Potop i srpski „Oktobar“

Srbija je preživela pravi potop. U meteorološkom pogledu uobičajen ali rekordan, on nije doneo kaznu ili pročišćenje… Stradali su sirotinja i običan svet.

U zemlji u kojoj više nema stranaka, pošto su sve postale filijale Srpske napredne stranke, opozicija je gurnuta na ekstremističku vanparlamentarnu marginu, a jedina istinski vanrežimska stranka u Narodnoj skupštini – Demokratska – već je godinama na bolovanju. Pati od teške šizofrenije.

Dok Aleksandar Vučić popularnost stiče pozom, glasom i nastupom imitirajući Putina ili pre će biti mladog Lukašenka, mada se još uvek brendira ponašanjem talentovanog pevača u usponu; njegova slava u inostranstvu zasnovana je na neverovatnom spletu uspeha – prazniji je od Borisa Tadića, bolji za modeliranje od Čedomira Jovanovića i ima načela jednog Slobodan Miloševića.

Srbija je zbog siromaštva, neobrazovnosti, višedecenijskog upropašćavanja i zaglupljivanja našeg naroda postala jedina država u Evropi u kojoj stranka koja stvarno ili na rečima sprovodi ekstremnu reformsku politiku i odriče se u potpunosti nacionalne politike iza koje je stajala dvadesetak godina, neprekidno dobija na popularnosti. Birači koje je privukao populizam i sirovost originalnog SRS-a, kao da su samo čekali da njegove vođe prevere i sporazumeju se sa SAD i EU. Sada se samo smeju, raduju ih hapšenja korumpiranih ili onih za koje verujemo da su korumpirani, evro-atlantsko dodvoravanje vlasti slušaju rezignirano, kao da Vučić i prijatelji govore na geličkom jeziku. Njima je važno da su „njihovi“ na vlasti, da televizija i novine pevaju zajedno, horski skladno kao u Brozovo vreme, da penzije i plate ipak stižu, i nadaju se da će na kraju njihovi idoli dozvoliti ponovo malo šverca ili makar ček na poček i bonove za struju.

 Nikolić, Vučić, Gojkovićka, Stefanović, Dačić… sprovode veselo i dosledno politiku reformi kakvu su proklamovale vlade odane idejama Petog oktobra i za to dobijaju podršku bezmalo apsolutne većine birača. Građani se, međutim,  te velike prekretnice iz 2000. godina sećaju kao velike nesreće. Jedno istraživanje pokazalo je da svega 15% građana veruje da su događaji od 5. oktobra bili pozitivni. Većina misli da je tada – a ne kada se 1990. godine Milošević odlučio da ne dozvoli demokratiju, kada je zloupotrebio sankcije za bogaćenje socijalističke oligarhije, izdao Krajinu, falsifikovao izbore ili kada je nespreman ušao u rat sa NATO-om posle koga je prihvatio da preda Kosovo i još to slavio kao pobedu – počela propast Srbije…

Nije mi mnogo čudno što su građani gnevni na mnoštvo moralnih nakaza i intelektualnih trolova koji su opljačkali narod, kompromitovali, uprljali i obrukuli ideje demorkatije i slobode… Tog ološa koji je ukrao stotine miliona evra u privatizaciji, otimao poslaničke mandate, podoržavao roze televizije ZLA, popuštao ološu, kriminalcima i neprijateljima iz SR Nemačke, Britanije i SAD, konačno banditima koji su širili u medijima sliku rasipništva, podlosti, umne plitkosti, duševne niskosti, moralne nakaznosti i inteletualne nezrelosti…

Ali pitam se da li je moguće da birači koji listom glasaju za SNS i Vučića ne razumeju da su upravo oni proizvod Petog oktobra. Od ekstremista iz tog vremena su uzeli ideologiju, da nije bilo Miloševićevog falsifikovanja izbora i narodne pobune iz 2000. „reformisti i Evropejci“ iz SNS  bi i dalje bili radikali. Srbija bi vervatno ličila na Kubu ili Severnu Koreju, a svako javno izraženo drugačije mišljenje ili otvoreni protest pali bi pod udar Zakona o terorizmu, koji 2000. nije donesen samo zahvaljujući sticaju okolnosti.

Posebno neprijatnu okolnost predstavlja činjenica da Aleksandra Vučića podržava dvostruko više građana nego što je onih koji bi glasali za demokratiju! Velika većina naroda, dovoljna da promeni ustav, prezrela je vrednosti demokratije na kojima počiva srpska država i to ne od 2000. ili 1990., već od 1804. godine ! Danas je više nego ikada jasno da takav razvoj događaja nije došao samo zbog komunizma, Miloešvića, populizma, moralnih patuljaka iz DOS-a (bizarnih lopova koji su narodu mahali sa preskupih destinacija na Akonkagvi, radije svirali i pevali nego zastupali bilo kakva uverenje..). SAD i EU su danas protiv demokratije i to su pokazali prilikom pučeva u Ukrajini, Gruziji… U Rusiji je garant uspona države jedna ličnost a ne Državna duma… Ipak, mi smo izgradili državu i demokratiju protiv volje velikih sila. Da li ćemo danas morati, da li ćemo uopšte imati pravo, da je čuvamo od politički raspamećene, medijski debilizovane autoritarne većine?

Izvor: Napredni Klub