igrači, izuzimajući Saudijsku Arabiju (koja je pristala da za račun SAD započne trku obaranja cene sirove nafte, ali se javlja i kao sponzor radikalnih pokreta na Kavkazu) i EU koja će, po svoj prilici, biti i najveći gubitnik po završetku ukrajinske krize, ostale u tesnim vezama sa Moskvom, proširujući saradnju sa Rusijom i pružajući joj pomoć da amortizuje udare od strane SAD, koji su najžešći na ekonomskom planu.

Dakle, SAD su aktivirajući ukrajinsko geopolitičko žarište, želele da iz šume isteraju lisicu, a kako sada stvari stoje, isteraće medveda. Za njihove dugoročne geopolitičke ciljeve, bilo je korisnije da preko neuspeha u Siriji pređu, da u Ukrajini nastave da podstiču i pomažu proces «novokorenizacije», a da poziciju Rusije na međunarodnom planu potkopavaju drugim političkim instrumentima. Da su tako postupili, možda bi Vladimir Putin bio nateran da u Ukrajini za nekoliko godina preduzme «akciju», a da onda SAD organizuju «kontrareakciju». Ali, sada je kasno za razmišljanja na ovu temu i rasprave tipa «šta bi bilo kad bi bilo». Ukrajinska kriza je eskalirala i ona će se nastaviti u vremenu pred nama. Kako prognozira Srđa Trifković, uspeh republikanskih «jastrebova» na poslednjim izborima za Kongres, koji optužuju Obaminu administraciju da nije bila dovoljno odlučna prema «ruskoj agresiji”, nagoveštava u kom smeru će se kretati politika SAD do izbora novog predsednika. U narednom periodu, kako stvari stoje, može se očekivati još agresivnije postavljanje SAD, njihovo čvršće oslanjanje na sredstva «tvrde moći» i radikalizacija stavova. Samo, kako je to lepo objasnio Kisindžer, ovakvo postavljanje nije nikakav garant uspeha. Bez obzira na vojnu silu kojom SAD trenutno raspolažu. Čak naprotiv, ovakvo postavljanje može ubrzati određene globalne procese, koji će na kraju dovesti do stvaranja multipolarnog sveta i objektivnog opadanja moći SAD u nizu regiona.

(izlaganje na okruglom stolu «Pravno političke posledice ukrajinske krize» održanom u Beogradu 9.12.2014. godine)

Izvor: Fond Strateške Kulture