Preliminarna analiza presude Radovanu Karadžiću

Dana 24. marta 2016. godine u MTBJ je izrečena presuda Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku Republike Srpske. On je bio opravdan po prvoj tački optužnice  – “Genocid” u različitim regionima Bosne i Hercegovine i proglašen je krivim po deset drugih, uključujući “genocid” u Srebrenici, kao i progon, istrebljenje, ubistvo, deportaciju, nehumana dela – prisilno premeštanje, širenje terora, protivpravni napadi na civile, uzimanje talaca.

Radovan Karadžić je bio jedan od prvih optuženih u MTBJ, kada je 25.07. 1995. godine protiv njega bila napisana prva optužnica. Posle je ta optužnica više puta prepravljana, pošto je prvobitni tekst bio otvoreni falsifikat koji je služio samo u propagandne svrhe. Radovan Karadžić je bio uhapšen u julu 2008. godine. Njegov proces je počeo 26. 10. 2009. godine i završen je 07.10.2014. godine. Za pet godina procesa održano je svega 497 sudskih zasedanja. Tužilaštvo je izvelo 337 svedoka, a odbrana – 248 svedoka.

Nije bilo nikakve sumnje da će presuda Pretresnog veća[1] biti upravo optužujuća. U Pretresnom veću sedelo je dvoje sudija predstavnika zemalja iz NATO pakta koji su vodili otvoreni rat protiv Srba iz Bosne i Hercegovine. Uvrštanje tih sudija u sastav Pretresnog veća, naravno, nije moglo predstavljati slučajnost. Bila je to demonstracija toga da pravo neće biti odlučujući faktor prilikom razmatranja predmeta. Za čitavo vreme sudskog procesa sudije su neprekidno demonstrirale svoj pristrastan odnos prema R. Karadžiću. Dakle, uprkos činjenici da su oni trebali pružiti garanciju prava optuženog, sudije su neprekidno štitile tužilaštvo zbog njegovog kršenja prava da Karadžiću predoči sve dokumente. Prema normama međunarodnog prava i pravila samog tribunala, optuženi ima pravo na dobijanje svih dokumenata koji se nalaze na raspolaganju tužilaštvu još pre početka procesa. Međutim, tužilaštvo ne samo da nije ispunilo tu obavezu (koja očigledno ima kritički važan značaj za rezultat procesa) do početka procesa, nego je nije ispunilo čak ni posle njegovog okončanja! Još u januaru i februaru, Karadžić je uputio 108-mi zahtev od suda ukazujući da mu ni posle godinu dana od okončanja procesa tužilaštvo još uvek nije dostavilo sve dokumente, u tom smislu i one koji opravdavaju optuženog! Međutim, sud koji je bio prinuđen da prizna da je tužilaštvo zaista narušilo prava R. Karadžića, izjavilo je da to neće imati nikakvih posledica. Štaviše, sudije su izjavile da više ne žele da slušaju žalbe Karadžića i više neće prihvatati njegove žalbe!

Kako bi još jednom ponizili R. Karadžića, tužilaštvo mu je 23. marta – dan uoči izricanja presude – predalo više od dvesta stranica dokumenata koji ga opravdavaju!

Ta želja, ne samo da se optuženi jednostavno osudi, nego i da se ponizi, naravno, nema svoj uzrok samo u čisto ljudskim kvalitetima onih koji rade u Haškom tribunalu, nego i u potpunom odsustvu kod tužilaca ubedljivih dokaza krivice R. Karadžića. Bez obzira na to što su sudije dugo prebrojavale zločine koji su izvršeni za vreme rata u BiH, oni ipak nisu uspeli navesti ni jednu jedinu njegovu ličnu krivicu u činjenju tih zločina. Ponovo se krivica Srba u Haškom tribunalu dokazuje na osnovu teorije “udruženog zločinačkog poduhvata” (joint criminal enterprise). Tu koncepciju MTBJ je uveo u praksu upravo zato što ona omogućava da se proglase krivim svi oni koji ne samo da nisu lično počinili nikakav zločin, nego čak i oni koji nisu znali da su ti zločini počinjeni (takozvani “udruženi zločinački poduhvat” treće kategorije). Uprkos činjenici da u Statutu i Pravilima procedure nema nikakvog pomena o “udruženom zločinačkom poduhvatu”. Na taj način, Haški tribunal je još jednom prodemonstrirao uverenost u svoju nekažnjivost zbog izricanja protivpravnih presuda.

Bez obzira što je tužilaštvo zahtevalo da se R. Karadžiću izreče kazna doživotnog zatvora, sud mu je odredio 40 godina zatvora. Na prvi pogled može izgledati da je uz svu surovost sud izrekao blažu presudu od one koju je tražilo tužilaštvo. U stvarnosti nije tako. Sudije su donele težu presudu. Radi se o tome da “40 godina” u različitim zemljama označava jedinstven zatvorski period. A već u terminu “doživotni zatvor” u različitim zemljama ima različito značenje. U nekim zemljama sveta taj termin može značiti 20 ili 25 godina i optuženi dobija pravo na zahtev za prevremeno oslobađanje po isteku dve trećine tog roka! Odredivši sedamdesetogodišnjem R. Karadžiću upravo 40 godina zatvora, a ne doživotni zatvor, sudije su htele da istaknu da oni ne žele da dopuste čak ni teorijsku mogućnost njegovog izlaska na slobodu.

Sad je nastalo vreme alelacije. Još mnogo pre izricanja presude, bilo je poznato da je tužilaštvo počelo rad na sastavljanju svoje žalbe. To znači da je bilo ranije poznato kakva će biti presuda. Haški tužioci će tražiti da R. Karadžić dobije kaznu doživotnog zatvora. Radovan Karadžić je ne jednom izjavio da će tražiti oslobađanje. Žalbu već neće razmatrati MTBJ nego Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale (MRMKT).

Prema grafiku rada koji je za sebe sastavio MRMKT, za razmatranje apelacije R. Karadžiću određene su tri godine. Najverovatnije će apelaciju podneti obe strane. R. Karadžić je već izjavio da će predati apelaciju i tražiti oslobađanje po svim tačkama optužnice. Verovatno da će i tužilaštvo takođe predati apelaciju i pokušati osporiti opravdanja R. Karadžića po prvoj tački optužnice – genocid na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine.

Zasad pun tekst presude nije zvanično objavljen, ali prema saopštenjima američkog advokata Pitera Robinsona, pravnog savetnika R. Karadžića, tekst iznosi 2,5 hiljade stranica.[2] Izučavanje tog teksta zahteva nekoliko nedelja, a sastavljanje žalbe – nekoliko meseci.

__________________________

Odrednice:

[1] U sastavu predsednika O Gon-Kvona (Južna Koerja), Hovarda Morrisona (Britanija), Meljvilja Bejrda (Trinidad i Tobago ) i rezervnog sudije Flavije Latanci (Italija).

[2] Peter Robinson: Trial Judgement at ICTY is 2588 pages. Got my work cut out for me on the appeal! // https://twitter.com/PeterRobinICTY

Izvor: Fond Strateške Kulture